Umetnica je fotografisala 500 žena da proširi „ograničene predstave“ o lepoti

Ovaj članak je prvesntveno objavljen na Broadly.

Počelo je u Etiopiji, 2013. godine. Rumunska fotografkinja Mihaela Noroc je sa svojim mužem bila u poseti ovoj zemlji, i bila je očarana raznovrsnom lepotom tamošnjih žena.

„Fotografisala sam sve te žene, i sve su bile veoma različite, i onda sam shvatila, kako ne viđam fotografije ovakvih žena?“, rekla je Noroc u decembru u Berlinu, na događaju vezanim za izložbu fotografija koje se pojavljuju u njenoj novoj knjizi, Atlas lepote. Ova foto-knjiga je rezultat globalne, četvorogodišnje avanture u koju se upustila danas tridesetjednogodišnja fotografkinja, kada je shvatila da nam i dalje nedostaje raznolika prezentacija ženske lepote. Knjiga sadrži 500 portreta žena iz čitavog sveta, zajedno sa kratkim crticama njihovih životnih priča.

Posle posete Etiopiji, Noroc se vratila u svoj rodni grad Bukurešt, sa gorućom željom da fotografiše što više žena iz svih krajeva sveta. Štedela je i krenula je na četrnaestomesečno putovanje po 30 zemalja, koje ju je odvelo sve do Antarktika, pa preko Kine, do Rusije.

„Moja percepcija lepote se promenila. Ako u Guglu pretražite ’lepe žene’, dobićete tako ograničene predstave“, rekla je pred više od pedesetoro okupljenih u maloj galeriji u Berlinu.

„Obično je to plavuša, plavih očiju, i sa blago otvorenim ustima. Šta je to? Videla sam te neverovatne žene – raznih uzrasta i etniciteta, i bile su mi prelepe“, rekla je. „Na svetu jednostavno nema dovoljno njihovih slika. To je zato što muškarci uvek vole da se fotografišu, ali žene ne… kažu da moraju da se našminkaju, inače neće ispasti lepo“.

Noroc je odlučila da nastavi. Preko Indigogoa je prikupila 50 hiljada dolara, da bi naredne dve godine putovala i objavila knjigu sa snimljenim fotografijama. Osim Evrope, proputovala je Iran, Tibet, Severnu Koreju, jugoistočnu Aziju, Australiju, Novi Zeland, južni Pacifik i delove Južne Amerike.

Noroc kaže da je provodila sate i sate šetajući ulicama, dok je iznenada ne bi „obuzela“ potreba da nekoga fotografiše. Onda bi prišla toj osobi i pokušavala da je nagovori. Ponekad je bilo potrebno samo par minuta da uhvati tu osobu u najprirodnijem mogućem izdanju, a u drugim slučajevima bi se danima družila s nekom, da bi stekla njeno poverenje. „Ja pokušavam da humanizujem kameru, da bi im bilo prijatno i da bi ih uhvatila sasvim opuštene“.

Rezultat je serija živopisnih fotografija, reklo bi se, žena svih mogućih uzrasta i porekla. Sve žene odišu nekom vrstom spokojne moći, i često gledaju pravo u kameru laserskim pogledom. Modeli su prikazani kako stoje, sede, kuvaju, voze motore, sviraju instrumente i rade. Među njima su i fotografije policajki i pripadnica obezbeđenja iz Izraela, Palestine, Severne Koreje, Indije i Urugvaja. Takođe ima i vlasnica radnji, žena-vatrogasaca, surferki, majki, ćerki, prijateljica i mnogih drugih.

„Percepcija lepote se tako razlikuje od mesta do mesta“, primećuje Noroc. „U nekim delovima sveta, ako je žena skromna, tiha je i pokriva se. I lepa je. Ali u drugim, mora da se pokazuje, da bude oskudno odevena i preterano seksualizovana. To je takav pritisak“.

Za Noroc, žene na njenim fotografijama su ispale lepo zato što su prirodne – bez veštačkog ulepšavanja, bez potrebe za posebnom odećom ili šminkom. „Kada pregledate moju knjigu, vidite lepotu“, kaže ona. „Žene su predstavljene onako kako su same želele da se izraze“.
Ispod ćete naći odabir fotografija iz Atlasa lepote, zajedno sa opisima Norocove.

Čičikastenango, Gvatemala – „Marija je prodavačica povrća na pijaci u svom malom gradu. Postala je stidljiva čim je ugledala kameru“.

Amazonska prašuma, Ekvador – „Sve više i više plemena iz Amazonije usvajaju moderni način odevanja u svakodnevnom životu. Ali i dalje čuvaju svoju tradicionalnu odeću za važne događaje. Fotografisala sam ovu mladu ženu u njenoj venčanici“.

Pariz, Francuska – „Anja je Belgijanka poljskog porekla i sanja o tome da se takmiči na Paraolimpijskim igrama. Rođena je bez desne noge, u Poljskoj, i njena mama ju je napustila u porodilištu, moleći lekara da se stara o njoj. Kada je imala 19 meseci, usvojila ju je jedna porodica iz Belgije, gde je imala srećno detinjstvo“.

Berlin, Nemačka – „Majka Anais je iz Malija, a otac joj je Francuz. Kada otputuje u Mali, ljudi je smatraju za belkinju. Kada je u Evropi, smatraju je za crnkinju. Ali Anais kaže da se oseća i kao Afrikanka, i kao Evropljanka“.

Milano, Italija – „Katerina je počela da pleše kada je imala tri godine. Njena majka, Barbara, joj je pružala podršku, ali je znala da u njihovom malom gradu nema mnogo prilika da studira balet, pa se, iako su njen muž i sin ostali kod kuće, preselila sa Katerinom u Milano, gde je njena ćerka mogla da ispuni svoj san i pohađa jednu od najcenjenijih baletskih škola na svetu“.

Pokrajina Sečuan, Kina – „Među najgracioznijim ženama koje sam susrela, ova tibetanska majka dvoje dece iz ruralnog sela je izgledala ovako od trenutka kada mi je otvorila svoja vrata: spremala je kuću, ali je ipak nosila svoj nakit“.

Istanbul, Turska – „Tokom svojih putovanja, upoznala samo toliko mnogo zanosnih žena koje su mi rekle da se uopšte ne osećaju lepo. Pod uticajem medijske predstave o lepoti, mnogi ljudi osećaju pritisak da slede određene standarde lepote. Ali to sa Pinar nije slučaj. Ona je Turkinja sa Kipra, koja je dugo maštala o tome da postane pozorišna glumica. Zbog toga se sa Kipra preselila u Tursku, naporno radila i ispunila svoj san. Iako voli da na pozornici igra različite likove, obožava da bude ono što jeste, prirodna i slobodna“.

JOŠ NA VICE.COM:

Intimne fotografije žena: Između hrabrosti i samoprezira

Fotografije neustrašivih marijači žena

Fotografije žena i njihovih nabudženih automobila koje obožavaju