A šta ako su filmovi Kristofera Nolana u stvari govno?

Članak sadrži spojlere.

Posle pojavljivanj filma Dankrk iz 2017. možda ste se uljuljkali u verovanje da Christopher Nolan ide ka samom vrhu - konačnom naporu pre nego što se otisne u čistu genijalnost.

Nažalost, niste bili u pravu.

To postaje jasno već posle tri minuta gledanja njegovog dugoočekivanog novog filma, Tenet. Ovo je Nolanov najmanje razumljiv film i brzo se dezintegriše u preterano zamršenu priču koju je teško pratiti i jednako teško uživati u njoj.

Zaplet je manje-više nemoguće prepričati, tako da evo vam neke stvari koje se događaju: serija jurnjava automobilima po vremenu i prostoru, preokrret entropije, apokalipsa, špijunski zaplet o krađi lažnih slika da bi se prodao plutonijum.

Ovaj žanrovski koktel je porvremeno prilično zabavan - i na neki način, Tenet je Nolanovo najradikalnije delo, u smislu da se čak ni ne pretvara da mu je stalo do zapleta, razvoja likova ili i najmanjeg nagoveštaja realizma. U filmu se takođe mogu naći sve Nolanove omiljene teme (bez nekog naročitog reda: vera, vreme i prostor, dobre ribe, smrt, porodica, pirotehnika sa automobilima), bez sentimentalnosti kojom je opterećen dobar deo njegovog kataloga (vidi pod bilo koja scena sa Marion Kotiljar, ili čitav Interstellar).

Ipak, rezultat je ekstremno hladan i tehnički. Ako pokušate da pratite mrvice koje je u teoriji ostavio Nolan, one prolete toliko brzo da vam je mozak u opasnosti od pregrevanja. Film je toliko pun sebe da deluje skoro kičasto

Par primera: lik Keneta Brane je Andrej Sator, veliki i zli ruski oligarh sa velikim i zlim ruskim akcentom koji podseća na Arnolda Švarcenegera u Red Heat ili Džona Malkoviča u Rounders. Onda je tu scena u kojoj lik Roberta Patinsona kaže glavnom liku koga glumi Džon Dejvid Vašington nešto u fazonu: “mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva… ali unazad”, tj. loša parodija čuvenog dijaloga iz Kasablanke.

Tenet je veliki balon koji se stalno naduvava ali nikako da pukne, a publika ostaje da se pita zašto je režiser napravio neke izbore koje je napravio, kao i gde je tu suština.

Jedna mogućnost je da ni sam Nolan baš ne zna. Umesto toga, oslanja se na to da poprska film meta-slojevima, sakrivenim sitnicama i sakrivenim prolazima kroz narativ. Evo, najvažnija sakrivena sitnica je to da je Tenet palindrom. S vremenom ćete početi da se pitate da li naslov odražava priču (Hej! A šta ako je kraj… početak?). To sasvim pristaje autoru čija glavna valuta je opsena - svaki Nolanov film je prevario publiku da veruje u nešto što ne postoji. Moglo bi se reći da je to poenta filma, ali u Tenetu to istovremeno deluje i naivno i pretenciozno.

Isti takvi magični trikovi - istovremeno jeftini i izuzetno sofisticirani - su u centru Nolanovog filma The Prestige o superničkim mađioničarima u Londonu XIX veka. n.

U tom filmu, koji je inače provida komentar na njegov sopstveni rad, Nolan nas ponovo baca kao slamku međ’ vjetrove narativa, ovaj put o žrtvi koju umetnik mora da podnese. Na kraju dobijamo preokret koji kao da ima potpis M. Najt Šjamalana i njegovih (groznih) filmova - Kristijan Bejl u stvari bio dva blizanca sve vreme! Slično mađioničarima iz The Prestige, Nolanov rad je postavljen na osnovi od jebo lud zbunjenog.

Tenet je trebalod a bude veliki povratak u bioskope posle korone, ali deluje jednako glupo kao i bilo koji Marvelov film, a pretvara se da je 2001: Odiseja u svemiru. Ali, mora se priznati jedno - odraditi grozan, dvoiposatni film s budžetom od 200 miliona dolara u trenutnoj ekonomskoj situaciji govori o Nolanovom neverovatnom talentu za obmanu. I to mu niko ne može oduzeti.

Članak je prvobitno objavljen na VICE France.