Pitali smo ljude koji trenuci iz detinjstva su ih najviše oblikovali

Događaji iz našeg detinjstva mogu da imaju ogroman efekat na nas kao odrasle. Znam to, zato što mi je prošle nedelje moj terapeut rekao da događaji iz našeg detinjstva mogu da imaju ogromnan efekat na nas kao odrasle. Isprva sam odbacio ovu rečenicu kao neodređenu, otrcanu frazu, ali kada sam se setio činjenice da plaćam preko sto dolara za sat vremena savetovanja sa terapeutom, počeo sam to malo više da uzimam u obzir. Da li su me stvari koje su mi se dogodile kada sam bio mali zaista oblikovale u ovo što sam sada? Da li su odluke koje donosimo danas samo ostaci izbora koje smo napravili kada smo bili mlađi? Da li uvodnik za ovaj članak ispunjavam pitanjima zato što mislim da je to jak početak, ili zato što su moju ideju pisanja oblikovali bezbrojni sati koje sam proveo krišom gledajući Keri Bredšo?

U poslednje vreme malo više razmišljam o tome. Na primer, možda je moj strah od uzanih prostora posledica toga što sam ostao zarobljen na dnu bazena s lopticama, tokom baksuznog boravka u Deda Mrazovom selu. Možda moj strah od vode potiče od jednog putovanja brodom, kada me je otac ubedio da se radnja Ajkule dešava u jezeru Ontario. Možda imam problem s time da prenoćim sa partnerom zato što je moj brat voleo da se igra zabavne igre pod nazivom hajde da udaramo Grejema dok spava? Dilema da li su ove stvare imale ikakvog stvarnog uticaja na to ko sam danas ili nisu bi mogla da bude predmet rasprave, ali umesto da isuviše duboko uronim u svoja sranja, odlučio sam da pitam nekoliko ljudi o najbitnijim događajima u njihovom detinjstvu i o uticaju koje taj događaj danas ima na njih. Odgovori se kreću od ozbiljne introspekcije, preko bezbrižnog sanjarenja, do otkrivanja najdubljih tajni.

Odrastao sam na Šri Lanki. Moj otac je radio neki posao za kanadsku vladu. Bilo je mnogo klinaca iz naše zemlje u mom kraju, i tamo smo imali odrešene ruke. Roditelji su nam uglavnom dozvoljavali da radimo ono što hoćemo, ali govorili su nam da se klonimo – da mu ni ne prilazimo – velikog imanja koje se nalazilo odmah do moje kuće. Kada bismo ih pitali zašto, uvek su nam odgovarali neodređeno.

Bilo je tračeva da tu živi neko stvarno slavan ili možda moćan. Svi smo stekli osećaj da je on… na neki način opasan. Jednog dana nisam otišao u školu, jer sam bio bolestan. U poseti nam je bio moj deda iz Kanade, i on je bio zadužen da me čuva. Sećam se da sam bio u pidžami. Bili smo u zadnjem dvorištu i moj deda je slikao paunove. Kroz živu ogradu je prošao neki čovek i prišao nam. Smesta sam znao da je to onaj čovek sa imanja.

Čovek sa imanja je nešto želeo od mog tate, koji, naravno, nije bio kod kuće. Moj deda je bio opčinjen pojavom tog čoveka. Jedva da je mogao da govori. Njih dvojica su počeli da ćaskaju. Čovek je pohvalio dedino slikanje. Rekao je da i on voli da slika, ali samo ljude. Čovek je pogledao ka meni i rekao, hajde da naslikamo dečaka.

Smestili su me na barsku stolicu ispred njih dvojice. Imao sam jedanaest godina. Ubrzo je komšija rekao da mi odeća kvari lepotu. Tražio je da se skinem. Pogledao sam svog dedu i uradio kao što mi je rečeno. Ubrzo sam sedeo go na stolici i plakao. Ne znam koliko dugo je to trajalo, ali u jednom trenutku se moj tata vratio kući. Brzo je procenio situaciju, ugledao čoveka sa imanja i… odlepio. Potpuno se pogubio; vikao je na njih. Unosio im se u lice. Najiskrenije, mislio sam da će obojicu da ih ubije.

U roku od nekoliko sati, moj deda je otišao i više nikada nisu progovorili. Iako je u nekim krugovima to bilo opšte poznato, čovek sa imanja je bio čuveni britanski pisac naučne fantastike. Izgleda da je prognan na (tadašnji) Cejlon iz posleratne Britanije, da ne bi završio u zatvoru zbog pedofilije. Ponekad razmišljam o tom danu. Moj otac nije bio prek čovek i retko je ikada podizao glas, ali u tom trenutku uopšte nije ličio na sebe. Iako smo od tada imali uspone i padove, više nikada njegovu ljubav nisam dovodio u pitanje. Nikada. Znao sam da bi ubio za mene. Naučio sam koliko je važno štititi svoju porodicu i one koji su ranjiviji od tebe.

Nekoliko leta sam kao dete provodila učeći Šekspira i bezazlene koreografije borbe u pozorišnom kampu. Kamp se odvijao u napuštenoj crkvi, i sedeli smo na tepisima, zato što nije bilo dovoljno stolica. Kada sam imala deset godina, u kampu je organizovano takmičenje talenata, i tražili su od nas da izvedemo nešto što nije pozorište, pa sam ja odlučila da pokušam da budem komičarka. Sjajna komičarka. Univerzalno voljena komičarka. Izvela sam tačku Džerija Sajnfelda o zajedničkom plaćanju računa u restoranu, od reči do reči. Ne znam da li ste ikada bili desetogodišnjak koji pokušava da izvodi stend-ap komediju pred gomilom druge dece predtinejdžerskog uzrasta, ali reći ću vam sledeče: nije toliko zabavno kao bezazlena koreografija borbe.

Negde na pola tačke sam shvatila da ne izazivam smeh na mestima na kojima to Džeri radi. To me je zbunilo, zato što je ranije taj deo ubijao* (*zasmejavao moje roditelje), i zašto onda mojim vršnjacima moj buntovnički osvrt na restoransku kulturu nije urnebesno smešan? Goreći od sramote, završila sam sa blamom (bukvalno) i sela na tepih. Pomislila sam, „O, sranje, ja sam glupa". A onda sam pomislila, „Ne – Sajnfeld je taj koji je glup, sa svojom TV serijom i sposobnošću da nasmeje moje roditelje". Onda sam razmislila o tome da vicevi o računu u restoranu možda ne ispadnu baš najbolje kada ih priča neko ko nikada nije platio račun u restoranu. Takođe verovatno nisu ni za drugu decu.
Posle tog nastupa sam shvatila dve istine, i držim ih se i dan-danas. Prva: poznaj svoju publiku. Druga: budi iskren kada je tvoj materijal u pitanju. To su dobri saveti za bilo koga – marketinške stručnjake, sos majstore, metalurge – ali naročito su dobri za komičare. U svakom slučaju, uzmite moju ženu, molim vas!

Odnos sa ocem mi je uvek bio nekako hladan i neprijatan. On je bio alkoholičar i uvek je želeo da provodim vreme s njim kada je pijan. Najiskrenije, useravao sam se od straha od njega. Sećam se kada smo obarali ruke. Stalno mi je govorio kako može da mi slomi i ruku i sto, da bi to bilo lako, ali da me isuviše voli da bi to uradio. Mislim da je time hteo da dokaže neku poentu, ali ja sam bio samo dete. Kada se sada toga setim, ne mogu da shvatim šta je bila poenta.

Kada bi mi otac rekao da me voli, ja bih mu uvek odgovorio da i ja volim njega, ali to sam činio iz straha od sukoba. Kada sam bio dete, obrisao bih obraz kada bi me on poljubio – moja polubraća i polusestre to i dalje rade – zato što je jednostavno delovao toliko glasno i nasilno. Uvek je bilo veoma glasno i nasilno.

Kada sam napunio četiri godine, moji roditelji su bili manje-više rastavljeni. Moja mama je pokušavala da ga zadrži u blizini, misleći da je to bolje za mene, ali nakon brojnih neverstava i napada, shvatila je da bi ipak bilo bolje da njega nema u vidokrugu. Ponekad bi kasno noću moj tata pijan zvao mamu i pokušavao je da je ubedi da mu dozvoli da svrati. Svađe preko telefona su bile mučne, i mama je vremenom prestala da se javlja na telefon. Kada je ignorisala njegove pozive, tata bi se ponekad jednostavno pojavio pred vratima. Kucao bi na vrata, a mi bismo se pravili da nismo kod kuće, sve dok on ne ode.

Noć kada se dogodio taj incident je počela manje-više na taj način. Telefon je zvonio, niko se nije javio, kucao je na vrata, niko mu nije otvorio i svi smo bili tihi. Ali tog puta se dogodilo nešto drugo. Posle jedne serije kucanja se začula lomljava. Otac je provalio vrata jednim od kamenova koji su stajali razbacani po bašti. Mama je otišla iz spavaće sobe da vidi šta se događa. Začuo sam viku: šta to radiš, jebote/ako pozoveš pandure, jebeno ću te zaklati. Provirio sam iz svoje sobe i video kako tata gura i prislanja mamu na zid u hodniku. Počeo je da je udara po licu. Samo ju je bez prestanka udarao i udarao. Mamino lice je bilo obliveno mešavinom krvi, suza i znoja. Želeo sam nešto da preduzmem, ali bio sam užasno uplašen. Nisam znao kako to da zaustavim. Na kraju su njih dvoje nestali iz hodnika i otišli u dnevnu sobu u kojoj je bio mrkli mrak. Nisam video šta se tamo događalo, ali na kraju su stigli policajci. Nisam video tatu sledećih par godina.

Dugo nakon tog incidenta sam krivio sebe zbog toga što nisam intervenisao tokom tuče. Deset godina nakon toga mi je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj, između ostalog. Do dan-danas sam neverovatno napet. To otežava stvari. Ne mogu baš da se bavim stvarima kao što su sportovi, zato što sav ustreptim i rukama pokrijem lice kada neka osoba ili lopta krenu ka meni. Često nekontrolisano trepćem i zažmurim, ili naglo okrenem čitavo telo kada perifernim vidom ugledam da mi se nešto približava. Stvari koje me podsećaju na njega me čine anksioznim. Pivo (naročito Molson Canadian), cigarete, baterijske lampe u mračnoj prostoriji. Kao dete sam se zavetovao da nikada u životu neću piti i pušiti. Sa jednim prijateljem sam se kladio u 1200 dolara da ću dogurati do 28. godine bez pića.

Moj odnos sa mojim roditeljima se još uvek oporavlja od tog incidenta. Majka mi je ulila veliku količinu osećaja krivice zbog toga što ja nisam stradao, i često sam napet ili prek kada god pomislim da sam je razočarao (što je prilično često, s obzirom da sam ne tako uspešan umetnik). Što se tiče mog oca, s njim retko razgovaram. Više na njega ne gledam toliko kao na čudovište, ali i dalje se ne slažemo dobro. Ne mogu da se pozabavim slonom u sobi.

Porodica Biter

Veći deo detinjstva sam proveo u Venecueli. Moja porodica je imala kuću u ograđenoj zajednici, u školi smo nosili uniforme (kao u većini škola), išli smo na svaku nedeljnu misu, a imali smo i dadilju (kao i mnoge druge porodice). Dok sam odrastao mi je sve delovalo prilično lako. Onda je na vlast došao predsednik Hugo Čavez. Da pojednostavim: napravio je drastične promene u ekonomiji i političkom sistemu Venecuele. Samo onima koji su mu bili odani je bio dozvoljen pristup položajima u politici i na tržištu rada. Naročito u nacionalizovanoj venecuelanskoj naftnoj kompaniji, Čavez je otpustio i stavio na crnu listu 20 hiljada ljudi, preko nastupa na televiziji i novina. Moji roditelji su bili na toj listi. Moja mama je na kraju nekako našla posao, u gradu koji je bio na 10 sati vožnje od nas. Godinu i nešto smo je viđali samo određenim vikendima. Jedno od najživljih sećanja mi je kada je krenula da uhvati autobus čim sam poduvao svećice na torti za svoj deseti rođendan. Radila je ono što je morala; ne mogu ni da zamislim njeno sećanje na taj trenutak.

Imao sam deset godina kada smo napustili Venecuelu. Imali smo mnogo sreće, kanadske kompanije su tražile kvalifikovane inženjere, moji roditelji su se iz hira prijavili, i oboje su dobili posao. Još uvek se sećam stare, bele gospođe koja na daljinu razgovara sa mojom mamom. Sećam se kako smo se moje sestre i ja smejali zbog toga kako je stara, bela gospođa izgovarala ime naše mame sa engleskim akcentom. Od tada su se stvari odvijale veoma brzo. Znao sam da moramo da odemo. Razumeo sam da nam je dom nepravedno oduzet. Ali osim toga, nisam imao nikakvu ideju o tome šta se događa. Sećam se da smo poklonili mnogo naših stvari. Sećam se svađa oko toga šta da ponesemo sa sobom, a šta da ostavimo. Najživlje se sećam rekacije moje majke. Živeli smo u toj predivnoj, žućkastoj kući za lutke, koja je bila njen san. Gledao sam je: bila je sama, šaputala je molitvu i opraštala se na ulaznim vratima, dok su joj se suze slivale niz lice. Mislim da je poslednja otišla iz kuće. I onda smo uzeli sve stvari i krenuli u uzbudljivu zemlju koju su zvali Alberta.

Fort Mekmari se razlikovao od mog prethodnog doma na gotovo svaki mogući način. Doselili smo se početkom decembra. Sa +40 stepeni smo došli na -40, posle dva petosatna leta. Iz tropske klime smo došli na mesto na kome je sneg bio do kolena. Došli smo iz jednog od najvećih, najopasnijih gradova na svetu (Karakas) u sićušni, skupi, mirni gradić. Sve to je trebalo svariti. Sve je delovalo tako mirno, i prilagoditi se tišini i bezbednosti je bio najduži proces od svih.

Nema nijednog dela mog života na koji moje preseljenje pre deset godina nije uticalo. Uvek imam odnos i prema Kanadi, i prema Venecueli. Volim svoju domovinu, ali volim i Kanadu. Komplikovano je. Zbog svog uzrasta sam bio zaštićen od nekih gadnijih stvari vezanih za odlazak od kuće. Od pritiska pod kojim su bili moji roditelji. Od pretnji nasiljem. To je dovelo do talasa osećanja krivice zbog toga što nisam bio žrtva, i skoro svakodnevnog osećaja da nisam dovoljno dobar Venecuelanac. Takođe se javio i kulturološki jaz između mene i mojih roditelja. Na primer: moje razumevanje seksualnosti su oformili severnoamerički mediji i jezik, a biti LGBTQ+ osoba u Severnoj Americi je mnogo drugačije nego biti kvir u mojoj domovini. Jednostavno je tako. Tako da je potpuno razumljvo to što kvir koncept zbunjuje moje divne roditelje koji su imigranti. Isto je i sa time što se bavim umetnošću. Da sam ostao u Venecueli, ne bih bio umetnik. Iako tamo ima nekih neverovatnih umetnika, u svetlu trenutne krize, to je postalo još manje unosno zanimanje. Kao što je Aristides Vargas – dramski pisac iz Argentine – rekao o sopstvenom političkom izgnanstvu, najveća ironija u mom životu je to što toliko žestoko verujem da je tako perverzna i nasilna zemlja najbolje mesto na čitavom svetu. Ali jeste. Stvarno jeste.

Počela sam da glumim sa devet godina. Jedna agentica je bio na čelu mesnog pozorišnog programa u kojem sam ja učestvovala. Ona je stalno govorila mojim roditeljima da želi da me šalje na audicije i nalazi mi angažmane. Moji roditelji su isprva veoma oklevali, ali na kraju sam ih ubedila. Od tada su stvari jednostavno krenule. To je bilo mnogo stvari odjednom, pogotovo za jedno dete. Snimila sam jedan televizijski film pod nazivom Nebo, sa Natašom Ričardson, koji govori o holokaustu i grupi preživelih na brodu. Imala sam veliku scenu: svi na brodu pevaju Ti si moje sunce, a onda moj lik umire. Poslednje sezone Džonovizije sam igrala voditeljku pored Džonatana Torensa. Moja priča je bila da jednostavno želim da preuzmem emisiju, i neprekidno pokušavam sve da sabotiram (Uzgredna napomena: pozvala sam Džonatana Torensa na svoj bar micvah, ali on se nije pojavio.). Stalno sam dobijala te epizodne i male uloge. U svakom slučaju, to je trajalo nekoliko godina, dok nije došlo do audicije za Kralja lavova.

Agentica me je prijavila za audiciju, ali nismo imali velika očekivanja. Tamo je bilo oko dvesta ljudi, gomile male dece sa svojim čudnim roditeljima, i svi su bili okupljeni u nekom ogromnom amfiteatru. Ja sam bila jedna od prvih na audiciji, i posle su me zvali. A onda su me ponovo i ponovo zvali. A onda još češće. Sve je to bilo veoma uzbudljivo, ali moji roditelji su držali stvari pod kontrolom. Podsećali su me da je sve to samo zabavan hobi i da treba da budem zahvalna na tome što imam priliku da naučim kako je to biti profesionalan, kako se ponašati u društvu odraslih, kako biti učtiv prema svima. Ali ipak, posle svakog ponovnog poziva, ja sam se pitala šta to znači, i šta će sledeće da se dogodi.

Kada sam saznala da sam dobila ulogu, bila sam šesti razred. Tukla sam se sa jednom drugaricom iz razreda, kada me je neko potapkao po ramenu. Okrenula sam se i videla svoje roditelje sa buketom cveća u rukama. Rekli su mi: dobila si ulogu. Celo odeljenje je aplaudiralo. Sve je to bilo veoma uzbudljivo. Nismo znali da će se svi naši životi uskoro promeniti.

Posle toga sam provodila u pozorištu skoro svako veče. Sredom smo imali matine predstavu, pa sam morala da propuštam pola dana nastave u školi. Bila sam dobra učenica i trudila sam se da sve postignem, ali život čitave moje porodice se vrteo oko Kralja lavova. Neko je stalno morao da se stara o meni u pozorištu, ili da me vozi i rešava stvari. Nije blo mnogo vremena za bilo šta drugo. Deca u školi su me stalno zvali Nala, i dosta su me maltretirala. Kralj lavova je izgleda bila negativna stvar za sve koji ne učestvuju u njemu. Dobila sam ono što sam želela, ali takođe mislim da u ključnom uzrastu nisam imala priliku da budem samo dete. Ne znam. U isto vreme, imala sam priliku da svake večeri stanem ispred tri hiljade ljudi i nastupam. U pozorištu sam stekla neverovatnu drugu porodicu. Na sceni sam se osećala neustrašivo, i u ranom uzrastu sam uspela da ostvarim nešto čemu teži toliko mnogo ljudi.

U mojoj porodici postoji interna šala da sam „uspela" kada sam imala jedanaest godina, i da je od tada sve samo dugo putovanje nadole. Čudno je to reći, ali ne znam da li je to baš smešna šala. Sada samo želim da imam posla (kao glumica), srećna sam kada mogu da radim svoj posao, ali čudno je kada pomislim da sam kao malo dete napravila taj veliki uspeh. Mislim da je jedan od razloga zašto se stalno vraćam glumi taj osećaj koji sam imala kao mala. Neverovatno je stati pred toliko mnogo ljudi i neustrašivo raditi to što radiš. To je nešto čemu stalno pokušavam ponovo da prizovem.

*Imena su izmenjena

Intervjui su redigovani zbog dužine.

Još na VICE.com:

Da li su vaša sećanja iz detinjstva laž

Deca rade one stvari samo što vi to ne znate

Priče o prvom trenutku kada smo razočarali roditelje