Navijači svih fudbalskih klubova imaju svoje rituale na dan utakmice – ovo su rituali Čelsijevih

„Za mene, navijanje za Čelsi zapravo nikada nije bilo stvar izbora“, kaže kroz smeh Fred, stojeći nekoliko stotina metara od impozantnog staklenog zamka, poznatog kao Stamford Bridž. „4. maja 1991, mojoj majci je na stadionu pukao vodenjak, i ja sam rođen sutradan, tako da mi je bilo suđeno da budem Plavi“. Ovo je sigurno najbliže što će fudbal ikada prići rađanju. Jedno je navijati za neki klub, a miropomazati sam teren tako što ćeš poslati svoju mamu da se porađa na tribinama je nešto sasvim drugo. To nas takođe podseća koliko su duboko životi mnogih ljudi uzidani u cigle i malter svog kluba, i obrnuto.

Fudbalski klubovi doživljavaju rađanje i smrt; oni svedoče novom životu i podsećaju na izgubljene voljene. Za milione nas, oni su kulise detinjstva, adolescencije, roditeljstva i starosti; oni su zajednice, u nepatvorenom smislu, enklave zajedničkih rituala i identiteta koji se, iz nekog bizarnog razloga, vrte oko spektakla u kome 22 ljudi ganja loptu po gadnom pljusku.

Za mnoge, smisao odlaska na utakmicu jednako ima veze sa tim ritualima kao i sa tih 90 minuta, plus zaustavno vreme, koliko ta lopta boravi na terenu. Kao iskustvo, fudbal se temelji i na pabovima, kafanama, parkovima, masnoj hrani, ćevabdžinicama, dragstorima, i ludačkom vrevom na ulicama i po krajevima gde su stadioni, jednako koliko i na urlanju na nepoznate ljude ili proslavljanju gola tako što se nehotice survaš niz četiri reda plastičnih stolica.

Uzmimo za primer Freda i njegovu sestru Sofiju, iz porodice čijih poslednjih nekoliko generacija navija za Čelsi. Na dan utakmice, oni se pobožno okupe na ručku u obližnjem Vest Bromptonu, unutar lavirinta ograda od kovanog gvožđa i impozantnih zapadnolondonskih gradskih kuća nanizanih niz ulice kojima navijači peške odlaze do stadiona i vraćaju se sa njega. Za njih, odlazak na Čelsijevu utakmicu je ritual povezivanja. „To je skoro sav smisao, zapravo“, kaže Fred. „Čelsi je ono što nas je uvek vezivalo“.

Kada je Čelsi pobedio u finalu Lige šampiona 2012, porodica je rekreirala svoj ritual u Nemačkoj, pre nego što je odgledala kako Didije Drogba uništava Bajern Minhen. „Slobodno mogu da kažem da mi je to bio najbolji dan u životu“, kaže Sofija.

Kao porodica, oni se sastaju na istih par mesta već više od deset godina. „Rutina je ista otkako znam za sebe“, kaže Sofija. „To je od ogromne važnosti… ima tu i pomalo sujeverja“. Ako uzmemo u obzir da je jedan od njih zamalo rođen na Stamford Bridžu, ne treba da čudi što veruju u predskazanja. „Ja imam sezonsku kartu već 25 godina… čitav život provodim na ovom mestu“, kroz smeh kaže Sofija.

Za neke navijače, dan utakmice sa sobom donosi i zaduženja. Mark Voral, koji je napisao nekoliko knjiga o Čelsiju i saradnik je dugovečnog fanzina cfcuk, budi se rano, tovari kutije sa fanzinom u kola, i odvozi se na mali štand na Fulam Roudu, koji je krcat literaturom na temu Čelsija.

„To je u velikoj meri mesto na kome se ljudi sastaju na dan utakmice“, kaže on, tokom kratke pauze u navali potencijalnih čitalaca. „Sa pojavom društvenih mreža – a naročito Tvitera – stekli smo mnogo navijača na globalnom nivou. Imamo grupe u Švedskoj, Belgiji, Norveškoj, Americi. Oni dolaze ovamo, zato što je to za njih sastavni deo tog dana. „Mnogo ljudi čita fanzin, kao i knjige. Sve to je za njih nešto u stilu: „Moram da imam nešto od toga“.

Fanzinski pokret, sa svojim anarhističkim stremljenjima, fundamentalni je deo dana utakmice za navijače širom zemlje, pa tako i za Čelsijeve. „To je sada stvarno integralni deo kluba“, kaže Mark. „Radim ovo toliko dugo, da mi je to postao ritual na dan kada je utakmica. Tako se držim podalje od paba… mislim da sam jedan od retkih koji se ne uroljaju od alkohola kada igramo na domaćem terenu“.

Pošto je na prvu Čelsijevu utakmicu otišao još 1972, Mark je svedok toga kako se kraj oko Stamford Bridža menjao tokom godina. Na desetine pabova je zatvoreno, uključujući i one u koje su sedamdesetih i osamdesetih odmah posle utakmica često navraćali i sami fudbaleri.

„Zbog toga što je toliko mnogo pabova zatvoreno, ima više ljudi koji dođu ovde dole, stoje unaokolo i pričaju o utakmici“, kaže on. Sa njim se slaže Mark Mihan, bivši urednik fanzina Chelsea Independent. „Ovo je sada sjajan kraj. Bio je sjajan i onda, ali pre 30 godina, među ljudima koji su živeli ovde je proporcionalno živelo mnogo više Čelsijevih navijača“, kaže on.

„Kao što je slučaj i sa drugim londonskim klubovima, veliki deo naših navijača se odselio dalje, i sada putuju na utakmice… cene nekretnina su skočile, kao i svuda. Pre 30, pa čak i 50 godina, ove ulice su bile pune lokalnih navijača Čelsija, pripadnika radničke klase. Ovo je sada drugačiji komšiluk“.

U tom smislu, rituali na dan utakmice i fizički prostor oko Stamford Bridža su se tokom vremena na suptilan način menjali. Čelsi ima svojih protivrečnosti, kao i svaki klub, a za nas ih artikuliše Kevin, koji je navijač od 1971. godine. „Čelsijevi navijači su uvek bili mešavina radničke i srednje klase“, kaže on. „Unaokolo ima radničkih naselja, ali Čelsi je u principu u bogatom kraju grada. Pretpostavljam da se to odslikava i u pabovima u koje ljudi odlaze pre tekme“.

Kevin se seća vremena kada su iskustva na dan utakmice umela da budu mnogo strašnija, sedamdesetih i osamdesetih, dok se Čelsi mučio sa nekim od najgorih aspekata britanskog huliganstva. Seća se da je bio „prestrašen“, kada je kao klinac prvi put došao na utakmicu – protiv Totenhema, na koju ga je doveo ujak – i priznaje: „Osamdesetih je bilo poprilično mnogo nevolja, naročito sa Čelsijem, koji je stvarno bio jedan od najgorih“.

Dok prolazimo pored osmostrane kapele nasred bromptonskog groblja, poznatog obeležja za mnoge navijače Čelsija koji na putu do Stamford Bridža prolaze preko ovog viktorijanskog groblja, tišina među nadgrobnim spomenicima odslikava potpuno suprotnu atmosferu od one koja je vladala nekad. „Ova trasa do stadiona je prilično istorijska“, kaže Kevin. „Reklo bi se da je to jedna mirna šetnja, kao zatišje pred buru“.

Kevin je nekada raznosio novine, da bi sebi mogao da priušti ulaznicu za Stamford Bridž, koja je koštala 2 funte. „Još jedna stvar koje se sećam iz tih dana je kolika je gužvetina vladala u metrou“, kaže on. „Sećam se da smo bili spakovani kao sardine, a kada bismo izašli iz metroa i krenuli ka stadionu, svi smo bili u gomili. Sada je to mnogo opuštenije“.

I za navijače koji nemaju porodične veze sa svojim klubom, ritual na dan utakmice je podjednako značajan. Sa ocem koji je navijač Mančester Junajteda i mamom koja navija za Spurse, Šarlot je usamljena navijačica Čelsija još od svoje osme godine. Za nju, sati pred utakmicu u velikoj meri se vrte oko nabavke dresova, koje skuplja još od devedesetih, kada su bili na pruge i kada je klub sponzorisao Autoglass. „Imam običaj da pre utakmice odem kući i postaram se za to da obučem nešto što ima neke veze s Čelsijem“, kaže ona. „Imam toliko mnogo dresova… to je ključni deo mog dana, zaista – stvarno bitan deo. Ne verujem da mogu sve da ih izmenjam tokom jedne sezone, imam ih previše“.

I dok se mnogi navijači sastaju u barovima i pabovima u okolini Stamford Bridža i pred sam početak trče da zauzmu svoja mesta pre prvog sudijskog zvižduka, Šarlot se uvek trudi da uđe na stadion bar pola sata pre početnog udarca. „Volim da kuliram na svom mestu, možda da gledam zagrevanje, i u suštini se pripremim“, kaže ona. Pošto odlazi na zapadnu tribinu, dolazak na vreme je deo društvenog rituala. „Sedim sama, i tako mi je najlepše. Neobavezno ćaskam sa nepoznatim ljudima“.

U poređenju sa stadionima drugih vrhunskih evropskih klubova, Stamford Bridž je sićušnog kapaciteta, jer prima samo 41 hiljadu posetilaca. U više navrata, navijači Čelsija su bili prinuđeni da razmišljaju o ideji preseljenja, kada je klub objavljivao različite planove, od toga da sagradi novi stadion na prostoru elektrane Batersi, do proširenja postojećeg stadiona, zbog čega bi nekoliko godina morali da nađu privremeni dom negde drugde. „To je jedan od problema koje Čelsi ima“, kaže Kevin. „Ima ovu parcelu, koja se nalazi odmah pored nekih od najskupljih nekretnina na svetu“.

Iako većina navijača razume finansijske razloge za proširenje, pomisao da bi moglo da dođe do preseljenja i ukidanja svih tih malih rituala je za mnoge od njih svetogrđe. „Preseliti stadion je tako čudan koncept“, kaže Fred. „Mi ne želimo da se selimo, to vam sto posto tvrdim“, dodaje Sofija. „Naravno, oni mogu da kažu da možemo da imamo veći stadion u Batersiju, ali to ne bi bilo isto. Stamford Bridž ima svoje nasleđe“.

Zahvaljujući „nepovoljnoj investicionoj klimi“ - za koju se smatra da ima veze sa problemima sa vizom vlasnika Romana Abramovića – planovi za proširenje stadiona trenutno su na ledu. Mnogi klubovi su se mučili sa egzistencijalnim izazovom odlaska od kuće, među kojima je i stari rival Vest Hem, čije je preseljenje na Londonski stadion u Stratfordu izazvalo mnogo preispitivanja, kao i Totenhem, tokom svog privremenog boravka na Vembliju. Porodična okupljanja, štandovi sa fanzinima, šetnja do stadiona, rituali i sujeverje: sve su to neuhvatljive niti koje fudbalu daju smisao, i koje tako lako mogu da budu prekinute i zauvek izgubljene.

Šarlot se priseća kada je u pabovima u okolini Stamford Bridža gledala pobede u finalima Lige šampiona i Nacionalnog kupa – krigli koje lete unaokolo, navijača koji vise sa lustera – samo da bi bili u blizini terena i osetili nešto od te iste aure.

„Obožavam ga“, kaže ona svečano. „Ovaj kraj… nosi sa sobom toliko uspomena“.

Pratite autore na: @W_F_Magee / @alexingramphoto

Ovaj tekst je prvobitno objavljena na VICE UK.