Zašto gej muškarci kao ja hodaju ovako?

Jeste li ikada pročitali Kavkaski krug kredom? Nemojte. Stvarno je dosadan. Sivi, jezivo nesuptilini komad o komunizmu, koji sam bio prinuđen da pročitam sa 15 godina. Nije mnogo veseo, u najmanju ruku. Ali proučavali smo ga na predavanjima drame, i ja sam voleo da glumim, pa sam pokušao da mu se posvetim. Pročitao sam ga unapred. A kada je čas počeo, pitao sam profesorku da li mogu da igram jednog od farmera iz njega.

Usledila je pauza. Mogao sam da vidim kako joj se u glavi formira ideja. Evo – pomislila je ona – trenutka za podučavanje. Okupila je čitavo odeljenje u krug, a mene postavila u centar. I svima je demonstrirala zašto ja nikada ne bih mogao da igram farmera.

Farmeri, objasnila je, hodaju na određeni način: isturenih ramena, pogrbljeni i vuku noge (kada se sada prisetim, pitam se da li je ona možda viđala samo ćopave farmere). A onda je imitirala moj hod. Isturena karlica, zabačena ramena, njihanje kukovima sa jedne strane na drugu. Verujem da je ubacila i mahanje zglobom, čisto da se zna. Nažalost, zaključila je, način na koji ja hodam je isuviše „poetski“, i nikada ne bih bio ubedljiv farmer. Svi smo znali na šta misli; moj hod je gej.

Osim gorućeg pitanja koje ova priča postavlja – kako hodaju gej farmeri? – to do dan-danas ostaje jedno od najponižavajućih iskustava u mom životu. To je kao kada ti neko ukaže na buku, i onda buka postane jedino što čuješ. Ostatak svojih tinejdžerskih godina sam proveo sveže osvešćen da se u pozadni čuje šum. Nemoj tako da hodaš. Ljudi bulje u tebe. Ispravljao sam sebe – ponekad i naglas – dok sam hodao unaokolo: govorio sam sebi da se više pogrbim, da promenim držanje, da ne dižem stopala. Mislio sam da će to da me sačuva od maltertiranja (Gej tinejdžeri, ako čitate ovo, evo vam savet profesionalca: kada zurite u svoja stopala, glumite pogrbljenost i razgovarate sami sa sobom, nećete manje biti meta).

Nisam usamljen u ovome. Većina gej muškaraca koje znam seća se kada su prvi put postali svesni da hodaju drugačije – kada su im na to ukazali roditelji, braća i sestre, prijatelji, pa čak i neznanci na ulici. To često čine u najboljoj nameri. Ričard Rols, umetnik iz Londona, seća se kada je njegova sestra prokomentarisala njegov hod kada je bio tinejdžer, i zezala ga zbog toga što vrcka. „Posle toga sam postao apsurdno samosvestan. Dok sam hodao, pokušavao sam da uopšte ne mrdam kukovima“, priseća se on. Autor Pol Flin, čija je knjiga Dobar kao ti hronika istorije gej kulture u Britaniji, seća se da je kao adolescent postao svestan „svakog fizičkog tika koji bi mogao da ukaže na to da sam gej – hod, trčanje, glas, rukovanje, nesnalaženje s bacanjem lopte“.

S jedne strane, sve to deluje zamorno sputavajuće. Ideja da nečija seksualnost može da bude kodirana načinom na koji se kreće je prepuna problema: ne hodaju svi gej muškarci na isti način. Nisu svi gej muškarci feminizirani. A zašto uopšte neki način hoda smatramo „feminiziranijim“?

A ipak, u tome ima nečega. Pre deset godina, u studijama su traženi dokazi za vezu između držanja i seksualne orijentacije. Rezultati imaju sve nijanse neke epizode Seksa i grada. Za gejeve, sve je u kukovima. Za lezbejke, u ramenima. Bila je 2007. godina, i naravno da se niko nije smarao biseksualcima ili trans ljudima. Ali sugerisalo se da postoji veza između toga što si gej i toga što hodaš drugačije. Čak i da je to istina – čak i ako svi imamo predispoziciju da hodamo drugačije od ostalih – nema odgovora zašto je tako.

Iznosim to Džeku Kalenu, koji radi u kvir objektu u istočnom Londonu koji se zove „Glori“. Ako sam ja „poetičan“ on je lord Bajron – zašto onda hoda, govori i drži se tako? „Mislim da podsvesno imitiramo svoju okolinu“, kaže on. „Kao kada previše gledaš neku seriju, pa počneš da pričaš kao likovi iz nje. Gej momci odrastaju gledajući pop zvezde, umesto gledajući fudbalere koji pljuju jedni druge. Isto je i sa strejt momcima i kulturom batica“.

Je li toliko jednostavno? Da li sam zbog prevelike izloženosti Britni počeo da se prenemažem? Svakako nisam odrastao među baticama; imam dve starije sestre, i nemam braće. Imao sam malo muških prijatelja, pre nego što sam se autovao i počeo da se tucam s njima. Konvencionalni muški ideali su mi oduvek bilil strani. S toga bi možda „feminiziraniji“ maniri mogli da se smatraju za ponos i diku: to znači da ne vidimo razlog zašto ne bismo podražavali žene jednako koliko i muškarce.

Ola Avosika, redovan na gej sceni u istočnom Londonu, se slaže. „Odrastati kao crnac i gej je dodatno teško“, tvrdi on. „Postoje dodatna očekivanja da se povinuješ hiper-muževnim stereotipima, a ja sam se uvek osećao vidljivije zato što nisam mogao da prihvatim ta pravila“. Kao i ja, Avosika je svoje tinejdžerske godine proveo pokušavajući da kontroliše svoj hod, ali kada je odrastao je otišao u suprotnom smeru. „Sada me moj hod osnažuje. Treba imati hrabrosti da bi se zauzelo svoje mesto, i ne povinovati se onome što društvo želi da budeš. Ja hodam kao da plešem. Dugi koraci, graciozni i fokusirani. Volim da se pretvaram da sam u muzičkom spotu. Tako se osećam snažnije. Prkosnije. Srećno“.

Nikada nisam sasvim uspeo da se vratim na način hoda koji sam imao kada sam bio mlađi. Našao sam se negde između mog prirodnog načina hoda i onog kojim sam želeo da se uklopim. Hodam krupnim koracima, pogrbljenih ramena, kao da sam se sapleo. Izgleda kao da me neko voda na uzici. I sada me moji prijatelji ismevaju zbog toga.

Još na VICE:

Gej momci: Ne klistirate se kako treba

Lezbejski pornići su mi pomogli da ponovo otkrijem svoju gej seksualnost

Kakva vas pornografija najbrže radi?