Zbog stresnog modernog života često smo besni kad smo gladni

Znate za izraz "hanger", taj razjareni olujni oblak mrzovolje koji vas obuzme kad niste jeli sto godina? Ta reč – vrlo pametna kovanica nastala od reči "hunger" (glad) i "anger" (bes) – sada je u Kolinsovom rečniku definisana kao pridev u značenju "razdražljiv jer oseća glad".

Biti "hangry", besan kad si gladan, isto je kao navući jezivu drugu kožu i postati neko drugi. Iz tog razloga često izgledamo i ponašamo se kao kreteni, a užasno je svima koji tome prisustvuju. Koliko smo, međutim, toga svesni pre nego što postane prekasno? Pre nego što se osramotimo jer nemamo momentalan pristup pecivu ili kobasici?

Setite se poslednjih nekoliko dana svog života kroz vizuru doručaka, ručkova i večera. Koliko ste tih obroka pojeli kad je stomak već odavno počeo da vam krči? Koliko puta ste morali da žurite da biste jeli jer ste bili toliko gladni da više niste mogli da učestvuje u racionalnom razgovoru? Svi smo zauzeti, zbog čega se naši apetiti guraju u zapećak – samo još jedan telefonski poziv, samo još jedan mejl, samo još jedan kratki sastanak, posle ćemo jesti. Prema mišljenju Suzi Orbah, spisateljice i psihologa koja o ljudskom apetitu piše već 40 godina, biti u raskoraku sa svojom glađu na ovaj način "veoma je moderan fenomen".

Možda zbog toga nismo do kraja svesni do koje mere su nam povezani creva i mozak. Kako glad može tako radikalno da nam promeni raspoloženje? Pol Kiri, profesor psihologije na koledžu Rid u Portlandu, kaže da sve uglavnom zavisi od jednog hormona: zove se grelin. Kad smo gladni, stomak pojačano ispušta grelin, što povećava našu motivaciju da jedemo", objašnjava on. "Povećani nivoi grelina mogu i da aktiviraju hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežnu osovinu, poznatiju i kao stresna osovina."

Receptori grelina nalazi se i na drugim mestima u telu, konkretno u složenoj saobraćajnoj petlji našeg metabolizma, hipotalamusu. Što više ovaj hormon cirkuliše, to je mozak uzburkaniji. "Studije na životinjama pokazuju da direktno ubrizgavanje grelina u hipotalamus pojačava teskobno ponašanje, sugerišući preklapanje moždanih kola koja učestvuju u unosu hrane i emotivnog ponašanja", kaže Kiri. Stomak i mozak su, dakle, praktično povezani hormonalnim autoputem.

Naša čula polude kad smo gladni: buka deluje glasnije, svetlo jarkije, mirisi agresivniji. To bi mogao da objasni zašto komšija u stanu ispod vašeg koji glasno lupeta gluposti po čitav dan može mnogo više da vas iznervira kad ste gladni nego kad niste. Međutim, iako glad možda nije dovoljno opravdanje na sudu za probijanje rupe kroz njihovu tavanicu metlom, možda će vam biti lakše kad znate da je negde, nekako, sve to hemijskog porekla – da na neki način niste vi za to krivi.

Sudnice su inače dobar primer za moć besa uzrokovanog glađu. Nacionalna akademija nauka je 2011. godine objavila studiju o 1.000 sudskih presuda izraelskih sudija koji su saslušavali zahteve za uslovnu slobodu. U periodu od deset meseci, popustljivije presude donošene su izjutra i odmah nakon zakazanih pauza za ručak. Autori su otkrili da su povoljnije presude vrhunac doživljavale ujutro, a tokom dana opadale sa verovatnoće od 65 odsto pozitivnog ishoda na skoro nulu. Posle pauze za obrok, verovatnoća bi ponovo skakala na oko 65 odsto. Pokazalo se sa gotovo empirijskom doslednošću da je glad direktno uticala na donošenje presuda. Dakle, izgleda da je stara dobra izreka da je pravda ono što sudija doručkuje više od obične izreke.

Glad je, uz potrebu za velikom nuždom i spavanjem, primarni impuls. Ono je jedno od prvih iskustava straha i zadovoljstva koje doživimo kao ljudi. Ali dok beba može da vrišti iz sveg glasa sve dok joj se u usta ne tutnu sisa ili bočica, odrasli nemaju taj luksuz. Mi se oslanjamo na fizičke podsticaje; na tužni, grguljavi zvuk naših praznih creva koja se bore sa samim sobom. Dakle, kad se glad prelije u mentalnu nelagodu, da li naše telo pokušava da zadobije našu pažnju nekim drugim putem?

"Upravo to mislimo da se dešava", kaže Kiri. "Povećanje uzbuđenja [teskoba, na primer] izaziva odgovarajuću bihevioralnu reakciju – kako bismo zadovoljili svoju potrebu za hranom ili energijom. Moždana kola koja učestvuju u ishrani, motivaciji, uzbuđenju i emociji počinju da se preklapaju."

Da li ta preklapajuća moždana kola mogu da objasne zašto jedenje proizvodi tako momentalni umirujući efekat posle osećanja gladi? Zašto samo par zalogaja sendviča može toliko da nam popravi raspoloženje? "Jeste", kaže Kiri. "Čim počnete da jedete, nivoi grelina u mozgu rapidno počinju da opadaju, smanjujući uzbuđenost i stalne signale koji se vezuju za traženje hrane."

Posle ove informacije posebno zabrinjava rast popularnosti nekih vrsta dijeta. Jedna od njih je post na sokovima – ili, kako ga zovu njegovi zagovarači, "čišćenje organizma". Poremećaji ishrane poput ovog, kad su bes zbog gladi i određeni stepen mentalne uznemirenosti prilično zagarantovani, "ugrožavaju našu fizičku, emocionalnu i kognitivnu funkciju", kaže Kiri. Ljudi poste od nastanka sveta, a taj se običaj i dan-danas pažljivo praktikuje u određenim religijama, ali suština pomame za zdravim sokovima u Zapadnom svetu je tužna i složena. Svaki lekar će vam reći da a) sve kilograme koje izgubite vraćate normalnom ishranom, i b) deo sa "čišćenjem organizma" je potpuna glupost.

Međutim, pametni, visoko funkcionalni ljudi i dalje padaju na pristup Gvinet Paltrou ishrani. Zašto? "Zašli smo zašli na teritoriju placeba", kaže nutricionista Klaudija Lauč, koja vodi Nutricionističku kliniku Harli Strit. "Ljudsko telo je savršena mašina. Naša jetra, bubrezi, probavni trakt i koža veoma efikasno uklanjaju sve toksine. Svako ko makar malo poznaje telo zna da to nije zdrava opcija kao što su ljudi navedeni da misle."

Da li popularnost takve vrste dijeta ne ukazuje samo na to da neki ljudi imaju vanzemaljsku otpornost na glad, već i da neki od nas zapravo napreduju kad su gladni? Značajno je da je čišćenje zdravim sokovima popularnije kod žena, a Orbah kaže da bi to moglo da bude zbog "našeg konstantnog bombardovanja svešću o kilaži" i činjenice "da smo navučeni na ideju večitog brzog rešenja."

Skoro 40 godina posle objavljivanja njene revolucionarne knjige Debljina je feminističko pitanje, koja je žene pozvala da se vrate ishrani u skladu sa ritmom njihovog apetita, ona smatra da je "apetit, a samim tim i zadovoljstvo, zatrovan strahom". Zato se čini da osećaj besa izazvan glađu, za neke ljude, predstavlja osećaj kontrole nad – željom, impulsom i, najvažnije od svega, težinom. Uvek se sve svodi na to: kako ostati mršav.

Ako smo konstantno zaglavljeni u ciklusu ponavljanja dijeta, garantovano je da ćemo biti sve gladniji. Lisa Sason, profesorka na katedri za proučavanje hrane i javnog zdravlja pri Univerzitetu u Njujorku, izjavila je za Njujork Tajms da svest o težini može da objasni zašto bi žene mogle više da se žale na "mrzovolju uzrokovanu glađu". "Žene ponekad imaju osećaj da su se, ako su site – ako su im se stomačići naduli malo preko savršene ravnine – sigurno prežderale."

Zbog svega toga imam želju da tugu utopim u krigli ulja u kom su se pržili pomfriti, ali mora da postoji neki bolje rešenje. Očigledno je nemoguće isključiti svu tu halabuku koja se diže oko mršavljenja i hrane, ali Orbah kaže da treba da se "usudimo da naučimo da jedemo u skladu sa svojom glađu". Potrebna je vežba, kaže ona, "ali svest o našim različitim nivoima sitosti je dobar početak" – drugim rečima, jednog dana možemo biti gladniji nego narednog, i to je sasvim u redu. "Treba slediti nagon za hranom kao što biste sledili nagon za mokrenjem."

Ponekad je bes usled gladi neizbežan – ne možemo uvek da jedemo baš onda kad moramo. Ali pripremiti se unapred gde i kada bismo mogli da ogladnimo je dobra stvar, jer za razliku od gladi – koja je dobra – bes zbog gladi je užasna.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu