Žestoka debata o tome kako treba hraniti bebe

Ovaj članak je originalno objavljen na VICE Italija

Pre porođaja, imala sam mnoga uverenja o tome kakva ću biti majka- uverenja koja su se kasnije, jedno po jedno razbijala. Moje majčinstvo je bilo više nekakvo odučavanje; oslobađanje od tereta mojih zamisli o tome kakva ću biti majka i pomirenje sa onim što zaprvo mogu da uradim.

Pre ovog procesa, bila sam previše samouverena, čak i u vezi sa stvarima koje su još uvek tada bile daleke u životu moje bebe, kao što je uvođenje čvrste hrane. Naravno, bilo mi je potrebno vraćanje u realnost: sve će biti mnogo komplikovanije nego što sam zamišljala.

Proces prelaska bebe sa tečne na čvrstu hranu obično započinje oko šestog meseca, kada majčino mleko ili dohrana više nisu dovoljne za njihove potrebe i kada imaju motoričke sposobnosti da stoje uspravno, zgrabe hranu, žvaću i ispljunu. To je neizbežan i fundamentalni deo rasta, ali se stručnjaci ne slažu oko toga kada i kako tačno treba da se započne.

Kada bi bilo koji milenijalac ili gen Z pitao svoje roditelje kako su im uvodili čvrstu hranu, svi bi manje-više dobili iste odgovore. Pedijatri su roditeljima pružili detaljan plan koji je izgledao otprilike ovako: malo pirea od voća i povrća sa četiri i po meseca; bujon i žitarice sa pet i po meseci; a potom, malo po malo uvođenje mesa, tu i tamo malo ulja i postepeno sve više grupa hrane. Ovo je bilo prvo iskustvo sa čvrstom hranom za skoro sve nas.

Potom, početkom 2000-ih, počeo je da se javlja koncept odvikavanja koje vodi beba, popularizovan knjigom Beba kao vođa ishrane: pomaganje bebi da voli dobru hranu britanske autorke Gil Repli koja je radila u javnom zdravstvu 20 godina i koja je takođe bila i babica i savetnica za dojenje.

Ovo je označilo početak novog pristupa prvim obrocima: bebe, kaže autorka, mogu da jedu ono što mi jedeno. One mogu nastaviti sa majčinim mlekom ili dohranom koliko god žele, sve dok bukvalno prljaju ruke običnom hranom, praveći nered dok istražuju obroke.

Odvikavanje kojim rukovodi beba naglašava važnost toga da se beba hrani sama, umesto da se oslanja na roditelja da ih hrani kašičicom. Igranje igrica poput imitiranja aviona kašikom nije preporučljivo, jer skreće pažnju sa doživljaja jela. Takođe, bebe bi trebalo da jedu u isto vreme kad i cela porodica, praktično birajući šta žele sa stola odraslih.

O ovom pristupu sam razgovarala sa nutricioniskinjom Frančeskom Gelfi, članicom Need For Nutrition Education/Innovation Programme (NNEdPro), međunarodne mreže povezane sa Univerzitetom u Kembridžu koja promoviše obrazovanje o ishrani. Takođe, ona je upravo objavila knjigu o odvikavanju (“Bezbrižno odvikavanje”, dostupno samo na italijanskom), koja se pokazala kao najrazumnije i najkorisnije štivo koje sam čitala na tu temu.

“Nauka nam može dati neke odgovore, ali ih treba prilagoditi našoj stvarnosti”, kaže Gelfi. “Ne postoji jedan ispravan način odvikavanja beba”.

Premisa odvikavanja koje vodi bebom jeste dopuštanje da jede bilo koju hranu koja joj je zanimljiva, tako da Gelfi veruje da je najvažnija stvar za roditelje koji žele da isprobaju ovakav pristup to da se postaraju da njihova ishrana bude nutritivno izbalansirana. U suprotnom, beba bi “rizikovala da jede hranu koja je preslana, preslatka, premasna ili sa previše proteina za njih”, objašnjava.

Odvikavanje koje vodi beba je u toj meri novo i nema mnogo naučno zasnovanih informacija o prednostima koje ono može da pruži. Istraživači pretpostavljaju da bi to moglo dovesti do toga da deca razviju bolje veštine regulisanja hrane kasnije u životu i da budu manje izbirljivi oko drudge godine, kada deca počnu da razvijaju preferencije u hrani. Sa druge strane, odvikavanje koje vodi beba takođe može dovesti do nedostataka u ishrani i predstavlja opasnost od gušenja ako se hrana ne isecka dobro. Jednostavno, trenutno nemamo dovoljno istraživanja o ovome.

Pedijatar iz Milana, dr Marko Nuara, smatra da nema mnogo smisla praviti tako striktnu razliku između različitih pristupa pri odvikavanju. “Volim da pričam o inteligentnom odvikavanju”, kaže. “Naučna literatura nam govori koje hranljive materije su potrebne detetu: ugljeni hidrati, masti, gvožđe. Kao osnovne smernice, sve ove vrednosti se mogu dobiti iz žitarica, mahunarki, jaja, ribe, mesa, orašastih plodova. Na nama je da uradimo ostalo”.

Dakle sloboda svima, samo treba da dajemo našim bebama ono što žele? Zvuči dobro, samo što je u praksi drugačije. Poslednjih godina je postao trend, čak i izazov, objavljivati slike vaše bebe koja sama jede hranu za odrasle na društvenim mrežama. Sve je to deo kulturnog modela zbog kojeg je danas biti majka toliko iscrpljujuće: stalno smo bombardovane informacijama o tome šta je najbolje za našu decu i, iznad svega, koliko treba čega da radimo i koliko treba da im se posvetimo (čitaj: što više).

Naravno, očevi nisu ni deo slike- očigledno je da je majka ta koja mora da hrani, čak i neguje svoje dete. U jednoj od ovih prokletih Fejsbuk grupa sam pročitala objavu jedne majke koja je započela rečima “Želela bih malo podrške”. Zatim je, govoreći o svojoj ćerki napisala: “Još uvek se plašimo da joj damo testeninu, a pod testeninom naravno mislim na fuzile, farfale, špagete”, nastavljajući da objašnjava da se oseća krivom što je “na neki način ‘ograničila’ svoju malenu”. Pljuštali su komentari u kojima su je isprozivali- “Stvarno, ne daješ joj testeninu?”, ili, “Čega se plašiš?”. Njena ćerka ima osam meseci.

Ako su roditelji u prošlosti striktno sa strahom pratili pedijatrijska uputstva, danas smo dosegli tačku gde ljudi prate savete stranaca na internetu. Guraju se da hrane svoju decu kao da su odrasli. Ali da li to zaista pravi neku razliku kad će za nekoliko meseci svi jesti iste stvari? Ili je sve ovo samo dodatno pumpanje ega roditelja?

“Neka deca jednostavno ne žele odmah da krenu sa zalogajčićima”, kaže Nuara. “Hrana za njih predstavlja mnogo novina i važno je ne stvarati im averziju prema njoj. Ukratko, ako smatrate da hrana za odrasle nije dobra za vaše dete, bolje je da nastavite sa klasičnim pireom umesto da se opterećujete vremenom hranjenja”.

“Roditelji mi dolaze sa Instagram natpisom i misle da sve znaju”, nastavlja Nuara. “Moj predlog? Pripremite bebi hranu shodno razvojnom stadijumu u kom se nalazi i njenim preferncama, ali uvek je pusite da proba i ono što vi jedete”.

Nažalost, i hrana za bebe je nekako postala žrtva na putu do savršenog majčinsva, posebno ako dolazi u tegli sa police supermarkets. Međutim, meni je ovakav snobizam krajnji podsetnik na to kako je odvikavanje zaprvo pitanje društvenih i kulturnih privilegija. Mali broj roditelja ima dovoljno vremena za kuvanje uravnoteženih i hranljivih obroka za bebu u svakom trenutku.

“Da li nešto fali samoj hrani za bebe?” pitala sam Gelfi. “Ne. vrlo je pogodna”, kaže. Jedini “prolem” sa hranom za bebe je to što nije previše raznovrsna po pitanju ukusa, ali je sasvim dobra iz perspektive hranljivosti, nastavila je.

Posmatranje mog sina kako istražuje hranu je lep, ali dugačak proces. U međuvremenu, trudim se da mu kuvam što je više moguće, ali kada smo napolju ili na odmoru, kupujem mu unapred pripremljene stvari- i pogodite šta, on ih jako voli. Takođe, frka mi je da mu dam voće u većim komadima i zato više volim da mu ih ga izgnječim.

Kao neko ko je veoma strastven prema hrani, sanjala sam da će jesti sve, odmah, da će odmah zaroniti u testenine i probati sve finije stvari u životu. Umesto toga, morala sam da se pomirim sa činjenicom da, za sada, sa sedam i po meseci, više voli kremastu strukturu stare dobre obične hrane za bebe. I to je skroz okej.