Urednici iz Srbije o tome zašto i kako odbijaju primljene rukopise piscima

Krvav je posao urednički, govorim iz vizure pisca koji ima iskustvo kucanja na vrata. Zato znam i da im nije lako. Zamislim samo koliko je ljudi koji im kao neobjektivne majke daju svoju decu na pregled, i onda se šokiraju kada dobiju negativan odgovor. Prosto znam koliko to odbijanje boli, znam šta je sujeta, ali znam i da ne treba pucati na glasnika. Ipak, ima ljudi koji će iz uvređenosti posegnuti i za nešto težim rečima.

Svako od nas je iskusio kako je kada nam se bilo kakva usluga traži preko mejla i fejsa. Prosto očekujemo lepo artikulisan zahtev ali i da osoba koja nam se obraća jasno izrazi prednosti onoga što treba da uzmemo u razmatranje. Zašto onda mislimo da je u redu da nekome ko treba da se postara za naše čedo kažemo – imam nešto za objavljivanje, je l' hoćete? A kako moji sagovornici tvrde, i to se dešavalo.

Najkreativniji pristup uredništvu doživeo je Vladimir Manigoda iz izdavačke kuće Kontrast. Naime, kako je njegova kućna adresa navedena i kao adresa firme imao je neočekivanu posetu u osam ujutru. Čovek sa aktovkom punom pesama mu je zvonio na vrata budeći ga iz sna, ne obraćajući pažnju na njegovo, još uvek nerasanjeno, lice, te je pun entuzijazma krenuo u prezentaciju. Kako je rekao „bio je u prolazu, pa je rešio da svrati“.

Vladimir mi je još skrenuo pažnju na mejlove koji su isprva uvek i više nego ljubazni da bi skrenuli u manično pisanje KEPS LOKOM sa dosta slovnih grešaka koje izgledaju kao da su nastale u napadu besa.

„Kada neko pošalje upit koji glasi – mogu li ja da izdam knjigu kod vas i potpis, na takve mejlove na primer ne odgovaramo. Ako neko sebe prezentuje na pravi način onda naravno izdvojimo vremena da vidimo o kakvom se rukopisu radu. Ukoliko rukopis odbijemo uvek šaljemo sličan mejl u kome se zahvaljujemo što neko prati naše izdavaštvo uz naravno obrazloženje zašto trenutno nismo u mogućnosti da objavimo predloženi rukopis, srdačan pozdrav i tako…“, objasnio je Manigoda.

„Preporučujem da mejl za početak bude pismen, pošto je to često problem. Bilo bi dobro da postoji kratak sinopsis, biografija i dovoljno je dve tri glave rukopisa, ne mora da nam se pošalje čak ni ceo tekst.“, rekao je Vladimir Manigoda, sa čime se složila i Anja Marković iz izdavačke kuće Dereta.

Ona je uz to dodala da njihovo uredništvo zaista pogleda i pročita sve što stigne na njihovu adresu.

U Deretu otprilike stigne po tri upita dnevno, ne pošalju uvek rukopis ali barem postave pitanje postoji li šansa. U Dereti svakom piscu pri odbijanju odgovore pismom pisanim isključivo za njega.

„Uvek se trudim da budem fina ali ako se zapati osoba koja peti put šalje isti rukopis za koji smo ga već odbili, onda malo jasnije moram da stavim do znanja da zaista ne možemo objaviti to što šalju“, kaže Anja i dodaje da ljudi često misle da u njihovoj izdavačkoj kući radi i sam Jovan Deretić pa im šalju podatke koje idu u prilog njegovim pseudoistorijskim teorijama.

„Nema puno ljudi koji se ljute, zaista. Mnogo je više onih koji se jave u ponedeljak ujutru i kažu – ja hoću da objavim knjigu. Ako je poezija u pitanju preusmerim ih na kuće koje poeziju objavljuju a ako je u pitanju proza objasnim im našu proceduru. Svakako, ponedeljak ujutru je kritično vreme za te najodlučnije osobe.“, kaže Anja i dodaje da su „Proleće jednog lava“ objavili ne znajući baš ništa o autoru što ide u prilog tome da niko ko svoj rukopis šalje, ne radi to uzalud.

Anja je još dodala i to da mejl autora ne mora da bude gramatički perfektan ali da nastane problem kada im se jave lektori u čijem mejlu pronađu i do pet grešaka. Takve stvari se opraštaju dobrim piscima.

Međutim kolike su muke izdavačke najbolje mi je oslikao Flavio Rigonat urednik izdavačke kuće Lom.

„Ne mislim da urednik izdavačke kuće treba da izigrava književnog kritičara, zato nikada i ne dajemo sud o nečijem delu. Na kraju krajeva, možda je to rukopis nekog početnika koji će tek postati veliki pisac, i kako ne želim da obeshrabrimo ljude, kažemo im samo da nemamo para i da je izdavački plan popunjen, što i jeste istina“, kaže Flavio i objašnjava da je pravljenje knjige veliki rad, nije tu samo novac za štampu i ostalo, a najtužnije je kada sav taj rad uludo propadne, jer se knjige domaćih nepoznatih pisaca jednostavno ne prodaju.

„Autor podeli svoje primerke prijateljima, a meni taj tiraž samo stoji. Koja je onda svrha tog poduhvata? Da se zadovolji nečija sujeta, ne znam. Možda bi trebalo štampati probne tiraže od 50-100 primeraka, što košta desetak hiljada dinara, ali problem je opet u onom radu koji treba uložiti, a to je čitanje teksta, izbor, lektura, prelom, dizajn i još 300 čuda. A i sam autor je ponekad vrlo nezgodan, dešava se da ne bude nečim zadovoljan, pa imamo dodatne probleme. Mi ovde nemamo nikakvu finansijsku pomoć od države ili institucija kulture, a ne radimo knjige za novac, u smislu da sam autor plati objavljivanje. Osim toga, imamo i svoj izdavački plan. Mnoge knjige čekaju i po 2-3 godine da budu objavljene, zato što su naše mogućnosti male, oko dvadesetak knjiga godišnje, i od mnogo čega moramo i da odustanemo.“

"Uzmimo čak i da nam neko pošalje rukopis koji komercijalno obećava ili možda asocira na moguću NINovu nagradu - taj greši što ga ne nudi prvo Laguni, jer oni mogu neizmerno više da urade s takvim delom. Mi jednostavno nemamo takvu mega marketinšku aparaturu. . . "

Ipak, na kraju, ukoliko zaista želite da objavite roman ili zbirku poezije ne postoji to uredništvo koje vas u tome može sprečiti. Puno je primera samizdata koji su na kraju pronašli put do svojih čitalaca, a na kraju krajeva tu su i beskrajne mogućnosti interneta.

JOŠ NA VICE.COM:

Dvadeset odbijanja na koje ćeš naići tokom dvadesetih

Niski momci u Srbiji o tome kako se nose sa odbijanjem zbog visine

Kad zezanje i zabava postanu problem: Kako sam prestao da pijem i da se drogiram