Neobične stvari koje smo uradili sa našim kremiranim voljenima

Šta da se radi s mrtvima? To je pravi problem. Voliš nekoga, onda on umre, njegova suština ispari u etru, i ostane ti samo ljuštura, prazan sud: rapidno propadajuća vreća mesa. Ne možeš jednostavno da ga baciš u kantu za opasan biološki otpad, ali moraš nekako da ga se rešiš.

Rešenja za to variraju širom sveta. Na Tibetu, leševe seku na komade i ostavljaju lešinarima da ih iskljucaju. Kosti melju zajedno sa brašnom od ječma i peku kolače u obliku kljuna. Na Madagaskaru, Malagasi ostavljaju svoje voljene zakopane sedam godina, onda iskopaju kostur i plešu sa njim oko grobnice. Ovde, u Britaniji, generalno se odjavljujemo u pećnici.

Oko tri četvrtine naših mrtvih završi u krematorijumima. To je neverovatan proces: mlaz gasa temperature 600 stepeni Celzijusa prži torzo dva do tri sata. Udovi počnu da se grče, mišići se zatežu, i onda svo meso izgori. Ugljenisane kosti skenira moćni elektro-magnet, koji privlači plombe i veštačke kukove, koje onda baca u džinovski mlin za kafu i isporuči ih ožalošćenima.

Iako većina ljudi kaže da li želi da bude kremirano ili ne, veoma malo njih kaže šta bi voleli da se dogodi sa njihovim pepelom, prepuštajući tu odluku onima koje ostavljaju iza sebe. Neki jednostavno budu zaboravljeni (mnoga groblja imaju prostoriju punu nepokupljenih urni); druge stave ispod sudopere. Ako želimo da izbegnemo takvu tužnu sudbinu, moramo da počnemo da razmišljamo o smrti dok smo još živi. Pozvali smo neke ožalošćene prijatelje da nam daju inspirativne savete i nagoveštaje.

VICE: Zdravo, Liame, kako je tvoj deda završio u tvojoj gitari?

Liam Lever: Naravno, umro je, a želeo je da bude kremiran. Meni su dali kesu pepela. U nekom trenutku sam morao da izbušim svou gitaru, i pomislio sam da bi bilo savršeno da stavim malo njega unutra. Gitara je prilično uvrnuto reagovala: ceo zadnji deo ploče na magnetima je izgoreo. Ne znam šta gori kada nekoga kremiraju, ali izgleda da magnet od gitare privlači pepeo, zato što delovi polako izlaze iz rupe. Uvrnuto je, zato što je potpuno zaptivena.

Misliš li da mu je lepo tamo?

On je voleo muziku koju stvaram. Čuo je dosta toga. Dopadala mu se. Znao bi da ceni to što izlazi na scenu na raznim mestima. Meni prija da imam tu vezu s njim. On je uvek bio dobar čovek, a ja to ponekad nisam. Lepo je da bude tu i podseća me da ne budem drkadžija.

Da li si ikada bio u iskušenju da učiniš nešto drugo sa pepelom?

Jednom nam je u kombiju palo na pamet da pošmrkamo po liniju pepela. I ljudi od tada to stalno rade. Postoji dugačak spisak ljudi koji su pošmrkali liniju iz te kese. Naravno, to je malo jadno i kliše, ali kod ljudi stvara efekat vezivanja. Veliki broj njih ga je poznavao. To je inspirisalo naziv benda jednog prijatelja, koji se zove Zagrobne linije. Onda sam bio u fazonu, 'Dobro, sve ovo odlazi prebrzo. Biće u nosevima ljudi širom Evrope, pa bolje da stavim malo u gitaru, pre nego što nestane'.

Vau. Koliko ljudi je šmrkalo tvog dedu?

Oko 40, pretpostavljam. To se događa u odabranim trenucima u kombiju. Ako ga dovoljno smrviš, nije toliko loše. Šmrkao sam i gore stvari u tri popodne, nedeljom, u kraju Seven Sisters. On je bio prilično kul tip, i mislim da se to oseti kada to radimo.

Zdravo, Elis, koja je tvoja situacija sa kremacijom?

Elis: Moja mama se nalazi u prilično bednoj konzervi, sa gomilom đubreta i stvari koje sam prebacila u kupatilo. Niko zaista ne obraća pažnju na njen pepeo.

Kako je završila tamo?

Prvo je umrla od raka. Moja mama potiče iz malog, konzervativnog grada u Francuskoj, i tamo je i umrla. Dugo vremena je bila bolesna. Otišli smo da je posetimo, i tog dana je i umrla. Dok smo mi stigli, ona je već otišla. Posle obreda smo je stavili u auto i odneli u London. Mislim da je ostala na polici zato što je tata bio pomalo ophrvan. Ja sam imala deset godina a moj brat četiri, i on je iznenada završio sa tom decom o kojoj je morao da se stara, kojom se nikada nije bavio. Daleko od očiju, daleko od srca.

Sigurno je bilo uvrnuto da mama gleda kakve navike imaš u toaletu.

Ona je bila prilično nestabilna i naporna osoba, tako da stvarno nisam sigurna kako bi postupala prema nama kada smo postali tinejdžeri. To što je tamo gore i gleda sve fizičke stvari – prolazak kroz pubertet i povraćanje posle pijančenja – mi na neki način izgleda kao najbezbedniji odnos koji bismo mogle da imamo, pošto je već mrtva. Prisustvovala je najintimnijim i najužasnijim trenucima, ali bespomoćna da bilo šta preduzme tim povodom.

Zdravo, Džejsone. Kako je tvoj tata završio u ovom umetničkom delu?

Džejson Šulman: Prvo je morao da umre. Onda, u autobusu na povratku sa groblja, setio sam se kada sam kao dete čitao da postoji niz stvari koje možeš da napraviš od leša, na primer, možeš da napraviš 12 olovaka, ili tri potkovice, ili ne znam koliko soli. Pomislio sam da proverim da li zaista ima toliko gvožđa kao što kažu. Uzeo sam ogromni magnet od neodimijuma, ubacio ga unutra, mrdao ga unaokolo, i gle, sićušni opiljci gvožđa su se zakačili za magnet! Sipao sam čitavu količinu na sto, da pokušam da izdvojim svo gvožđe koje mogu, bez nekog naročitog razloga, i primetio sam da su neki parčići kostiju oksidirali u različitim bojama. Bilo je žute, zelene i crvene. Onda sam proveo tri meseca sa nekakvom blesavom lupom i pincetom, praveći sićušne gomilice različitih boja. Onda sam ih stavio u malu, slojevitu cev, sa gvožđem na vrhu, okačio je u visinu njegove glave, okačio ogroman manget na plafon iznad nje, i on je plutao između. Bilo je divno, kao neka vrsta kontinuiteta. Na neki način podražava pokrov zemlje, prstenove drveća.

Misliš li da je srećan tamo?

On je bio čovek od velikog ega. Ideja da se još uvek priča o njemu: bio bi potpuno oduševljen.

Zdravo, Stef, kako je tvoj tata završio u ovoj vrbi?

Stef Vilson: Umro je pre tri godine, od raka pankreasa. Nadimak mu je bio Vrba, a naše omiljeno drvo u bašti kuće u kojoj smo živeli je bila jedna velika vrba. Posekli su je neke dve godine pre nego što je on umro, i na njegovom bdenju, moj vrat je sipao malo pepela u jednu rupicu u zemlji, u kojoj smo posadili vrbu. Rasla je stvarno dobro, ali pošto je mama prodavala kuću, isekli smo pomalo od svake grane. Verovatno u tim granama svi imamo pepela za jedan prst ili ruku koji su kremirani. U nekom trenutku će pustiti korenje, i svi ćemo da ih posadimo u svojim baštama.

To je lepo. Je li on bio duhovan čovek?

Bio je krem kremova kapitalističkog biznismena. Da je još uvek živ, ne znam da li bismo uopšte razgovarali. Slagali smo se najbolje na svetu, ali smo takođe bili i zakleti neprijatelji. Ja sam žestoka feministkinja i socijalista: tata to nije dobro podnosio. Bio je veoma emotivan i kreativan čovek, ali definitivno nije bio u dodiru s prirodom. Bio je pomalo čudak, u stvari.

Šta želiš da se dogodi sa tvojim telom kada umreš?

Verovatno ću želeti da budem kremirana. Ali ako me sahrane, želela bih da statua Paradajza – mog sićušnog, četvorogodišnjeg plavog papagaja, drugim rečima, mog dečka, mog prvorođenog sina – stoji na nadgrobnom spomeniku i čuva mi stražu. Inače me baš briga.

Još na VICE.com:

Posao mi je da spaljujem ljude

U Srbiji nema slobode u smrti

Pored grobova bogatih i slavnih u Los Anđelesu vaš stan deluje jadno i bedno