Ovako se živi sa visoko funkcionalnom depresijom

Prvobitno objavljeno na tonic.vice.com.

Monik Džadž (46) sebe opisuje kao "ekstrovertnog introverta". Stalno je aktivna i na poslu sve drži pod kontrolom, redovno ide na časove joge i često izlazi sa prijateljima — iako najviše voli da se opusti kod kuće pred televizorom. Ali pre sedam godina, nakon što se popela visoko na lestvici bankarskog rada sa potrošačkim kreditima, počela je sve vreme da se oseća umorno. Kad god nije radila, nije mogla da se motiviše da ustane iz kreveta. Umesto toga, ostajala bi da leži po čitav dan, padajući u san i budeći se. Prijateljica je prepoznala njene simptome i na kraju Džadžovoj preporučila da poseti lekara. Dijagnoza, ispostavilo se, bila je depresija.

"I dalje ponekad umem duboko da potonem", kaže Džadž. "Napustila sam taj posao i trenutno se nalazim u briljantnoj fazi svoje karijere, ali uvek je tu negde taman oblak koji se trudim da izbegnem, samo što kad biste me posmatrali sa strane to nikad ne biste uočili."

I to je muka miliona Amerikanaca koji pate od depresije: uvek "uključeni" zbog posla koji na njih vrši veliki pritisak, neispavani i pod utiskom da moraju uporno da drže glavu visoko. Mnogi ne shvataju da depresija može sve vreme da čami negde u pozadini, dozvoljavajući vam da obavljate sve neophodne obaveze ali vas i dalje lišavajući sposobnosti da do kraja uživate u životu.

Postoji devet različitih tipova depresije koje možete da dobijete kao dijagnozu, prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja (DSM–5) kojim se služe eksperti za mentalno zdravlje. Iako "visoko funkcionalna depresija" nije zvaničan izraz ni za jedan od njih, a čak je osporavan i na društvenim mrežama, njime se služe mnogi poput Džadžove da opišu svoje stanje. To je deo razloga zašto se ne uklapaju u stereotipnu sliku depresivne osobe, onu koja se forsira u reklamama za antidepresive i televizijskim serijama. Možda ne izbegavaju odlazak na posao, ne povlače se iz društvenih aktivnosti, ne osećaju se beznadežno ili ne plaču sve vreme. Štaviše, mogu da budu studenti generacije na fakultetu, rukovodioci firmi, fizičari, novinari, zaposleni u startapovima ili bilo koja druga vrsta naizgled samouverenih, uspešnih pojedinaca.

"Depresija je veoma heterogeno stanje", kaže Mišel Kraske, profesorka psihologije i psihijatrije na UCLA-u. "Ona poprima mnogo različitih oblika kad su u pitanju težina stanja i toga kako ono izgleda kad se pobliže pogledaju konkretni simptomi. Ne bi trebalo da odbacujemo njene blage oblike zato što je to i dalje borba i ima smisla potražiti pomoć", kaže ona.

Na površini, visoko funkcionalna depresija možda deluje kao da je lakše izboriti se s njom, ali ona može da traje godinama, dovodeći tokom vremena do funkcionalnijeg oštećenja od akutnih napada teške depresije, kaže Kraske. Istraživanje je pokazalo da se nizak stepen samopouzdanja, nedostatak energije, nervoza i pad produktivnosti koji prate stalnu depresiju vezuju za značajnu dugoročnu društvenu disfunkcionalnost, psihijatrijsku hospitalizaciju i visoku stopu pokušaja samoubistva. I, da ironija bude veća, stalna depresija ljude izlaže većoj opasnosti od teških napada depresije sa ozbiljnim simptomima.

Ali stigma koja prati mentalne bolesti — ili bilo kakve znake slabosti — sprečava ljude da se povodom svog stresa obrate prijateljima i kolegama. U nekim slučajevima, rasne i etničke manjine, kao i imigrantsko stanovništvo, mogu da osete još veći pritisak da prikriju svoje stanje šalama i smehom. "Ako priznate da ste depresivni ili da imate problem sa mentalnim zdravljem, ljudi spolja, koji se ne bore s tim, automatski vas etiketiraju kao ludaka", kaže Džadž.

To znači da mnogi kojima je potrebna pomoć možda nikad neće pokušati da je zatraže. Možda neće ni znati kako da prepoznaju depresiju kod samih sebe. To je osobina koja je posebno zabrinjavajuća zbog toga što depresija ne bira žrtvu, kaže Srijan Sen, psihijatar sa Univerziteta u Mičigenu. Oko 20 odsto Amerikanaca može za života da očekuje da će zapatiti neki poremećaj raspoloženja (uključujući sve oblike depresije i bipolarnih poremećaja). A opet, polovina Amerikanaca sa depresijom ne leči to svoje stanje.

Dok je Sen studirao medicinu, jedan od njegovih prijatelja iz detinjstva, takođe student medicine, skočio je sa balkona u nameri da oduzme sebi život. Senov prijatelj — koji danas radi kao lekar u Kanadi i zamolio nas je da se u tekstu oslovljava sa "doktor K" — nije se poverio da pati od depresije predsedniku univerziteta, rektoru ili kolegama studentima medicine. "Postoji strah od posledica, od toga šta će se desiti ako budete otvoreni po pitanju svog stanja", kaže K. "Pitate se da li će koledž nešto preduzeti, da li će vaši nadležni dovesti u pitanje vaše sposobnosti, da li će vam medicinski savet oduzeti dozvolu, ograničiti vašu praksu, i tako dalje."

Mnogo toga što ljude čini podložnim mentalnim bolestima često je isto to što ih čini liderima u njihovim specijalizovanim oblastima. Ljudi skloni depresiji obično su predusretljiviji, saosećajniji, spremniji da budu ranjivi i otvoreni za nova iskustva, kaže K. To je Sena i druge psihijatre navelo da svoja istraživanja usmere ka razumevanju urođenih bioloških putanja koje doprinose depresiji. "Dok ostvarujemo napredak, počinjemo da uviđamo da je depresija jednako biološka kao dijabetes, visok krvni pritisak ili rak", kaže on.

Naučnici su nedavno otkrili da je depresija visoko nasledna. Drugim rečima, sklonost ka depresiji gotovo je isključivo genetska u skoro polovini svih slučajeva. U drugim slučajevima, uopšte nije genetska. A ponekad se radi o kombinaciji genetskih i psiholoških ili fizičkih faktora kao što su traume iz prošlosti, velike životne promene, hronične bolesti i podivljali hormoni.

Skenovi mozga ljudi sa stalno visoko funkcionalnom depresijom pokazuju i da su predeli koji se vezuju za samorefleksiju ili stalno preživljavanje već doživljenih iskustava hiperaktivni. Ti predeli, od kojih se jedan zove Mreža defoltnog stanja, mogli bi da budu osnova negativnih misli o samom sebi. A studije su pokazale da određeni farmaceutski lekovi, meditacija i psihoterapija pomažu u zauzdavanju ovih preterano aktivnih mreža.

Ali psihijatri ne mogu da vam pokažu na sken mozga, genetski test ili neki drugi biomarker i kažu kako depresija tačno izgleda. "To je san", kaže Dejvid Helerstin, psihijatar i istraživač sa Psihijatrijskog instituta Države Njujork. "Tako nešto možete da uradite u mnogim drugim oblastima medicine, ali ne i u psihijatriji zbog varijabilnosti depresije i zbog toga koliko se različitih tipova stanja podvodi pod kategoriju depresije." To je i razlog zašto je farmaceutsko lečenje depresije toliko neizvesno, kaže Helerstin.

Kad psihijatri ispišu neki lek protiv depresije, njihov prvi izbor obični su antidepresivi. Ti lekovi gađaju serotonin, hemikaliju u mozgu koja utiče na vaše raspoloženje. Oni često imaju neprijatne nuspojave, a čak ni ne proizvedu nikakvo korisno dejstvo kod i do dve trećine ljudi sa depresijom. Tada pacijenti moraju da isprobaju drugačiji lek ili koriste mešavinu lekova i psihoterapije, kaže Helerstin. Pronalaženje pravog načina lečenja može da iziskuje vreme.

Džadž, koja sada živi u Los Anđelesu, kaže da su njoj pomogli joga i psihoterapija. "Depresija je nešto za šta možete da dobijete pomoć, a postoje mnogi koji prolaze kroz isto", kaže ona. Razgovor sa psihijatrom, prijateljem ili članom porodice može da bude od izuzetne pomoći. Ali teret otvaranja ne treba da snose samo pojedinci koji pate od depresije, kaže ona. "Možete da odete do Planiranog roditeljstva i lekari tamo će vam postaviti pitanja o ženskom zdravlju i pobrinuće se za vas, ali ta usluga i ta vrsta razumevanja trebalo bi da postoje i za ljude sa problemima sa mentalnim zdravljem."

JOŠ NA VICE.COM:

Ova video igra laže igrače da bi simulirala mentalnu bolest

Šta vam niko ne govori o životu posle mentalne bolesti

'To je đavo': kako sam se pomirila sa sestrinom šizofrenijom