Kao i sve druge trendi pojave, hip fudbalski treneri dođu i prođu. Horde poštovalaca obično ih se odreknu kad mediji počnu da pričaju o njima, ili još gore, kad osvoje neko priznanje.
Zdenek Zeman, oličenje trenerskog hipsteraja // PA ImagesMeč koji se na Vembliju odigrao 25 novembra 1953. zauvek je promenio istoriju fudbala. Moćni Mađari, iza kojih je bio veličanstven niz od 24 utakmice bez poraza, istrčali su na teren i ponizili navodno nedodirljivu selekciju Engleske rezultatom 6-3. Ferenc Puškaš, Šandor Kočiš, Nandor Hidegkuti i društvo sistematski su razvalili protivnika u čijim su redovima igrale nacionalne legende – Bili Rajt, Stenli Metjuz, budući selektor Alf Remzi. Engleska štampa nazvala je ovo utakmicom veka posle neočekivanog poniženja koje im je nanela očigledno nadmoćna reprezentacija.
Reklame
Iako je razlika u sirovom kvalitetu nesumnjivo bila na strani Mađara, pobednika je u istoj meri odlučila taktička inovacija kroz koju je sav taj talenat mogao da se iskaže. Inovator je bio Gustav Sebeš, selektor Mađarske reprezentacije i zamenik ministra sporta. Ovaj sin obućarev sin iz Budimpešte u mladosti je radio za sindikat trgovinskih radnika. Kao socijalista, verovao je da se ova ideologija može primeniti i na fudbal. U posleratnom periodu, komunističke vlasti u njegovoj zemlji odlučile su da ga na osnovu ovog političkog opredeljenja postave za šefa struke fudbalske reprezentacije, isprva kao predsedavajućeg tročlane komisije na klupi nacionalnog tima.Zahvaljujući ovom samoproklamovanom socijalističkom fudbalu baziranom na saradnji, Mađarska je ubrzo postala jedna od najvećih sportskih sila koju je svet ikada video, što su samo potvrdili ubedljivom pobedom u gostima na Vembliju. Englezi su istrčali na teren u svojoj uobičajenoj WM formaciji koju su pokušali da održe tokom devedeset minuta iako je bila zastarela već nekoliko decenija. Sebeš je svoj tim izveo u fluidnoj 4-2-4 postavci, dozvolivši igračima da menjaju mesta na terenu. Po njegovoj teoriji, svaki fudbaler bi morao da bude sposoban da odigra bilo gde na terenu, ne samo na svojoj poziciji; hteo je da razmišljaju kao kolektiv, a ne kao grupa pojedinaca sa striktnim zaduženjima. Takođe je uveo sasvim nove pozicije: Hidegkuti mu je igrao polušpica, Puškaš centralnog plejmejkera, ofanzivni bekovi su na boku pomagali krilima, a libero je igrao kao korektor danas uobičajene zadnje linije od četiri igrača.
Reklame
Sebešove socijalističke inovacije pomogle su Rinusu Mihelsu da uvede „totalni fudbal", a čak i danas im se tragovi naziru u modernim taktičkim postavkama. Moćni Mađari nisu ostvarili svoj potencijal pošto ih je u finalu Svetskog prvenstva 1954. sa 3-2 porazila Zapadna Nemačka, ali njihovo nasleđe ostalo je u temeljima samog sporta. Sebešovo genijalno nekonvencionalno razmišljanje inspirisalo je ne samo generaciju direktnih naslednika na trenerskim pozicijama, već i onu neuhvatljivu kategoriju navijača znalaca koji i danas opstaju na periferiji fudbalskog sveta. Iako je po završetku karijere 1957. Sebeš bio gotovo zaboravljen, danas ga pamtimo kao rodonačelnika modernog fudbalskog hipsteraja. Tako bar neki tvrde.Na prvi pogled, u Sebešu je lako uočiti danas dobro poznate odlike hipstera u fudbalu: koristio je egzotične formacije, birao igrače teško izgovorljivih prezimena, primenjivao socioekonomske teorije na sport, taktici prilazio štreberski. Takođe mu ide u prilog činjenica da nikad nije ostvario mejnstrim uspeh – Mađari su bili samo moralni pobednici – a zna se da he estetika Istočnog bloka veoma „in" među današnjim znalcima. Da li je ovo dovoljno da bismo ga zakitili laskavim zvanjem fudbalskog proto-hipstera? Zavisi, jer neki poriču da hipsteraj uopšte ima mesta u fudbalu. Za neke je hipster svako ko na teren ne izvede postavu u svetoj formaciji ČETIRI-ČETIRI-JEBENO-DVA, kako nas uči veliki filozof Majk Baset. Opet, teško bi se moglo reći da hipstersko mrsomuđenje nije uzelo maha u fudbalskom svetu prethodnih godina, tamo negde u vreme između drugog albuma LCD Soundsystem i dolaska Andre Viljaš-Boaša na klupu Porta.
Reklame
Opšte je poznato kako se hipsteri među ljubiteljima fudbala mogu prepoznati. Odaje ih korišćenje termina kao što su regista, trekvartista, katanaćo. Odaje ih selekcija retro dresova Dortmunda, Livorna, Ovijeda, i nezaboravne Zapadne Nemačke sezona 90/91. Odaje ih detaljno i ažurno poznavanje svih drugoligaških tabela širom kontinenta, ne zbog kladionice (što je motivacija nas normalnih) nego zato što ih iskreno zanima šta će sledeće nedelje da uradi Ajntraht Braunšvajg na nezgodnom gostovanju. Takođe, odaje ih i činjenica da neke trenere duboko cene – ti treneri automatski i sami postaju hipsteri.Kao i sve druge trendi pojave, hip fudbalski treneri dođu i prođu. Horde poštovalaca obično ih se odreknu kad mediji počnu da pričaju o njima, ili još gore, kad osvoje neko priznanje. Kao što Gustav Sebeš ostaje u srcima hipstera zato što njegovi Moćni Mađari nisu uspeli da osvoje Svetsko prvenstvo, samo oni treneri koji nikad ne podignu pehar mogu da ostanu prave hipsterske ikone. Nekada hip likove kao što su Pep Gvardiola, Jirgen Klop, i nezaobilazni Viljaš-Boaš boemski krugovi već su zaboravili – prvu dvojicu zato što su postali previše uspešni i poznati, a trećeg zato što je greškom pristao da jedno vreme vodi Čelsi, jedan od najmanje trendi klubova na svetu.
PA ImagesDok Andre Viljaš-Boaš pokušava da potone na marginu i tako povrati poštovanje hipstera, na njegovom primeru moguće je uočiti još neke karakteristike ovog fenomena. AVB-a krasi standardna neuredna brada, uredno zalizana smeđa kosa, ali i uspešno isfolirana taktička originalnost – ono kao, tranzicija, mikrotaktika, dupli zadnji vezni u 4-3-3. Iako se drznuo da sa Zenitom iz Sankt Petersburga osvoji čak tri trofeja, herojski se trudi da izbegne popularnost u široj javnosti i tako se postepeno umili hipsterima. Da bi trener bio hip, neophodno je da bude tragično potcenjen, neshvaćeni genijalac u potrazi za taktičko-intelektualno-inovativnim idejama od kojih bi običan, neprosvećeni navijač pomislio da mu tim igra sranje od fudbala.
Reklame
S tim u vezi, najistrajniji trener za hipstere danas je svakako Marselo Bjelsa – plahoviti nosilac najboljeg para naočara u svetu fudbala, hip je do te mere da se izvesna retko viđena formacija zove po njemu – bielsista. Ovaj fundamentalista je uveo korišćenje fluidnog 3-3-1-3 sistema visokog presinga i još više zadnje linije, južnoameričke verzije „totalnog fudbala" koji se, kao što rekosmo, direktno naslanja na Gustava Sebeša. Takođe u upotrebu vraća nazive za pozicije kao što su „libero", „kuka", i realno apsurdni „lateralni volan", što ga čini inspiracijom za taktičke znalce širom planete. Bjelsu doživljavaju kao intelektualnu figuru, akademika, disidenta; još početkom karijere dobio je nadimak El Loco koji ga i danas prati.
PA ImagesSpisak klubova koje je Bjelsa vodio zvuči kao izvod iz nekog nadrealističkog romana, koji nije isključeno da on u slobodno vreme i piše. Radio je u Rozariju, Gvadalahari, Buenos Airesu, Kataloniji, proveo par turbulentnih ali produktivnih godina na klupama reprezentacija Argentine odnosno Čilea. Pošto se povukao sa mesta selektora Čilea 2011., vodio je Atletik Bilbao, Marsej, i Lacio. Poslednjenavedeni klub napustio je samo dva dana pošto ga je preuzeo, iz principa – nisu doveli igrače koje su obećali, a spektakularno impulsivni i nekonvencionalni trener ne može da gubi vreme i čeka više od 48 časova. Čak i da sve ovo nije ustoličilo Bjelsu kao arhihipstera među trenerima, treba istaći da značajniji trofej nije video još od devedesetih, ako mu oprostimo najnebitniji od svih – zlato na Olimpijadi 2004 osvojeno sa Argentinom.
Reklame
Bjelsu kao uzor navode Pep Gvardiola, Mauricio Poćetino, i mnogi drugi mlađi treneri, uprkos diskutabilnim rezultatima. Procenat pobeda u sezoni mu je tokom karijere varirao između 22.22% i 61.76%. Nema sumnje da je dao značajan doprinos u stvaranju nove sorte modernog hipster-trenera, pošto njegov stav o agresivnom presingu danas mnogi koriste. Horhe Sampaoli je poznat kao jedan od njegovih sledbenika; ovaj Bjelsin zemljak trenutno pravi čuda sa Seviljom, a očekuje se da će od sledećeg leta biti novi trener Barselone. Naravno, u slučaju da preuzme slavni tim sa Nou Kampa, Sampaolija će se javno odreći milioni hipstera, makar on ostao ništa manje opušten, kul, i ćelav.Sampaoli svoju hip reputaciju održava izvođenjem opskurnih i hirovitih fudbalera egzotičnih imena – Hoakin Korea, Danijel Kariko, Benoa Tremolinas, plus tragično potcenjeni ljubimac navijača sa Stouk-on-Trenta Stevan N'Zonzi – nije neophodno biti sledbenik Bjelse da bi kvalifikovalo za zvanje trenerskog hipstera. Tu su i brojni drugi, od Tomasa Tukela preko Julijana Nagelsmana i Leonarda Žardima pa sve do Iana Katra – ovaj poslednji je šokirao škotski fudbalski establišment korišćenjem laptopa. Tukel je nastavio Klopovu hip tradiciju u Dortmundu sa kojim se mota po Evropi da bi stranim komentatorima dao priliku da izgovore reč gegenpressing. Nagelsman ima samo 29 godina, ima još vremena da dublje zabrazdi u hip kulturu. Žardim je portugalsko-venecuelanski frankofil beskrajno nonšalantnih šalova čiji Monako inače nemilice trpa golove ovih dana.
Reklame
Sve su ovo neki opšti kriterijumi po kojima bi se fudbalski stručnjak mogao nazvati trenerom za hipstere, široka definicija u kojoj bi mnogi mogli da se prepoznaju. Možda je primer Katra najblesavije uzak: čoveka su prozvali da je preterano trendi zbog toga što se usudio da upotrebi laptop, kao da na njemu piše roman u indi kafiću umesto što koristi modernu tehnologiju da bi bolje trenirao svoje igrače. Iako se etikete danas dosta lako lepe, jasno je da se na ovaj način praktično otpisuju neki od najzanimljivijih stratega i karaktera u fudbalu, kao i ljudi koji njih poštuju, kao i svi oni koji iole štrče od norme.
PA ImagesAko postoji trener koji zaista oslikava onaj pravi, iskonski duh hipsteraja to je bez sumnje slavni Zdeněk Zeman. Ovaj Čeh sa dijakritikom već u sopstvenom imenu, poznat je po tvrdoglavom nekonformizmu. Andrea Pirlo u svojoj autobiografiji za Zemanove trenerske principe kaže da su bili „na granici razuma". Vodio je 16 klubova, neke od njih više puta, što samo ilustruje koliko su zbunjene uprave bile pred njim. Trenutno radi u Peskari, a za 34 godine koliko se bavi trenerskim poslom osvojio je tri trofeja; dva puta je bio prvak Serije B (sa dve decenije razmaka), i jednom Serije C (osamdesetih godina).Trenirao je i Lacio i Romu (dva puta), iznervirao praktično svakog u italijanskom fudbalu, tvrdoglavo bežao od mejnstrima i profesionalnog uspeha, antiprotivni nekonformista apsurdno slobodnog duha, nešto najbliže pravom hipsteru među fudbalskim trenerima. U Zemana se i dalje kune mala grupa istomišljenika zato što uporno forsira svoju teoretski suptilnu, geometrijski kreativnu, defanzivno poroznu verziju 4-3-3 sistema. Zato što odbija da pristane na kompromis uprkos tamo nekakvim empirijskim dokazima. Zato što je tako tvrdoglavo, posvećeno, fanatično marginalan.
