Vodič kroz beogradske izbore za početnike

Čini se da su ovogodišnji beogradski izbori raspisani tako da sve u vezi sa njima treba da se desi na prečac. O njima se dugo spekulisalo, ali su zvanično raspisani 15. januara i zakazani u najkraćem mogućem roku od 49 dana. To znači manje dana za sastavljanje lista i skupljanje potpisa, manje dana za kampanje i, što je najvažnije, manje dana da se ljudi informišu.

Do sada je proglašeno 14 izbornih lista od kojih su mnoge sastavljene od više partija, a te partije su nastale ocepljivanjem i mutacijama nekih drugih partija. Zbunjujuće, zar ne? Al' to je tema nekog drugog članka.

Zamislite da imate 18 godina, tek ste dobili pravo glasa, sa svih strana apeluju da uzmete stvari u svoje ruke, a vama još uvek nije jasna razlika izmeću Gradskog veća i Skupštine grada. Drugim rečima, svi smo mi nekad pomislili:

Kako to misliš ne glasamo za gradonačelnika?

Zato smo na jednom mestu pokušali da odgovorimo na što više pitanja za one koji tek počinju politički život ili su se za isti tek sada zainteresovali – bez obzira na godine. I ovog puta kao i kad smo sklapali Vodič kroz izborni sistem Srbije za one koji prvi put glasaju konsultovali smo Bobana Stojanovića, politikologa i doktoranda sa Fakulteta Političkih Nauka u Beogradu.

Dakle, gradonačelnika Beograda ne biraju građani direktno, već se bira na sednici Skupštine grada iz redova odbornika koji su osvojili mandat na izborima. Za njegov izbor neophodno je 56 glasova od 110 odbornika.

Ono što može da zbuni je naziv izborne liste. Zakon kaže:

„Lice određeno kao nosilac izborne liste može biti kandidat za odbornika.”

Dakle nosilac liste, može ali ne mora biti ni odbornik, a samim tim ni kandidat za gradonačelnika.

Prema rečima Stojanovića nosioci liste ne snose nikakvu odgovornost, samo su prvi među jednakima. To dovodi do zaključka da se kao prvi na listi postavljaju prepoznatljiva lica, nekada i kao garant da ne može biti predata lista sa sličnim, zbunjijućim nazivom pa da orignalanoj listi krade glasove.

Ipak, na listi kakva je Dragan Đilas – Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju!, koja je sastavljena od četiri stranke/pokreta od kojih ni jedna nije Đilasova, da se zaključiti da je njegovo ime istaknuto jer bi on bio predložen za gradonačelnika. U kampanji Aleksandra Šapića, recimo, od starta je jasno da je on kandidat te liste za gradonačelnika.

Suludo, znam, držite se tek smo krenuli.

Koliko će se odbornika naći u skupštini naravno zavisi od rezultata glasanja, ali ne samo od toga! Zavisi da li je je predata lista sa maksimalnim ili minimalnim brojem odbornika. „Potpuna“ lista ima 110 kandidata za odbornike u skupštini, a druge, „nepotpune“ mogu imati najmanje trećinu od tog broja, što mu dođe 37 kandidata.

Budući da svaki odbornik mora imati trideset potpisa građana, "potpune" sakupljaju 3.300 potpisa, dok one sa najmanjim brojem tri puta manje - 1.100 potpisa.

Kakve veze imaju potpisi sa glasanjem? Pa nikakve u stvari. U pitanju je preduslov da se uopšte uđe u igru, predznak da ako ne možeš da skupiš ni 1.100 potpisa podrške ili nemaš dovoljan broj ljudi za odbornike u Skupštini grada, ne možeš da se smatraš kandidatom na izborima.

Dakle, da bi se neka izborna lista kvalifikovala potrebno je da bude i validna.

- Liste mogu kandidovati registrovane političke partije, koalicije partija (sa ugovorom o koaliciji) i grupe građana (koje se formiraju sa tim ciljem). Takođe, neophodno je da na listi bude 1/3 manje zastupljenog pola i to tako da se u svaka tri kandidata redom na izbornoj listi nađe jedna osoba manje zastupljenog pola - objašnjava mi Stojanović.

Kada se liste predaju, kampanja se zahuktava - borba za glasače neretko ode i ispod pojasa, protivnik se napada, od napada se brani, marketinški stručnjaci zarađuju, istraživanja održavaju neizvesnost, dok se javno mnjenje osluškuje.

Konačno, dolazi dan izbora i bacamo se na matematiku.

- Da bi lista osvojila mesta u gradskoj skupštini neophodno je da osvoji 5 odsto od ukupno izašlih birača (za partije manjina važi prirodni prag). Mandati se dele prema proporcionalnom modelu, preciznije prema sistemu najvećeg količnika (D’Ontov sistem), odnosno sistem bi trebalo da prevede procenat glasova u približan procenat mandata koji je jedna izborna lista osvojila - kaže Stojanović.

Drugim rečima, ukoliko na gradske izbore izađe 800 hiljada birača, da biste prešli cenzus i ušli u raspodelu odborničkih mandata, neophodno je da dobijete poverenje najmanje 40 hiljada glasača.

Kao što smo rekli na početku - gradonačelnik Beograda se bira na sednici skupštine grada. Za njegov izbor neophodno je 56 glasova od ukupno 110 odbornika, koji se biraju na četiri godine. U članu 12. Zakona o glavno gradu popisane su nadležnosti Skupštine grada, između ostalog, donošenje budžeta i završnog računa, programa razvoja grada, urbanističkih planova, propisa i drugih akata i tako dalje.

U slučaju da neka stranka odnese ubedljivu većinu desiće se nešto slično što se trenutno dešava u Narodnoj skupštini - vlast će imati odrešene ruke da upravlja gradom, dok će odbornici opozcije biti skrajnuti.

- Glasovi koji su ostali ispod cenzusa se kroz odborničke mandate transponuju proporcionalno rezultatima koji su politički subjekti ostvarili. To dovodi do toga da najviše profitiraju oni koji imaju najviše glasova/procenata jer će njima otići najveći broj dodatnih odborničkih mesta. U zavisnosti od procenata "bačenih glasova" (pod tim se podrazumevaju glasovi za one opcije koje su ostale ispod cenzusa), procenti koje je izborna lista osvojila mogu značajno varirati - objašnjava Stojanović.

U prevodu, može se desiti da lista koja osvoji 40% glasova, zbog bačenih glasova osvoji 45/50% mandata. Naravno, lista koja osvoji 5% glasova, može da računa na 6/7% mandata. U principu, kada raste broj bačenih glasova, sve liste koje su prešle cenzus dobijaju ekstra mandate proporcionalno - a najviše dobijaju oni koji su osvojili najviše glasova.

- Gradonačelnik se bira iz redova odbornika na mandat od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom od ukupnog broja odbornika u Skupštini grada. Gradonačelnika predlaže predsednik Skupštine grada Beograda - objašnjava Stojanović.

„Aha, dakle postoji i predsednik Skupštine grada, može li ga on ugroziti?“, pomislićete.

Ne može ni izbliza, objašnjava mi Boban i ukazuje na to da je u pitanju manje-više proceduralna funkcija bez izvršnog ovlašćenja. Kao Maja Gojković, samo na gradskom nivou. Iako bez izvršnih ovlašćenja, predsednik skupštine i te kako može da utiče na tok i atmosferu u kojoj protiču zasedanja.

Za razliku od ove dosadne „arbitraže“, gradonačelnik je i predsednik Gradskog veća sa pravom glasa.

Gradsko veće je organ grada Beograda koji usklađuje ostvarivanje funkcija gradonačelnika i Skupštine grada i vrši kontrolno - nadzornu funkciju nad radom Gradske uprave u okviru koga se nalazi sekretarijati za sve živo – upravu, finansije, javne prihode, urbanizam i građevinske poslove, obrazovanje, kulturu. Članove Gradskog veća takođe bira i razrešva Skupština grada.

Zanimalo me je i kakve veze sa ovim imaju opštine, budući se na prošlim parlamentarnim izborima glasalo i za opštinske odbornike.

- Opštine su u potpunosti zavisne od grada Beograda. Gradske opštine, svih 17, imaju budžete od tek nekoliko procenata budžeta grada Beograda. Visina budžeta i obim prenesenih poslova sa nivoa grada uglavnom zavisi od političke podobnosti vlasti na nivou gradske opštine. Gradske opštine su u potpuno podređenom položaju u odnosu na grad zato što nisu zakonska kategorija, već statutarna (Statut grada Beograda) i grad u svakom trenutnku može da promeni Statut i ukine ih, prekroji i tako dalje - kaže Stojanović.

Iznad uprave grada, hijerahijski, je republička Vlada. Svega 40 odsto prihoda lokalnih samouprava su tzv. izvorni prihodi (porezi i takse), dok ostatak dolazi iz ustupljenih sredstava i transfera (namenskih i nenamenskih) koji su gotovo diskrecionim odlukama obezbeđuje Vlada Srbije.

- U slučaju da se političke vlasti razlikuju na nivou grada i republike, moguće je da bi republika uskratila deo transfera i tako napravila problem gradskim vlastima. Generalno se sistem lokalne samouprave mora promeniti u korist lokalne samouprave, tako da im se omogući da budu što više finansijski samostalni i da se spreči upliv republičke vlasti. Za to nije bilo političke volje nikada u Srbiji - zaključuje Boban Stojanović.