Raskid ne mora da bude toliko brutalan

Zaljubiti je u velikoj meri najuzbudljivija stvar koja može da nam se dogodi.

Možeš da stvaraš muziku, umetnost, putuješ ili da se izgubiš u oblaku droge. Ali najjednostavnije, najpozitivnije i najtransformativnije iskustvo koje možeš da doživiš je da se zaljubiš u nekoga. Priča počinje i završava se sa, „A onda su se zaljubili". To je tako zato što nema mnogo toga drugog, osim muzke i prirode, što toliko obuzima čitavo telo, kao što je ljubav.

Ja živim u Berlinu. Polovina pridošlica u grad se preselilo ovde zbog tehna, a druga polovina zbog ljubavi, da bi onda shvatila da je tehno (124 udaraca u minutu, zauvek) stabilniji od ljubavi. Zbog svoje nestabilnosti, ljubav – prava ljubav – je žešće retka pojava, i ako ne naučimo da budemo malo nežniji jedni prema drugima, postaće retka do te mere da ćemo o njoj govoriti kao o čistom vazduhu u urbanim oblastima.

Problem nije toliko u tome kako se zaljubimo, već u tome kako prestanemo to da budemo. Kako se, koliko god da želimo da budemo fini jedni prema drugima, na kraju skoro sve veze pretvore u sebična, nepomirljiva čudovišta. Na početku veze smo uvek u najboljem izdanju, a na kraju u najgorem. I zbog toga nam je teže da u budućnosti ponovo nađemo ljubav. Nije u pitanju to da postoji konačna zaliha ljubavi, ali većina ljudi je ograničeni broj puta voljna da sebi dozvoli da bude toliko ranjiva i povređena.

Razmišljanje o tome me je zabrinulo, a onda sam postao anksiozan i pozvao svog terapeuta iz Srbije, Bojana Lapčevića, da mi da neki savet o raskidima.

„Raskid je uvek traumatičan", rekao mi je on, „I neke traume su neizbežne, ali moraš da naučiš da integrišeš te traume. Moraš da vidiš konstruktivnu stranu raskida, i što je najvažnije, da vidiš budućnost".

Po mom iskustvu, integrisanje traume obično dovodi do neodlučnosti. Ako me je šutnula snažna, nezavisna žena, onda se smesta bacam u naručje neke slabe, nezrele i, kada sada razmislim o tome, neke koja ima problem barem sa alkoholom ili drogama, ili i sa jednim i sa drugim.

Ako si zahtevan i upustiš se u svet tražeći reciprocitet, velike su šanse da budeš povređen. A ako budeš povređen dovoljno često i dovoljno teško, na kraju ćeš tražiti ljubav tamo gde više nećeš biti povređen, a to znači od ljudi do kojih ti nije dovoljno stalo da bi mogli da te povrede. Ili ćeš jednostavno nabaviti kućnog ljubimca. Naši mozgovi su plastični, i njima upravljaju krajnici koji upijaju traumu kao sunđer. Ako ti više puta slome srce, postoje šanse da potpuno digneš ruke od ljubavi.

U tom smislu, koliko god da si u stanju da budeš prilagodljiv na početku nove veze, moraš da budeš još bolji u tome kada želiš da je okončaš. Pravo udvaranje ne treba da se desi na početku, već na kraju, kada želiš da otkačiš tu osobu.

„Postoje velike individualne razlike u tome kako se ljudi nose sa raskidom", kaže Bojan, „I to zavisi od njihovih ranijih iskustava. Moraš da budeš pažljiv prema ljudima koji raskid ne podnose dobro, i objasniš im kako znaš i umeš da to nema veze sa njihovom vrednošću i kvalitetima, već da ste jednostavno neusklađeni".

Zamislite svet u kome biste mogli da posadite partnera i kažete mu, Dušo, bez uvrede, ostaviću te, ali ću ti pružiti emotivnu podršku koliko god da ti bude potrebna, i obećavam da ću sačekati barem pola godine pre nego što se bacim na Tinder/pijane fotografije posle provoda, u naručju drugih muškaraca. Naravno da biste bili povređeni. Ali možda, samo možda ne biste bili toliko malodušni. Kada bismo uložili jednako mnogo truda na kraju kao na početku, možda bi ljudi iz veza izlazili povređeni, ali ne i istraumirani do to mere da beže od svakoga zbog koga im se puls makar malo ubrza. Ako je ljubav bojno polje, možda je poenta potruditi se da ga napustimo hodajući.

Ako tokom ovog života imate dovoljno sreće da sretnete nekoga ko se zaljubi u vas i stisne petlju da vam kaže te dve male reči, a u tom trenutku nije na kokainu ili pilulama – vredi primetiti, mnogi jesu – onda treba njegovu hrabrost da nagradite tako što ćete prema njemu dobro postupati, okititi ga ordenom za hrabrost, i raskinuti sa njim što je nežnije i finije moguće, ako dođe vreme za to. Ako ćete slomiti srce, trebalo bi makar da pokušate da platite odštetu.

Ja sam jednom imao sjajan raskid. Taj mi je možda bio i najbolji od svih. To je bilo u doba kada sam pokušavao da se bavim umetnošću. Vodenim bojicama sam slikao ogromne, apstraktne i impresionističke slike golubova u gradskom okruženju. Bile su stvarno, stvarno grozne, i bio sam užasan u tome, samo mi niko to nije rekao. Niko mi to nije rekao, dok nisam raskinuo sa devojkom, i kada smo, zarad toga da ograničimo štetu, odlučili da jedno drugom govorimo samo ljubaznosti i istinu. Bili smo mladi i idealisti, ali kao rezultat toga, još uvek smo prijatelji. Pre toliko godina, kada smo jedno drugome lomili srce najblažim i najsitnijm udarcima – odrubljivali jedno drugom glave noževima za mazanje, kako je ona to nazvala – ona mi je rekla, „Ti si divno ljudsko biće, nežan ljubavnik i snažan čovek, ali stvarno bi trebalo da odustaneš od slikarstva i posvetiš se pisanju". Slomila mi je srce, taman dovoljno ga zakrpila, i poslala me u svet sa savetom koji možda još nije okrenuo literarni svet naglavačke, ali svakako je spasao svet umetnosti, a mene spasao mnogo objašnjavanja.

Dok sam ovo pisao, razgovarao sam sa svojom mamom, koja je savetnik za veze, i koja je od davnina iz prvog reda prisustvovala svim mojim košmarima u vezama. „Konore, uvek postoji veza sa detinjstvom", rekla je. „Ako ti je nešto nedostajalo u detinjstvu, naginješ tome kod one druge osobe, i to uvek raskid čini težim".

A onda mi je poslala ovaj citat Dina Orniša:

„Naš opstanak zavisi od isceliteljske moći ljubavi, intimnosti i veza. Kao pojedinaca, kao zajednice, kao zemlje, kao kulture, možda čak i kao vrste."

A onda me je pitala, jesi li u redu, dušo? A ja sam joj odgovorio, da, mama, jesam.

Još na VICE.com:

Ljudi iz Beograda nam pokazuju najčudnije stvari sačuvane iz prethodnih veza

Ljudi nam otkrivaju najgore izgovore za raskid sa nekim

Kako preživeti raskid u dvadesetim godinama