Šta treba da znate ako nameravate da se lečite psihodelicima na svoju ruku

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Psihodelija je dočekala svojih pet minuta. Klinička ispitivanja MDMA u sklopu lečenja PTSD pokazuju dobre početne rezultate, baš kao i psilocibina protiv depresije, odnosno ketamina protiv opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Tehno-industrijalci se kunu u LSD koji u mikro dozama povećava produktivnost i kreativnost. Ajahuaska, halucinogeno sredstvo amazonskih šamana, sve je popularnija širom Amerike.

Ali to što psihodelici imaju određena terapijska svojstva ne znači da su bezbedni za upotrebu – posebno van nadzora doktora, smatra Džejms Đordano, neurolog i biohemičar sa Univerziteta Džordžtaun. Rizici i prednosti zavise od konkretne supstance, od doze i sastava, od učestalosti upotrebe, i eventualnog korišćenja drugih lekova. Đordano načelno preporučuje mikro ili bar niske doze (v. dole za konkretnu količinu), kao i pauze od po deset do četrnaest dana između upotreba. (Kod ajahuaske su dovoljna tri dana.)

Dakle, koliko su štetni psihodelici? Evo šta treba imati u vidu kad se u terapijske svrhe koristi neka od pet najpopularnijih psihodeličnih droga.

Aktivna komponenta obično prisutna u drogama kao što su ekstazi ili moli, MDMA dokazano pomaže kod mnogih duševnih oboljenja kao što su anksioznost i poremećaji ishrane. Ipak, u ovim istraživanjima MDMA je primenjivana u čistom obliku i malim dozama u sklopu postojeće terapije, objašnjava Đordano. Pacijenti su obično bili zadržani na posmatranju posle konzumacije.

Rekreativno, MDMA može izazvati povišenu temperaturu, dehidraciju, preteranu hidraciju, i gubitak funkcije bubrega. U visokim dozama je moguće da se javi serotononski sindrom čiji su simptomi akutna anksioznost, promene krvnog pritiska, drhtavica, i groznica koja ugrožava moždane funkcije.

Visoke doze MDMA kod pacova oštećuju receptore serotonina, zadužene za regulaciju raspoloženja, objašnjava Enco Taljazući, neurolog sa Univerziteta u Buenos Airesu i Instituta za moždano-spinalna istraživanja u Parizu. Iako ove posledice nisu prikazane kod ljudi, smatra se da velika količina MDMA ometa kognitivne funkcije, i povećava rizik od depresije odnosno anksioznosti.

Serotonin reguliše melatonin, pa MDMA nekad remeti spavanje, kaže Đordano. Jedan njegov pacijent posle rejva nije spavao nedelju dana. Kod drugih, MDMA je izazivala ili otežano ili učestalo mokrenje – obično kod hronične, ali nekad i kod ređe upotrebe.

Za početnike, Đordano savetuje da doze MDMA budu niske i da se ne mešaju da drugim drogama. Treba umereno piti vodu; ne više od dve čaše po satu, preporučuje RollSafe).

Niska doza: (telesna težina u kilogramima + 10) miligrama.

Mikro doza: Ne preporučuje se; efekti mogu izostati iako pad obično usledi.

Muzičari i ostali umetnici koriste LSD – halucinogen poznat po promenama koje izaziva u audio-vizualnoj percepciji odnosno toku misli – kao ispomoć u kreativnom procesu. Ostali profesionalci nekad koriste mikro doze kako bi produktivnije radili. Jedno istaživanje ograničenog obima ukazalo je na to da LSD uspešno smanjuje anksioznost kod ozbiljno bolesnih.

Đordano kaže da uz visokim dozama LSD izaziva serotononski sindrom, baš kao i MDMA. Ipak, većina rizika je psihološkog karaktera. Učestala upotreba ume da izazove reorganizaciju neurona u mozgu, stanje kolokvijalno poznato kao „esid mozak“ koje karakterišu glavobolje i flešbekovi.

Neki korisnici prijavljuju HPPD (Trajnu halucinogenu promenu percepcije), kaže Taljazući. Po istraživanju sprovedenom 2011. 60.6% od 2,679 redovnih korisnika halucinogena iskusilo je „vizualne doživljaje nalik na halucinacije bez uticaja droge“. Samo 4.2% ispitanika iskusilo je hronične flešbekove karakteristične za HPPD.

Prekomerne doze LSD izazivaju višednevne tripove, kaže Đordano, kao i derealizaciju ili disasocijaciju od stvarnosti. Ova traumatična iskustva nekad se vraćaju u obliku flešbeka.

Udaljeni od stvarnosti, konzumenti LSD navodno istrčavaju u saobraćaj ili skaču kroz prozore. Preporučuje se upotreba samo pod kontrolom treznih nadzornika.

Niska doza: 0.0003 miligram po kilogramu telesne težine.

Mikro doza: 0.006 miligrama (šesnaestina sličice).

Psilocibin takođe remeti audiovizualnu obradu podataka, što potencijalno izaziva halucinacije i pomaže ljudima da sagledaju probleme iz nove perspektive. Takođe na površinu svesti izvlači potisnute emocije, ako pozitivne tako i negativne, što pomaže u lečenju anksioznosti odnosno depresije.

Baš kao i LSD, visoke doze pečuraka izazivaju serotoninski sindrom, dereallizaciju, produžene tripove i rizično ponašanje, kaže Đordano. Na duge staze, visoke doze takođe reorganizuju neuralne mreže, što ometa kognitivno funkcionisanje i vodi ka hroničnim flešbekovima. Ne uzimati velike doze samostalno.

Niska doza: 0.3 miligrama pečuraka po kilogramu telesne težine.

Mikro doza: 0.2 miligrama.

Nekada sedativ za hirurge, zubare, i veterinare, ketamin se probio u klubove ali i u kliničko testiranje. Smatra se da pomaže u lečenju depresije i odvikavanju od alkohola odnosno heroina.

Efekti heroina drastično variraju u zavisnosti od doze, kaže Đordano. Visoka doza vodi pravo u popularnu „K-rupu“, stanje privremene paralize i vantelesnih iskustava. U najgorim slučajevima, izaziva prekide disanja/rada srca, komatozne napade, ili fatalno gašenje mozga.

Za razliku od većine psihodelika, ketamin je adiktivan na duge staze jer deluje na neurotransmiter glutamat, kaže Taljazući. On takođe menja membrane neurona što utiče na funkciju receptora, pa izaziva depresiju, promene raspoloženja, ili otežano kognitivno funkcionisanje, dodaje Đordano.

Ovi rizici se smanjuju sa smanjenjem doze, ali teško je odrediti koliko je koji konzument ranjiv – svaki organizam metaboliše ketamin na svoj način. Niske doze često menjaju vizualne nadražaje i promenu toka svesti, dok mikro doze rade ono drugo bez onog prvog. Đordano preporučuje konzumaciju samo pod nadzorom zbog nepredvidivosti ketamina.

Niska doza: 0.7mg/kg ispod jezika, 1.4 mg/kg oralno.

Mikro doza: 0.02 mg ispod jezika, 0.2 mg oralno.

Šamani ovu drogu nekad zovu „medicina“. Zna se da izaziva audiovizualne halucinacije i duhovna prosvetljenja. Često se smatra da je sasvim bezbedna, a često i jeste – ako se uzima u malim dozama, dodaje Đordano. U velikim dozama posledice su slične ranije navedenim kod drugih psihodelika: serotononski sindrom, derealizacija, produženi trip, kod produžene upotrebe neuralna reaorganizacija praćena flešbekovima i glavoboljom.

Nekima se dešava da prvih nekoliko puta ne osete dejstvo ajahuaske, što ih često motiviše da povećaju dozu. Ipak, bolje je uzimati iste doze prvih nekoliko puta dok se ne blokiraju MAO enzimi i tako DMT najzad dopre do mozga.

Niska doza: Varira u zavisnosti od pripreme i količine DMT u sastavu; konsultovati osobe koje pripremaju doze.

Mikro doza: Ne koristi se – ne bi bilo efekta.

„Načelno, treba krenuti od niskih doza i napredovati lagano. Problemi se javljaju kod višestruke primene visokih doza, jer se tako trajno remeti hemija mozga“, kaže Đordano i dodaje: „Ispitivanje psihodelika u terapijske svrhe obično se bazira na postojećim psihijatrijskim/psihološkim problemima. Niko ne kaže da je to sve bezbedno, da se možemo prepustiti haludžama bez imalo ustručavanja.“