Od sive ekonomije do "pravih" zanimanja: ima li posla za Rome u Srbiji

Socijalni pokazatelji ukazuju da stanje u populaciji mladih Roma u Srbiji nije bajno, uprkos evidentnom pomaku od početka Dekade Roma, međunarodne inicijative pokrenute 2005. godine. Mladi Romi se teže zapošljavaju od ostalih i, pritešnjeni predrasudama sa jedne, i običajnim pravom sa druge strane, mladi nalaze egzistencijalni izlaz u nevladinim organizacijama i sivom ekonomskom sektoru. Ipak je sve više njih i u zvaničnim tokovima. Slika životnog ambijenta mladog pripadnika romske zajednice još uvek je stereotipna i dobrim delom se zasniva na istini.

Sve fotografije: Aleksandrija Ajduković

Svaka majka bi poželela sina kao što je petnaestogodišnji Mikica Ristić iz Zemuna. Dobar, vredan, skroman, uvek rad da pomogne, ali, pre svega zreo za svoj uzrast, iz čega proističe neki tihi autoritet.

On je odličan učenik srednje Saobraćajne škole, sa velikom ambicijom da bude policajac, što se, pomalo, kosi sa projekcijom roditelja. Oni ga radije vide kao saobraćajca, podložnog manjim rizicima.

Nije Mikica isključiv, on naprosto „voli uniformu", smatrajući da bi mu najbolje pristajala vojnička. Kao svoj zadatak vidi „borbu protiv zla".

Kad god nađe vremena, Mikica pomaže mlađima u pisanju domaćih zadataka. Sestrici Mariji asistencija ne treba, i ona je perfektna učenica. Iako zimi žive praktično u jednoj sobi, jer ostatak zidane (ali neizmalterisane, a nove) kuće ne mogu da zagreju, iako je otac u invalidskoj penziji, a majka nezaposlena, premda jedva sastavljaju kraj s krajem, i uprkos tome što im je sve u kući „tuđe ili iz kanti", deca su „krem kremova".

Ali, zbog te „finansijske nemoći", kako situaciju opisuje otac, Mikica nedeljom uprti ručno sklepana kolica i rano izjutra kreće na obližnji „buvljak". Tu on i majka zarade bar 1000 dinara, što je značajni upliv u porodični budžet od 20-ak hiljada dinara mesečno.

Rado pristaje na razgovor za VICE, premda njegova krupooka mati strahuje od posledica: rugaće mu se drugovi kad pročitaju čime se bavi.

- Ako se rugaju, onda mi i nisu neki drugovi - kaže Mikica mirno, što konačno uverava majku koja se premišlja, pa sve stani - kreni – stani na putu do mesta gde stanuju.

Ne bi to bio prvi put da dečak, zapravo već mladić, s obzirom da je nesvesno preuzeo ulogu domaćina, susreće sa nepravdom. U sklopu niskih kuća u zajedničkom dvorištu, pokazuje na jednu gde živi njegov najbolji drug iz detinjstva, Srbin. Idilična priča o prijateljstvu, završila se polaskom u školu, gde je mnjenje većine učinilo da taj mališan promeni stav. Da krene da šikanira Mikicu.

Sve je to on istrpeo, uz prećutan stav da su prave žrtve društvene segregacije – nosioci predrasuda. Sudbina Roma je, zapravo, kolateralna šteta, jer se zbog socijalne podvojenosti teže uklapaju, i teže nalaze posao. Zato mladih Roma najviše ima u sivoj ekonomiji, među peračima šoferšajbni, „regulatorima" parkiranja, po „buvljim pijacama", među sakupljačima sekundarnih sirovina…

U zvaničnim tokovima, prema podacima iz Nacionalne službe zapošljavanja iz drugog kvartala 2016, angažovano je 69 Roma, što ne mora biti realno stanje, već posledica drugačijeg nacionalnog izjašnjavanja u formularima.

Razlog ogromnog procenta nezaposlenosti među Romima, kako ga vidi Živojin Mitrović, potpredsednik Nacionalnog saveta Roma, jeste to što je „i pre i posle tranzicije, u domenu zapošljavanja vladao princip 'otac i sin'" (duhovita, i vrlo tačna opaska). A kako Romi nisu imali svoje direktore ni mehanizme nepotizma, ostali su uglavnom izvan sistema, tumači. Najviše „svojih" bilo je u Gradskoj čistoći, pa otud mladih Roma danas ima dosta u ovom i sličnim preduzećima.

Međutim, samokritičniji Romi smatraju da nije sve do spoljne sredine, već da ponečeg ima i do averzije samih pripadnika ove manjine da uđu u sistem.

- Radije bi manje para „na ruke", i odmah, nego da čekaju uplatu preko banke - kaže Zoran Simić, direktor firmi Imo - klining i Imo – risajkling, koje upošljavaju i mlade Rome i čitave porodice sa više generacija, najčešće kao primarne sakupljače sekundarnih sirovina. Takođe, edukacija nije još uvek ustaljena navika, naglašava otežavajući faktor, možda, broj jedan.

Opšti nepovoljni uslovi doprineli su radnom iseljavanju, odnosno, traženju ekonomskih azila po zemljama EU (uglavnom Nemačka i Austrija). Neki su, opet, radiji da daju svoj doprinos našem društvu. Takav je 30-godišnji Dejan Jovanović iz Mirjeva, pedagoški asistent u osnovnoj školi na Ledinama, jedan od 180-ak istog zvanja u Srbiji. Njegov radni odnos je po ugovoru i državu staje 28.000 dinara mesečno, što mi se, nekako, čini smešnim spram ulaganja.

Za uvođenje ovog kadra u školama gde postoji potreba za posebnom podrškom određenom broju đaka, Dejan je saznao tek nakon diplomiranja na Visokoj poslovnoj školi u Beogradu. Zazvučalo mu je mu je primamljivo. Kao nešto što zaista ima smisla, i bez obzira što ne iziskuje akademski status.

Posle obuke putem niza seminara saznao je i šta novoizabrana profesija znači u praksi.

- Pedagoški asistent je vrsta karike između učenika i nastavnika, koje đaci doživljavaju kao instituciju – objašnjava Dejan. Ovo se odnosi na uspostavljanje poverenja i odnos na „ravnoj nozi". Konkretnije, to znači pomoć u savladavanju gradiva, ali i obilazak porodica ako dete prečesto izostaje sa nastave.

Metode postizanja ciljeva – osećanja ugodnodnosti dece u školi i njihov napredak, Dejan sam osmišljava. Ili ih skupi po sličnosti problema, ili im pristupa individualno. Ali, uvek im ono što im predaje prilagodi.

Najvažniji je, tvrdi, ipak razgovor, kao i kapacitet da se osluhnu svi njihovi problemi. Bilo porodični, bilo ljubavni. Kao i tvrdo uverenje da će „tajna" ostati među njima.

Plodovi njegovog pristupa đacima postaju očigledni kad zađemo u obližnju mahalu.

- Nastavniče - široko se ozari jedna mala, pa mu brzo trči u zagrljaj. Starijim dečacima takav iskaz bliskosti ne pristaje, pa „nastavniku" pružaju ruku. I očevi se sa njim pozdravljaju, majke su obično kod kuće.

Dejan ljubazno pita jednog od svojih đaka da li sme da navrati, a ovaj kao da je to samo i čekao. Žuri kući da javi majci za posetu. Kuća je puna ženskadije i mlađih muških članova porodice.

Dejan seda na kauč pa se kod domaćice raspituje o stanju zdravlja namlađeg sina, obolelog od rođenja, finansijskoj situaciji, imaju li dovoljno drva. Zapitkuje i za potrebe u udžbenicima i drugim nastavnim pomagalima. Prilično mlada žena (42), a već baka mu redno referiše, za to zadužena u muževljevom odsustvu. Razgovor je istovremeno rutinski, i zainteresovan.

Iz „smederevca" se širi prijatan miris piletine. Zadržava ga na ručku, i nas poziva, ali mi odlazimo za svojim daljim obavezama. Osećamo se dobrodošlim, baš kako je Dejan nagovestio da će biti, jer je romski narod „druželjubiv i topao".

Koliki je stvarno efekat njegovog i truda kolega, vidi se po znatnom većem broju romske dece koja su upisala i završila osnovno obrazovanje. Ali i što se glad za znanjem tu ne zaustavlja, pa je broj srednjoškolaca i studenata neuporedivo veći no ranije, zaključuje Dejan Jovanović.

Osim formalnih profesija, mladi Romi posežu i za prilikom da se zaposle pri nevladinim organizacijama, kao što je GRUBB fondacija.

Beogradsko sedište GRUBB-a je od 2008. smešteno na obodu Zemuna. Nazvano po specifičnom muzičkom žanru koji se ovde neguje - Gypsy Roma Urban Balkan Beat, što će reći, repovanju uz stihove na romskom jeziku i na teme koje ih tište i raduju. Prvi GRUBB centar otvoren je u Nišu 2006. godine.

Grabovci se pesmom i plesom bore protiv predrasuda i stereotipa. Međutim, prevashodni uslov vanastavnih aktivnosti (osim ovih, i crtanja, igranja kvizova, kreativnog pisanja, radionica fotografije) jeste uredno pohađanje škole i izvršavanje zadataka. Zato pre đuske ide završavanje domaćih zadataka.

- Plesne radionice su zamišljene kao vrsta šargarepe na štapu, ali sad već nije potrebno tako stimulisati polaznike – objašnjava Milica Petrović, upraviteljica fondacije, kakva se promena u odnosu prema radu stvorila. Njene reči potvrđuje to što mnogi ostaju u klupama i nakon što iz prizemlja kreću muzički bitovi.

Zadatak radionice je stalno obnavljati snage Grab mjuzikla. Izuzetne muzičke predstave koja je gostovala po belom svetu, a jednom i u Narodnom pozorištu u Beogradu, dok se njeni segmenti izvode od prilike do prilike (kao što je, recimo, Exit).

U ovećoj prostoriji, poređani u redove, u pravilnim razmacima, mališani prave proste, pa sve složenije pokrete. Plesom trenutno „diriguje" Danijel Rašitović, dok Silvia Sinani, nešto mlađa asistentkinja, sedeći cupka nogom i čeka svoj red da preuzme nastavno kormilo. Dvadeset joj je i jedna, ima diplomu srednje Grafičke škole, ali se pronašla u Grabu. Prvenstveno zato što obožava da pleše, i zato što se u Centru oseća kao kod kuće.

- Grab je moja porodica – veli, ali i mesto uhlebljenja, i dobro polazište za buduće službe. Najverovatnije u sferi plesa, ukoliko je na drugu stranu ne odvuče talenat za besedništvo. Naime, kad god treba predstaviti aktivnosti kolektiva, Silvia preuzima tu obavezu, istovremeno i zadovoljstvo. Bez problema ona će koncizno izneti sve što treba i ima na umu.

I samopouzdanje se stiče radom na sebi, pa Silvia nije bila oduvek tako slobodna u komunikaciji.

- Na početku mog prvog nastupa u Kanadi 2015, noge su mi se odsekle od treme – priznaje. Tremu je telo doživelo kao pozitivnu, svoju tačku Silvija je odigrala bez greške. Već naredne godine postala je asistentkinja za ples.

Pored toga, ona okuplja mladu žensku populaciju u projektu Pretty Loud, gde devojke definišu svoje potencijale. GRUBB fondaciju osnovala je Karolina Robo iz Francuske.

Pre odlaska kući, još jednom obilazimo zemunsku ispostavu, malene glave zagnjurene su u sveske. Police su pune knjiga, društvenih igara, zidovi okićeni dečjim radovima i pravilima međusobnog poštovanja. Sve mogu da zaborave, ali ne i osnov ravnopravnog odnosa.

Isprva ne zapažemo Mikicu Ristića (s početka teksta), pa nam se on javlja širokim osmehom. Jedva je malo krupniji od mališana kojima pomaže. Radostan je što nas vidi, ali ne prekida „posao".

Ovde se krug zatvara, metaforički i bukvalno. Ovoj malenoj „zakopčanoj" grupi mladih ljudi potrebna je veća sistemska pomoć u integraciji.

Nije da neće i ne mogu, kako govore predubeđenja, već žele i obiluju kapacitetima, kako kazuje realnost, samo ako se malo zagrebe ispod površine i zaboravi na uvreženi način viđenja i mišljenja.

Još na VICE.com:

Mladi Romi u Srbiji: Demuš - dobri duh mahale

Sobe mladih Roma: Mesto gde se sudaraju svetovi detinjstva i zrelosti

Mladi Romi u Srbiji: 'Šala na stranu', 'na špic' - frizure su zakon