Šta sve ne valja u predsedničkim kampanjama srpskih desničara​

Ovo je baš kratka kampanja. Užasno kratka. To ima i dobre i loše strane. Dobro je da kampanje nemaju više vremena da snimaju zastrašujuće amaterske odgovore na već poprilično strašne reklame protivnike - to može da vam bude i „loše", ako se ložite na nihilizam i sa radošću čekate smrt - a mana kratke kampanje je što nema dovoljno vremena da se sve ponuđene analiziraju na isti način. Zbog toga će svi desničarski kandidati, koji izgledaju kao različite verzije istog kandidata, sa različitim verzijama iste kampanje, biti predstavljeni ovde. Ponuda je velika, a potražnja mala. Pitanje koje se postavlja je slično onome u bajci „Zlatokosa i tri medveda": koji je od kandidata prevruć, koji prehladan, a koji je „taman". I onda, valjda, Šešelj uzme i sve pojede.

Sve se lepo završilo po Šešelja. Izašao je iz „kazamata", vratio se u parlament i sada ima sav prostor sveta da radi ono u čemu je oduvek najviše uživao: da uzme mikrofon u ruke i proziva, preti i laže o svojim političkim protivnicima dok se pretvara da ne sarađuje sa vlašću - iako je svima očigledno sarađuje sa vlašću.

Šešelj živi svoj najbolji život i zbog toga i sve što radi o ovoj kampanji izgleda tako rutinski, pa i lenjo. Da, radikali su putovali u zvaničnu posetu Krimu, i družili su se sa Asadom, jer je važno održavati prijateljske odnose sa krvnicima, Šešelj jeste prazno pretio da će da oslobodi Zvekija, ali i iz ovog spota se vidi da ne postoji ništa specijalno novo i energično što on može ili želi da ponudi. Svakako vrlo dobro zna da neće postati predsednik, ali on to nikada nije ni hteo da bude. U sve ove tri decenije koliko se bavi politikom, Šešelj verovatno nijednom nije poželeo stvarnu „vlast".

Da, bio je manjinski partner u vladama - i verovatno je spreman da bude ponovo - ali nikada nije bilo stvarne ambicije da koncentriše moć u svojim rukama i da „vlada". Razlozi su mnogostruki i bilo bi lepo da ih jednom u potpunosti otkrijemo - njegove knjižurine uvredljivih naslova nisu nikada bile bilo šta drugo osim izvora prihoda i mesto za bacanje glupih fora - ali je očigledno da je ova sadašnja pozicija ono što mu je oduvek bilo najudobnije, ono što je u stvari uvek i želeo: da ima platformu da laje dok uživa u finansijskim i svakim drugim privilegijama tog položaja, a bez bilo kakve stvarne političke, pravne, krivične odgovornosti.

Teško je biti Boško. Jer ništa nikada ne ide onako kako je Boško zamislio. Ovaj Fejsbuk video je savršena ilustracija toga. Ideja je zanimljiva, sam video simpatičan, ali da biste ga razumeli, morate da znate ko su 6 i 8, što nije baš jasno na prvu loptu iz samog spota.

Ali je Bošku jasno. To je bilo dovoljno. Kroz celu njegovu karijeru, neprestano postoji tenzija između onoga kako pokušava da se predstavi i onoga kakav stvarno jeste. To se najbolje vidi kada ga čujete kako izgovara ELDŽIBITI. On zna i voleo bi da se predstavi kao fin, pristojan, miran čovek u lepom odelu koji na racionalan način priča o rešenima za probleme društva, ali pre ili kasnije, uvek eksplodira.

Razlog za to je jednostavan: to što on priča gotovo nikad nisu racionalna rešenja koja proističu iz ideologije i dubokih uverenja, već su stravično snažne emocije koje su samo zapakovane u pozu racionalnosti, umerenosti i logike. Ali pritisak plus vreme uvek dovedu do toga da „maska" padne.

To se pokazalo prošle godine sa „što bežite" incidentom. Dok su svi ostali opozicionari bili manje ili više mirni, manje ili više racionalni, manje ili više politički proračunati, Boško je sebi rekao „dosta" i odlučio da uradi ono što je osećao kao ispravno. I od tog ispada se i dalje nije oporavio.

Od tada pa do danas dinamika oko njega se praktično svodi na to „kada će opet da se desi". I bilo je blizu, u intervjuu za Insajder. Pokazalo se u tvitovima o Mladiću i Karadžiću. On je pokušao da okrene „gde bežite" u svoju korist, ali to baš nije uspelo. Jer ne može da uspe. Jer je visio sa vrha sale i vikao na ljude i onda se koškao sa njima. A postoji samo ograničen broj ljudi koji mogu da se lože na to.

Isti je slučaj sa „Dveriliks". Dokumenta koja je Obradović predstavio su zanimljiva, ali se tiču stvari koje javnosti više nisu interesantne. I opet, predstavio ih je pod imenom „Dveriliks". Ali njemu se ime svidelo, zvučalo mu je kao nešto što će da privuče pažnju ljudima i onda je to predstavio. I zove se „Dveriliks". Pored toga, postoji razlog zašto političke partije ne treba da eksplicitno rade novinarski posao: niko osim njihovih glasača im ne veruje. A Dveri i Boško nemaju mnogo glasača.

Najgore za Boška je to što ne izgleda kao da će uskoro moći da se pomeri sa pozicije odakle je. Nema uslova za to. Velika je „gužva" na desnici, a niko nema bolju priču i veću autentičnost od Šešelja. Do daljnjeg, on je tu gde jeste, sa tolikom podrškom koliku ima.

Miroslav mrzi Peti oktobar. Miroslav voli Mari Le Pen. Miroslav bi Srbiju uredio kao domaćinsku kuću. Miroslav bi da napravi „srpski kulturni prostor". Miroslav priča odsečno, konkretno, jasno, samouvereno. Miroslav izgleda kao da jako uživa dok sluša Miroslava kako govori. Miroslav misli i oseća sve što biste pomislili da bi neko kao Miroslav mogao da misli i oseća. I zalaže se za sve za šta biste pomislili da se zalaže.

On je na čelu Srpskog slobodarskog pokreta, koji je nastao od Treće Srbije, koji je nastao od Boškovih Dveri. I razlike između svih njih su sigurno lične i nebitne, ali su verovatno nepremostive. I posle gledanja dosta Miroslavovih izjava - Miroslav voli da gleda direktno u kameru dok nam priča o Miroslavu -  nisam našao nijednu koju već nisam čuo prvo od Šešelja, onda od Boška - i obojica su ih iznosili harizmatičnije, ozbiljnije i uverljivije. Ali nema veze.

Miroslav izgleda kao da će nastaviti da se kandiduje na svim izborima za sva mesta, sve dokle bude u mogućnosti da to radi. Možda će nekad u budućnosti i uspeti da kaže jednu stvar koju već nismo čuli milion puta od njegovih bivših saradnika ili ideoloških očeva.

Predsednik opštine Čajetina se kandidovao u inat Srpskoj narodnoj partiji kojoj je pripadao. Sve izgleda kao da se desilo zbog sukoba oko projekta „Zlatna gondola" koji je Stamatović pokrenuo a koje je stopiralo ministarstvo. I to je eskaliralo. I evo nas ovde. A Milan samo štiti svoje glasačko telo u Čajetini i ne da ga Vučiću, niti bilo kom drugom. I to je okej. Samo nije važno.

I da, Milan podržava Pršutijadu. Taj događaj je mnogo važniji mnogo većem broju ljudi nego njegova kandidatura.

Ovaj spot je kao Saša Janković, ali zdesna i dosadno. Svi znamo Aleksandra Popovića, svi znamo da ne zaslužuje da ga bilo ko poredi sa Šešeljom, ali stvarno nije dovoljno politički relevantan, zanimljiv ili ekstreman da bi se naširoko raspravljalo o njemu, tako da je završio ovde. DSS se još uvek nije oporavio od Koštuničinog odlaska i ne izgleda kao da će u skorijoj budućnosti.

Popović je tri puta bio kandidat za gradonačelnika, bezuspešno, i ovo kandidovanje će se završiti na isti način. Sve što je rekao u kampanji, rekao je već milion puta, i svi stalno pričaju o svemu tome svih ovih godina na isti ili malo drugačiji način. I on kaže da će sve to rešiti, ali naravno, niko mu ne veruje da će bilo šta rešiti.

Jer ništa ni ne može nikada da se reši, a s obzirom na to da on odaje utisak pristojnog i obrazovanog čoveka, jasno nam je da ni on baš ne veruje u to. I spot i kampanja i svaka izjava, sve izgleda kao da je eto, trebalo da se uradi, i da svi koji su učestvovali u izradi zajedno sa kandidatom znaju da je sve uzalud, ali ipak treba biti profesionalan, a i nije dobro da politička partija preskoči bilo koje izbore.

Ovako, eto, upisali su se, Popović je kandidat, nešto kao priča ali u stvari ništa to nije bitno, i biće kao da se nikada nije ni desilo za desetak dana.

Što može da važi i za ove izbore ako ne bude bilo potrebe za drugim krugom.

Još na VICE.com

Šta je sve sporno u spotu "Vučiću pederu"

Šta me muči u spotu Saše Jankovića

Šta je problem sa celokupnom kampanjom Vuka Jeremića