Kako da se odnosite prema nastavnicima, pričaju nam nastavnici iz Srbije

Rad u prosveti je krajnje nezahvalan. Sa jedne strane od vas očekuju da edukujete nove generacije, budete im moralni uzori i nekakvi stubovi stabilnosti. Ali sa druge strane, plata je očajna, učenici vas ne poštuju, a i roditelji vas polivaju kofama uvreda i optužbi za intelektualni krah njihovih ljubimaca. I pored svih štrajkova i otpuštanja, treba da imate sizifovsku motivaciju da se bavite ovim, u teoriji lepim, a u praksi nažalost često očajnim poslom.

Sve je teže zadržati pažnju učenika i studenata, naročito sada kada, poput svih nas ostalih, neprekidno bulje u telefone. Jedna beogradska škola je zabranila upotrebu mobilnih telefona, ali još uvek nije sigurno koliko je ovaj potez efikasan. I kako se neće svaka škola okrenuti ovim radikalnim metodama, a ostali aspekti u prosveti već godinama održavaju negativni status quo, najmanje što možemo da uradimo jeste da saslušamo ljude koji se bave ovim poslovima. Tako da sam razgovarao sa nekoliko prosvetnih radnika sa različitim radnim stažom i životnim iskustvima o tome šta bi sami učenici mogli da urade kako bi im makar malo ulepšali ili barem olakšali posao.

Anastasija, profesorka francuskog, predaje tri godine

Evo nekoliko stvari koje, što pre shvatite, svima će biti lakše. Prvo, profesori su živa bića. Drugo, kretenskim ponašanjem nećete promeniti činjenicu da smo mi ti koji na kraju dana odlučuju o vašoj sudbini i upisuju one brojeve od 1 do 5 tamo gde se ti brojevi upisuju. Treće, bili smo na vašem mestu. Koliko god odvratni mislili da možete da budete, verovatno smo dobar deo toga već videli. Evo još par stvari: ne zaboravite da pokrijete svoja mala prljava usta puna bakterija kada kašljete i kijate usred sezone gripa. Zarazićete pola odeljenja, razbolećete i mene, a onda ćete dobiti profesora na zameni koji može da bude svakakav. Čista lutrija. Dalje, suze nikako nisu ok. Cmizdrenjem ćete postići samo da vam se pola razreda smeje i šapuće iza leđa, a mene ćete smoriti jer ću morati da uđem u srž vašeg problema. Smaraću vas duplo nego što bih inače, proveravati da li ste i kako uradili domaći i, nadajmo se da do toga na kraju ipak neće doći, pozvaću vas da ostanete posle časa i pitati da li je kod kuće sve u redu, da li je sa društvom sve ok i da se niste možda zaljubili. Odvratno.

Bojan, nastavnik istorije, predaje četiri godine

Svestan sam da držim predmet koji je klincima u osnovi dosadan, ali kada se potrudim da uradim sve kako bi im približio predmet, učinio interesantnim, napravio prezentacije, multimedijalne mape i video klipove, voleo bih da se makar potrude da se zainteresuju. Uslovi u kojima moje kolege i ja držimo časove nisu neki, ali opet radimo sve, čak i mnogo više da im znanje prenesemo na što interesantniji način. Trebalo bi da prestanu da posmatraju ocene kao nekakve kazne i nagrade i pristupe malo blaže svemu tome. Nijedna ocena nije nepopravljiva i uvek postoji šansa za popravni. Uostalom, to ih isto čeka mnogo kasnije na fakultetu, tako da što se pre naviknu na to, to bolje.

Violeta, nastavnica engleskog, predaje 17 godina

Ko ne radi sa decom, već samo gleda ono u medijima, rekao bi da su klinci nikad gori. A upravo suprotno, odrastaju u užasu, a toliko su izuzetni i razmišljaju o mnogim stvarima o kojima mi nismo. Ono što bih ja volela, to je da se više uspostavi neki red. Ne mislim tu na prvom mestu da oni nas sad slušaju kao neke autoritete. Mislim na red, da ne bi bili haotični, da bi naučili šta je odgovornost. Ovo što ih sada učimo u školi, za razliku od nekadašnjih vremena kada je bila samo bespotrebna teorija, ima veze sa veštinama koje će im sutra biti potrebne u životu i na poslu. Volela bih da nas slušaju kad pričamo o nekim vrednostima, jer u ovom brzom vremenu niko ne stiže sa njima da radi na tome, mediji ih tome ne uče, a roditelji po ceo dan rade i kad dođu kući u večnom su stresu. Bilo bi dobro kad bi poštovali zabrana korišćenja telefona. Znam ja da mogu da koriste telefone za učenje, ali to im uništava koncentraciju. Sve to ih čeka i kad se završi čas. A na času treba da se nauče da im nešto duže drži pažnju, da bi sutra mogli da se posvete nekom poslu. Deca su tokom školovanja u tom periodu kad misle da ih niko ne razume. Volela bih da znaju da ih mi mnogo bolje razuemo i uvažavamo nego što oni to misle i da i mi učimo od njih i trudimo se da premostimo generacijski jaz, koji je zbog novih tehnologija nikad veći.

A. Stanisev, IT/programiranje, predaje dve godine

Studenti treba da poštuju svoje vreme, kao i vreme profesora.  Treba da se potrude pre svega za sebe. Mnogo će bolje proći ukoliko pokažu trudu, nego ako se jasno vidi nezainteresovanost. Recimo, ako su nešto loše uradili, neka slobodno dođu i pitaju šta mogu da urade po tom pitanju. Ključna stvar je da ne određuju sami broj poena kojim bi se zadovoljili, nego da se potrude da daju maksimum. Tako će i izvući mnogo više nego kada bi samo pokušali da se provuku. Većina studenata ima stav da profesor nije fer i da oni ne mogu da urade ništa po tom pitanju. Kada dođu u situaciju da nisu zadovoljni, treba prvo da procene da li su sami krivi, a zatim da traže pomoć za rešenje i budu spremni da rade za to.

Marko, profesor engleskog, predaje 16 godina

Učenici bi trebalo da budu opušteniji kada obavljaju zadatke, a naročito kada polažu testove. Pritom ne mislim da treba labavije i opuštenije da uče za ispite, već da imaju blaži pristup i stavi. To bi dalo mnogo više smisla prezentacaciji i savetima koje im pružam. Treba da budu otvoreni i veruju u taj proces učenja, kako bi on uopšte uspeo. Da isključe taj odbrambeni mehanizam da se nečiji trud ne isplati ili da je to automatski dosadno. Ne mora da znači da će kod svakoga uspeti, ali se zato i profesori  adaptiraju samim učenicima.

Još na VICE.com

Kako učenici zezaju nastavnike u digitalno doba

Kako je biti mladi nastavnik u Srbiji

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite profesoru