Debata o “Nemanjićima” je gora od “Nemanjića”

Tri nedelje je prošlo od novogodišnje premijere “Nemanjića”. Tokom tog perioda, u javnosti se desilo nešto što je nezapamćeno u domaćem kulturnom prostoru – javna debata.

Prvi talas reakcija je bio izrazito negativan. Kritikovano je sve – od manjka fleki na kostimu i "nerealne glume", preko istorijskih netačnosti do savremenog slenga u dijalogu. Direktor RTS je ocenio da je Tviter sproveo “hajku” na seriju, a programski savet RTS je tražio da se emitovanje privremeno stopira. Prošle nedelje, upravni odbor RTS je odlučio da se nastavi sa emitovanjem serije po planu (17. i 18. februar), uz izmene u montaži koje će i prvu i sve ostale epizode učiniti “dinamičnijim”, uz ocenu da će konačnu odluku o seriji “ipak dati gledaoci i stručna javnost nakon emitovanja”. Takođe, RTS je saopštio da je produkcija serije koštala 2,7 miliona evra od čega je javni servis izdvojio oko milion.

Sve ovo je moguće tumačiti na različite načine. Sa jedne strane, stvarna debata o velikom projektu javnog servisa je pozitivan korak u javnom diskursu jednog društva koje je uglavnom ograničeno na tabloidnu eksploataciju svakog sadržaja (svaka scena seksa “Senki nad Balkanom” je analizirana frejm po frejm). Sa druge strane, i pored toga što postoji dijalog, okvir u kojima se on dešava je problematičan. Kritike su se uglavnom zasnivale na paušalnim opažanjima o detaljima u seriji, dok su prve reakcije zvaničnika RTS na kritike bile preterano “odbrambene”.

To da obe strane nastupaju sa sumnjom u namere ovih drugih je verovatno i očekivano, s ozbirom na to da kultura ovakvog javnog razgovora do sad nije postojala. Ljudi su uglavnom gunđali za sebe, RTS je uglavnom ignorisao kritike na račun svog sadržaja, i ta dva paralelna toka su se kretala bez bilo kakvog dodira.

Jasno je da “Namanjići” imaju probleme. Glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS Nebojša Bradić je već rekao “da je RTS svestan sopstvenih propusta i da je otvoren za dobronamernu kritiku”. Ali nekako su se u razgovoru koji se dešavao u medijima i na mrežama preskočilo sve bitno. Pričalo se o nebitnim, a ne suštinskim, dramskim, problemima.

Jedna epizoda ne pruža dovoljno materijala za sveobuhvatnu recenziju sezone ali je moguće videti neke od izbora koje su autori (pre svega scenarista Gordan Mihić) napravili. Glavni problem je to što je Nemanja, fokus prve epizode, jako pasivan junak, ako se junakom uopšte može nazvati. U prvoj polovini epizode on praktično ne uradi ništa. Štaviše, on nema nikakve odlike heroja. Titule koje dobija se baziraju na tome što se sviđa Komninu, u “rupi” završava zbog zavisti braće, a odatle ga spašava Sveti Đorđe. Način na koji scenarista Mihić “gradi” glavnog junaka je daleko od uobičajnih dramskih pravila tj. on njih skoro u potpunosti preskače. Odlike koje daje Nemanji – da dolazi na poziciju moći zbog svoje bliskosti sa vladarom i da pravi pakt sa natprirodnim silama da bi rešio problem u kome se nalaziš – više pripadaju antagonistima nego protagonistima. Nemanja ništa ne radi, nego mu je sve dato (ili oduzeto). On ne postiže ništa svojim radom, svojim težnjama, svojim žrtvama. Povrh svega, ideja da natprirodne sile (Sveti Đorđe) tebi kao liku čine uslugu zbog žrtve koju si njemu podneo (molitve) više liči na pakt sa Đavolom nego na hrišćansku, i pogotovu pravoslavnu, religiju.

Moguće je da će ostatak serije izgledati drugačije i da će se problemi ispraviti u montaži, ali u prvoj epizodi već se vide stvari koje ne mogu da se promene u post-produkciji, pošto se radi o odlukama koje se donose na papiru i koje nikakva gluma, kvalitet produkcije ili kasnije intervencije ne mogu da promene. A nekako, kritike su se upućivale RTS-u, a ne samim autorima koji su u stvari odgovorni na dramski sadržaj. Naravno, moguće je sve postaviti u okvir “RTS je kriv za sve jer je ovo odobrio" ali taj isti RTS je u decembru završio emitovanje “Senki nad Balkanom”, serije koja je prihvaćena i od publike i od kritike kao najbolje ostvarenje domaće dramske umetnosti u ovom veku.

“Nemanjići” po svojoj ambiciji jesu veći od najvećeg broja serija domaće produkcije, ali ne izgleda kao da su problemi u ovoj seriji drugačiji od prethodnih velikih domaćih TV projekata. “Ravna gora” je verovatno u svim svojim aspektima gora od “Nemanjića”, pa tada reakcija nije bila ovako glasna (isto važi za “Čizmaše”). “Ubice mog oba”, serija koja je sada u drugoj sezoni, patila je, i pati, od velikih problema vezanih za motivacije muških likova, razumevanje žanra i tretman ženskih likova. Na RTS-u se i dalje emituju reprize Pavićevih serija koje su univerzalno voljene iako su daleko od dobrih.

- Pre nego što sam stigla da pogledam prvu epizodu "Nemanjića" do mene je doprela histerija koju je ta epizoda izazvala na društvenim mrežama, a onda i reakcije nadležnih sa Javnog servisa. Komentari, predominantno negativni, su secirali sve - od dijaloga, preko počupanih obrva Dubravke Mijatović, do istorijskih nedoslednosti, - kaže za VICE kopirajterka Vanja Bahilj.

Po njenom mišljenju, javna debata je izgledala ovako zbog očekivanja koja je RTS podizao mesecima u kombinaciji sa osetljivošću publike na "temu od istorijskog i nacionalnog značaja".

- To je bila paklena formula. Pritom je nacionalni ponos u slučaju Nemanjića neupitan, to jest nema onih koji su "za i protiv" kao što je to bio slučaj sa "Ravnom gorom", na primer. Kada je u pitanju "raspoloženje u narodu" - o Nemanjićima ne smete da snimite lošu seriju. Smete samo da briljirate i učinite nas još ponosnijim na "znaš li ti, prijatelju, kad je Srbija bila carevina, a Nemac prstima jeo?!!, - zaključuje Vanja za VICE.

Dakle, svi su očekivali nešto fenomenalno, iako nisu baš znali šta je to fenomenalno, a kada su videli rezultat, shvatili su da ovo nije baš “srpska Igra prestola”, pa je usledila paljba iz svih digitalnih oružja, koja je nekako uspela da promaši metu, pošto je rezultat bila gomila varijacija na “ne sviđa mi se”.

U neobjavljenom autorskom tekstu “Cenzura bez komisija”, koji je Nebojša Bradić prosledio redakciji VICE kao odgovor na pitanja u vezi sa “Nemanjićima”, on piše da se "oficijelna medijska kritika preselila u alternativnu medijsku zonu zato što su štampani i elektronski mediji počeli da smanjuju i izostavljaju rubrike kulture i umesto njih uvode rubrike koje su posvećene zabavi u koji spada i praćenje rijaliti programa.”

- Pre dvadeset godina trebalo je napraviti veliki broj pokušaja kako bi se povela kampanja protiv nečega. Sada se gotovo trenutno postiže pritisak, sramote autori i producenti. Ali, izdavači i producenti su naučili lekcije i odgovaraju veoma brzo na pritiske društvenih mreža. Pošto su uložili novac i energiju u kreativni proizvod, važno je da nastave da brane taj proizvod čak i kada bes rulje oslabi i nestane. Ono što može da brine jeste da se izdavači i producenti često zatvaraju u pećinu i odustaju, umesto da budu na prvim linijama borbe za slobodu izražavanja – piše između ostalog Bradić. Javna debata o svakom “velikom” poduhvatu javnog servisa je i više nego poželjna. Radi se o “našoj televiziji” i našem novcu. Kroz analizu i kritiku sadržaja stvaraju se zaključci o vrednostima i kulturi jednog društva. Drama je već hiljade godina ogledalo u kome društvo posmatra i tumači sebe.

Takođe, “Namanjići”, kao i svako dramsko delo smešteno u epohu, pre svega govori o savremenom društvu, upisujući njegove vrednosti u likove iz epohe (Nemanjići su vladali Raškom, a ne Srbijom). To se uvek dešava, bilo da su autori svesni toga ili ne – i uglavnom, što su svesni toga, rezultat će biti bolji. Ali, na osnovu prvog sata materijala, ako sve gledamo kroz prizmu Nemanje kao junaka, ispada da su "budi dobar sa vlašću", "ne veruj najbližima" i "sve je do Boga, ništa od tebe ne zavisi" vrednosti koje autori serije propagiraju.

Dalje, način na koji teče "javni razgovor" isto govori o trenutnom “stanju” u medijima i javnosti. U ove tri nedelje se pokazalo da je kritika previše banalna (izuzeci postoje), a da je RTS previše defanzivan. Optimističan način gledanja na debatu o Nemanjićima može da bude to da ovakvih javnih “razgovora” do sad nije bilo, da je “kultura dijaloga” u Srbiji na nivou epohe u kojoj se dešavaju “Nemanjići” i da svi zajedno tek “učimo” kako se savremena tehnologija koristi da se debatovalo o umetničkom delu.

Ali i taj zaključak je u stvari porazan.

Po rejtinzima gledanosti u koje smo imali uvid, premijera “Namanjića” je bila jedna od najgledanijih TV programa u decembru, i rezultat koji je ostvarila je sličan onome koji je imala epizoda “Selo gori a baba se češlja” (još jedan projekat Radoša Bajića sa upitnim umetničkim dostignućima) koja je emitovana u istom terminu 31. decembra 2016. Naravno, gledanost nije jedini parametar, pogotovu što RTS nije komercijalna televizija, ali popularnost prve epizode ukazuje na to da i pored digitalizacije, interneta i strimovanja, publika ostaje verna sadržaju koji javni servis emituje “nedeljom u osam”. Ovo može da znači "da ništa nije bitno" i da značaj "stručne javnosti" ne znači ništa, a može i da bude prilika da ukoliko ovaj razgovor postane otvoreniji i produktivniji, to dovede do boljih projekata u budućnosti.

JOŠ NA VICE.COM:

Pogledajte trejler za novu sezonu serije Sluškinjina priča

Tužni filmovi i serije od kojih ćete zaplakati

Najbedniji likovi četvrte sezone serije "Black Mirror"