Šta sam kao seksualna radnica naučila o muškarcima

Kao i većina žena, i ja sam bivala seksualizovana više puta nego što mogu da prebrojim, i sa mojim dopuštenjem, i bez njega. Šefovi su mi govorili da sledeći put obučem suknju – što kraću, to bolje. Kao i skoro svaka žena koju poznajem, dešavalo mi se da sednem u kafić sa knjigom u rukama, samo da bih postala talac nekog muškarca, koji bi zapodenuo razgovor koji bi mogao da prođe kao nedužan. Ne želeći da budu nepristojne ili napadnute, ni fizički ni verbalno, žene do neophodne mere komuniciraju sa muškarcima koji ih maltretiraju. Ja sam doživela da me poliju vrelom kafom zbog toga što se nisam nasmešila na dobacivanje. Imala sam muške prijatelje, školske drugove i kolege zbog čijih komentara na oblik mog dupeta ili veličine mojih grudi sam umela da zanemim od zapanjenosti.

Kada sam postala seksualna radnica, doživela sam neku vrstu prosvetljenja: imajući posla sa muškarcima na poslu, shvatila sam – ne moram to da radim besplatno. Kada sam radila kao igračica u Londonu, klubu plaštova u Njujorku, ili nekoj rupi na autoputu na srednjem zapadu, muškarci su svuda bili isti. Više nego da plešem, želeli su da nemo sedim s njima i slušam kako se žale na svoj posao, ili pričaju ružno o nekoj bivšoj devojci. Bila sam terapeutkinja, bračna savetnica, savetnica za karijeru, sveštenica. Emocionalni trud na koji muškarci misle da imaju pravo i očekuju da ga žene ulažu besplatno, meni je bivao plaćen. I – za razliku od drugih uslužnih delatnosti u stvarnom svetu – ako bi tip bio posebno užasan, obezeđenje bi preuzelo stvar, a ja bih otišla.

Nekoliko godina kasnije, kada sam se vratila seksualnom radu kao kol gerla na Kregslistu, bilo je slično: veliki deo napora je bio emocionalan, a ne fizički. Sam seks nije bio mnogo drugačiji od onog koji sam imala kao civil. Ponekad je bio prijatan, ali češće nije bio vredan pomena. Prioritet su preuzimale potrebe muškaraca, bilo da sam sa njma bila besplatno, ili za novac. Do trenutka kada sam počela da imam seks za novac, kao i mnoge žene, tokom čitavog života me je pratilo karanje posle koga sam se osećala sjebano. Kao prostitutku su me barem plaćali.

Verovanje da su sve seksualne radnice inherentno viktimizirane svojom profesijom umanjuje značaj iskustva onih koje to zaista jesu bile. Seksualne radnice, iako pod većim rizikom od viktimizacije usled kriminalizovane i stigmatizovane prirode njihovog posla – su u proseku maltretirane ili ponižavane manje-više isto koliko i ostale žene koje žive u ovom seksističkom svetu. Ali i pored toga, verovati da industrija seksa nema efekta na privatne živote i identitete svojih radnica – kao što neki koji se zalažu za ovu industriju tvrde iz iskustva – je jednako ograničeno.

Godine nakon što sam napravila tranziciju iz ove industrije provodim trudeći se da se pomirim sa komplikovanim seksualnim iskustvima koja sam tokom svog života doživela. Danas mi se čini da su žene koje su trgovale seksom za novac počele da se bave sličnim razmišljanjima: od pokreta #metoo i Harvija Vajnstina, do kratke priče u Njujorkeru, Zavodnik, i mnogo čitane priče ( o kojoj se dosta raspravljalo) komičara Aziza Ansarija o lošem večernjem provodu, mi kao kultura u širem smislu govorimo o seksualnom uznemiravanju i značenju „lošeg seksa“. Govorimo o dobrovoljnim iskustvima posle kojih smo ostajali nezadovoljni, osećajući se iskorišćeno. Saglasnost, kao što kolektivno počinjemo da shvatamo, ponekad nije dovoljna.

Pokret #metoo je otišao korak dalje, i iskomplikovao naše razumevanje etičkog seksa. Etički seks nije samo dobrovoljan – on je neeksploatatorski, zaštićen je, iskren, prijatan. Nešto može da bude dobrovoljno, ali ipak sjebano – eksploatatorski, neiskreno, neprijatno. Konačno smo došli do faze kada više ne govorimo samo o tome da li je nešto bilo „silovanje“, ili „nije bilo silovanje“. Ja sam do te tačke došla kada sam napustila industriju seksa. Pomirila sam se s činjenicom da je seks koji sam imala za novac, iako dobrovoljan, bio neetički na druge načine. Bio je eksploatatorski. Bio je neveseo. Nisam imala ništa zajedničko sa svojim klijentima. Ponekad sam ih mrzela.

Kada sam napravila tranziciju iz seksualnog rada, počela sam da tragam za svime onime što mi je nedostajalo u intimnom životu: želela sam seks koji mi pruža zadovoljstvo i nije eksploatatorski. Želela sam romantičnog partnera prema kome bih mogla da budem iskrena, i koji deli moje vrednosti. Želela sam nekoga ko će se brinuti za mene i poštovati me. Da naglasim, neke seksualne radnice su sposobne da to nađu i dok se bave tim poslom – a neke privilegovane radnice to čak mogu da nađu i među svojim klijentima – ali mislim da je većina seksualnih radnica (kao i većina žena) naviknuta na mnogo manje.

Toliko naviknuta na zlostavljanje, upala sam u emocionalno zavisnu vezu sa čovekom koji me je iskorišćavao finansijski, dok je moju prošlost seksualne radnice koristio protiv mene. Nakon što sam izašla iz te veze i počela da upoznajem muškarce na internetu, često sam prebrzo odlazila s njima u krevet. Prerani seks je značio da sam se žestoko zaljubljivala u muškarce sa kojima sam bila seksualno kompatibilna, ali sa kojima osim toga nisam imala ništa zajedničko. Morala sam da sklonim u stranu sve one razloge zasnovane na sramu koje žene koriste da odlože seks, da bih promenila svoje loše navike pri zabavljanju.

Vremenom sam naučila da izdvojim one koje sam zvala „tipom klijenta“ – muškarce toliko obuzete sobom, da su jedva registrovali moje prisustvo. Muškarce koji bi izabrali bar za naš prvi susret, iako ja ne pijem. Muškarce koji su pričali o svojim romanima, ne pitajući me čime se ja bavim. Prestala sam da trošim vreme na svakoga i držala se muškaraca koji su mi zaista bili zanimljivi. Počela sam da zahtevam da mi muškarac da isto onoliko prostora koliko traži i za sebe.

Naučila sam da uračunam i seks u emotivno ispunjujuću vezu. Neobavezni seks sa neznacima je bio lak, dok je seks u kontekstu veze predstavljao određene izazove. Nisam znala kako da se ponašam – ili, tačnije, nisam znala kako da „ne glumim“. Toliko sam bila naviknuta na pretvaranje. Iako sam bila profesionalac u pružanju zadovoljstva, kao i mnoge druge žene, bila sam ambivalentna povodom toga šta bi trebalo zauzvrat da očekujem. Nakon bukvalno stotina partnera, ne bih umela da vam kažem šta me uzbuđuje.

Čovek za koga sam se na kraju udala je od početka bio brižan partner. Što se emocionalnog truda tiče, on ga pošteno ulaže. Jedna od prvih bitnih razlika između seksa sa mojim mužem i seksa sa klijentom je ta što ovaj prvi obraća pažnju. U početku, ako bi pomislio da ne uživam ili bi osetio da ne želim da nastavim, on bi stao. Konstantno smo komunicirali, verbalno, ili drugačije – pre, posle, a ponekad i tokom samog čina. Da budem iskrena, isprva mi je tolika pažnja smetala. Naučila sam da moram da tolerišem poglede drugih, ako želim intimnost.

Ovih dana sam i dalje zabrinuta zbog emocionalnog truda. Pre neki dan, nakon što mi je jedan čovek pomogao da prenesem kolica preko stepeništa moje zgrade, učtivo sam saslušala njegove savete o odgajanju dece. Kada mi je ponudio da mi donese kutiju punu malo korišćene odeće za bebe, učtivo sam ga odbila. Ponekad sam učtiva. On je samo ljubazan, rekla bih sebi. Zna gde živim. Prošle noći, kada je neki momak u teretani insistirao da skinem slušalice da bi mogao da mi udeli kompliment na mom vežbanju, tražila sam da me ostavi na miru. Muškarci su muškarci, i po mom iskustvu, većina traži istu stvar: žele malo pažnje, malo društva, žele nešto što će im podići ego, možda žele da se karaju. Žao mi je, gospodo, to više nije moj posao.