Šta je sve sporno u spotu "Vučiću pederu"

Negde na polovini prvog spota kampanje za predsedničke izbore, dok svi putnici u avionu u panici vrište i iščekuju slatku, slatku smrt, premijer Aleksandar Vučić otvori oči i otkrije nam da je svađa pilota i kopilota u stvari bila samo njegov san. Onda nam ispriča nešto o tome kako treba da ga izaberemo za predsednika i spot se završi. Ali nova reklama njegove kampanje nas opet vraća u prostor između njegovih ušiju, u njegov san. Prostor u kome živimo već dosta dugo i odakle teško da ćemo skoro otići.

Najnoviji spot kandidata vladajuće stranke se zove „Aleksandar Vučić: bez obzira šta vam kažu, vi znate istinu", ali čini se da mu je pravi naziv „Vučiću pederu", bar ga tako zovu na internetu, i svi ste ga verovatno već videli u prethodna 24 sata.

Problem sa ovim promotivnim spotom je, pre svega, u tome što reklama ne valja, i to ne samo zbog korišćenja sintagme "Vučiću pederu". To nema veze sa time da li ste Vučićev fan ili niste - lažem, u potpunosti zavisi od toga da li ste Vučićev fan ili niste - već sa time što scenario nema smisla, što su replike loše, što traje predugo, što nije jasno šta je poenta, što produkcijski izgleda loše, što uspostavlja heteroseksualni normativ, što je homofobna, i još hiljadu drugih stvari.

Ali to ne znači da reklama nema određenu vrednost. U stvari, ima ogromnu vrednost, samo što ona nema baš veze sa „advertajzingom", „kampanjom", „ubeđivanjem glasača", „izborima" i „Andrićevim vencem". Vrednost ove, kao i prethodne avion reklame, leži u tome što je ona proizvod psihe aktera. Što ova reklama u svojoj radnji, u sadržini, nameri, poreklu i ishodištu, boravi isključivo unutar uma premijera (i verovatno budućeg predsednika) Vučića.

Postavka je „pivska". Reklama liči na pivske reklame pravljene u prethodnih desetak godina. Ljudi sede za šankom i za stolovima, dečaci piju pivo, devojčice sokić, i svi ćaskaju o životu, druženju, dobrom provodu, i slatkoj, slatkoj smrti koja nas sve uskoro čeka kada Putin i Tramp raskinu svoju špijunsko-finansijsku romansu.

Ali na televizoru u reklami je premijer, i kolovođa za šankom reaguje. On ne voli premijera i spreman je da to javno kaže. Ne može da ga gleda očima. Nadovezuje se sused za šankom. I on ima nešto da doprinese razgovoru. A razgovor je bitan. I u reklamama, i u životu. Bitno je da se priča. Da se ne bi razmišljalo, niti osećalo bilo šta, bitno je praviti zvukove koji će skretati pažnju sa rupe koju svako od nas ima unutar sebe, i koju ni pivo, ni razgovor, ni premijer Vučić neće moći da ispune.

Kolega, koji je očigledno onaj za koga važi da je glup u društvu, misli - isto kao i  scenarista reklame - da će doprineti razgovoru ako zapita sve oko sebe da li su „čuli" da se premijer Vučić kandidovao za predsednika. Kao da ima neko ko nije „čuo" za to. Kao da to nije jedina tema svakog razgovora koji bilo ko vodi u poslednjih mesec dana u Srbiji, čak i kada ne priča o tome.

Da, svi smo čuli. I kolovođa je čuo. I kolovođa ima spreman odgovor. On ne voli Vučića i zna kako da mu doskoči. Tako što će da kaže da je premijer Vučić, umesto da se kandiduje, trebalo da reši „pitanje nezaposlenosti". Kao da se to tek tako „rešava". Posle tri replike, izgleda da su kolovođa i njegov kolega u stvari zalutali na snimanje ove reklame sa seta domaćeg rimejka „Glupan i tupan". Ceo segment kulminira u koleginom izgovaranju „U to ime…" nakon čega svi podižu čaše.

Valjda bi trebalo da kažu „Vučiću pederu" - jezičku konstrukciju koja nastaje samo u glavama kopirajtera kojima je klijent odbio svaki od 78 prethodnih predloga, a dedlajn ne da je prošao, nego su svi već na setu. Tako da su se svi - i kopiji, i akaunti, i direktori firme, i klijent, i glumci i statisti i pošto nema više vremena - u dosluhu dogovorili da se pretvarati da je smisleno i logično da „u to ime" i „Vučiću pederu" može da stoji jedno pored drugog.

Takođe, ubedili su sebe da će svi koji gledaju reklamu skapirati da posle „u to ime" ide „Vučiću pederu", iako niko neće nijednog trenutka izgovoriti „Vučiću pederu", iako se reklama ni ne zove „Vučiću pederu", iako nikome ne bi palo na pamet da bi premijer Vučić u sopstvenoj reklami na bilo koji način iskoristio „Vučiću pederu".

I pre nego što je cela kafana sa podignutim čašama stigla da kaže ono što ide posle „u to ime" - iako mi ne znamo da to ide, pošto to nije uobičajan način nazdravljanja ni u srpskim kafanama, ni u srpskim pivskim reklamama - i nama kao gledaocima, i svim prisutnima u kafani se otkriva da je, u stvari, premijer Vučić tu sve vreme. Sedi za šankom, sa čašom piva ispred sebe, spreman kao zapeta puška da odgovori na ovaj komentar o „problemu zapošljavanja" koji je kolovođa Glupan izgovorio.

Nasmejan, samouveren i prijatan, premijer Vučić izgovori gomilu nekih rečenica čija je poenta „pa rešio sam problem zapošljavanja".

U ovom trenutku se reklama okreće. Ovde nam se otkriva da, u stvari, junaci ove reklame nisu obični ljudi koji imaju neka pitanja o pivu, politici, budućnosti Srbije i slatkoj, slatkoj smrti koja nas sve čeka ako Kim Džong Un uspe da prošvercuje selotejp kojim će nuklearnu bojevu glavu uspeti da zalepi za raketu koju će poslati u pravcu Havaja.

Ne, heroj ove reklame je premijer Vučić i odbrana uspeha njegovog mandata koji ga kandiduju da postane predsednik Srbije. Što će verovatno i uspeti.

U ovih 90 sekundi mi, u stvari, gledamo premijera Vučića koji brani, objašnjava i promoviše sebe pred ljudima koji su toliko svedeni na nivoe karikature da teško može da se veruje i da su stvarni.

Isto važi i za situaciju u kojoj se premijer Vučić nalazi. On je u kafani u kojoj svaki posetilac, apsolutno svaki, i dečaci sa pivima i devojčice sa sokićima, mrzi premijera i spreman je da nazdravi uz „Vučiću pederu". I još, on se nalazi tu, pored njih sve vreme, a niko ga nije primetio.

Sve ovo upućuje, da se mi opet, kao i u prvoj reklami, nalazimo u snu. I to snu premijera Vučića. I još, ne nalazimo se u bilo kom premijerovom snu, već u onom u kome se on obračunava sa ljudima koji ga mrze, sa ljudima koji piju dok skandiraju „Vučiću pederu".

A sintagma "Vučiću pederu" je odvratna na više nivoa. Odvratna je i homofobna. Njena poenta nije da kritikuje, ismeva ili bilo šta drugo konstruktivno kaže Vučiću. Ona je puna značenja, ali ta značenja je patrijahalna, heteronormativna i nasilna. Iz nje može svašta da se iščita.

Ništa o Vučiću, već samo o onima koji to izgovaraju. Oni mrze pedere i mrze Vučića. Znači, Vučić je peder. Pederi su slabi, nad pederima se dominira, pederi nisu pravi muškarci, oni svakako ne mogu da vode, da budu lideri. Pederi služe da budu prebijani i da budu jebani. Pederi ne mogu da budu pravi muškarci, što znači da ne mogu da budu Srbi. I to je ono što oni misle o Vučiću, sudeći prema ovoj reklami.

Naravno, sve ovo ne znači da će se sa korišćenjem ove sintagme prestati. I naravno, razlozi korišćenja su se menjali i evoluirali vremenom i saznanjem da se premijeru Vučiću ne sviđa što ga tako zovu. Kao da bi se nekome svidelo. Tako je pronađen neki  bedni legitimitet za korišćenje, ali bi bilo dobro, da, sem ako niste tradicionalni učesnici „Porodične šetnje" ili bilo koje druge patrijahalne, homofobne, seksističke organizacije ili skupa, možda razmislite o korišćenju te ogavne sintagme.

Ali, nazad na san.

Nakon što se uspostavi mehanizam, krug se ponovi nekoliko puta. Kolovođa Glupan nešto prebaci premijeru Vučiću, premijer Vučić izgovori neke kobasice teksta koje su možda tačne, a možda i nisu. Nije ni bitno, važno je da je on uspešan i da svi znaju da je uspešan i da sve u Srbiji pod premijerom Vučićem ide na bolje, a da će biti još jače i bolje i brže kada on (verovatno) postane predsednik. Jer, svi znamo da je predsednik moćniji od premijera, iako po Ustavu Srbije premijer ima celokupnu izvršnu vlast u svojim rukama, dok predsednik može da deli ordenje i da iz svoje rezidencije uživa u dobrom pogledu na sledeći „Ne da(vi)mo Beograd" protest.

To na trenutak bude jasno i kafani, jer kolega Tupan još par puta pokuša da postavi „U to ime - Vučiću pederu", ali svaki put biva zaustavljen snagom premijerovih prethodnih uspeha.

Sve u snu/spotu se dešava iz premijerove perspektive. Dobija savršena pitanja koja su savršeni voleji za njegove savršene odgovore u kojima on savršeno brani svoj mandat i svoje uspehe. I onda poentira, tako što nas pogleda direktno u oči kroz kameru i kaže nam da i mi, u stvari, znamo to što on zna i to što on trenutno sanja.

Znamo da je Srbija na dobrom putu i da će joj biti još bolje kada on postane predsednik, a da ovi ljudi, ti ljudi oko njega, sa tim pivima i sokićima, nisu u pravu. Da ga oni iracionalno mrze, iako je on izgradio i auto-puteve i škole i bolnice i radna mesta. Da je problem u njima, a ne u njemu, i ne u „nama", koji smo njegovi glasači. Mi znamo kuda idemo, brže, jače i bolje. Ali ostaje pitanje zašto oni to rade. Zašto ga mrze. Zašto se okupljaju u kafanama i padaju razočarani sa stolica kada ne mogu da kažu „Vučiću pederu" jer ih je baš premijer Vučić pobedio argumentima. Šta nije u redu sa njima? Šta nije u redu sa ljudima koji mrze Vučića? Zašto ne razmišljaju o slatkoj, slatkoj smrti koja će uslediti kada se Iran povuče iz dila kojim se obavezao da neće razvijati nuklearno oružje, onda razvije nuklearno oružje i odigra sa Izraelom verziju „Kokoške" koja će izazvati nuklearnu lančanu reakciju?

Oni, u stvari, prebacuju njemu ono što vide u sebi. Ne samo "pederu", nego i neuspehe, i političke i ekonomske, krađe, lopovluke, greške. Vide ih u sebi i onda ih projektuju na njega, iako on nema veze ni sa čim od svega toga.

U „afteru", posle telopa, kolovođa Glupan pokaže pravo lice. Dok sa televizora dolazi „VučićuPederuVučićuPederu", Glupan i Tupan, i cela kafana, pokušaju još jednom da nazdrave, sve sa premijerom. Ali ih premijer, s pravom, i glumački uverljivo, pogleda kao da su ludi. Svi odustanu, ali Glupan, u poslednjem kadru reklame, baci „pogled" Premijeru.

Postoje različita tumačenja i ovog kraja, ako i celokupne reklame, ali ovaj pogled, koliko god bio jeziv i uznemiravajuć, takođe je i erotski.

I ovo je šablon sa njim. Jedino mesto koje je bitno je prostor između njegovih ušiju. I u ovoj kampanji, ali i u prethodnom periodu. Da li će biti kandidat - razmisliće o tome. Da li će biti parlamentarnih izbora - odlučiće sam premijer. Da li će neko odgovarati za rušenje u Savamali - videćemo. Da li ću odgovarati ili postavljati pitanja tokom intervjua - zavisi kako budem raspoložen.  Iskoristiće svaku priliku da se raspravi sa protivnicima. I reklame i govore, i konferencije za štampu, pa i snove. I tu, ali i u stvarnosti, oni su svedeni na karikature kojima je najbolje oružje homofobna krilatica koje bi, ako je to najbolji argument protiv njega, svako trebalo da se stidi.

Još na VICE.com

Vučićev spot se već vrti, ali nije baš originalan

Srpske predsedničke igre

Mamurne vesti: možda i još neki izbori u Srbiji, možda i ne

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu