Kako sam pričala sa pokojnim bivšim mužem preko medijuma u Istočnoj Srbiji

Smrt je za mene odvajkada sastavni deo životnog ciklusa. Od malena su mi crkavali kućni ljubimci, a da ni suzu nisam pustila, već bih ih odmah zamenila drugim . Sa ljudima ne ide baš tako, ali se i na njih da potisnuti sećanje. Nekom emocijom bitnom za lično preživljavanje.

Tako sam reagovala kad mi se upokojila keva, omiljena baba, otac, o ostaloj rodbini da i ne govorim. Mehanizmi podsvesti nisu mi dali da osetim bol, već čudnu mešavinu olakšanja i obustavljanja prebacivanja.

A onda je umro moj bivši muž Paki. Tu su me sve smrti sastavile.

Cmizdrila sam danima, nedeljama, mesecima… Svakakva glupost na njega me je podsećala. Onda sam prošla kroz stadijum besa. Zar tako mlad da odeš, zar da se tako upropastiš, da me načisto ostaviš?

Bes je prešao u tupu teskobu, latentnu eksplozivnu napravu sa produženim, serijskim dejstvom.

Vidim forda, pomislim kako smo jezdili crnogorskim primorjem, nabasam na kafanče, setim se bezbrojnih prilika kad sam ga odatle vadila. Snimim li česmu, iskrsne mi sav Pakijev trud da postane vodoinstalater. Ugledam flašu i u njoj Pakijev odraz.

U crkvama je bilo najgore, on me je i navabio na religiju. A i crkve su prava mesta za jecaje.

Samo na grobu ništa. Tišina.

Prošlo je tako, brat-bratu, dve godinice, ušlo debelo u treću, a tuga nije splasnula. Tad sam negde saznala za tu Tanju što komunicira sa mrtvima. Vlahinja, naravno, od onih što im pokojnici imaju iste potrebe kao i za života. Jedino što sve primaju u naturi (jelo, piće, pivo, cigarete), dok su novac prevazišli.

Postoje tu još neki običaji, uglavnom vezani za one koji nisu umrli „na sveću". Odnosno, kako dolikuje, u starosti i krugu porodice što poštuje forme tradicije. Ali za to služe pevice, druga sorta posrednika između ovo i onostranog. Za to što je trebalo meni služe nadrilekarke.

Bar tako sebe definiše Tanja, sa periferije Negotina. Nedajbože da kažemo vračara – njeni bi se otac i majka u grobu prevrnuli. Zbog njih je svoj spiritualistički dar krila, iniciran dok je još bila devojčica (premda, kako kaže etnološka struka, moć se vezuje za period imanja menstruacije). Tek kad su skončali, Tanja je mogla da otvori privatnu praksu za različite ezoterične intervencije.

I vremenom je postala vrlo ugledni medijum, primajući svake subote. Od njihovih priloga, ne obaveznih, podigla je ogromnu roze kućerdaču, opasanu jonskim i dorskim stubovima i gipsanim lavovima. Kao predimenzionirana torta sa ušećerenim ukrasima.

Ali sve to ja nisam znala kad smo krenule u pregovore, mesecima ranije. Te hoće da mi sprovede ličnu seansu, al' ne bi da uđe u novine. Te, ne daju joj deca, u zamahu karijere, dok ona nema ništa protiv medijske popularnosti…

Vidim ja, tvrdi pazar. Ipak ne bih da se kockam sa šansom da me odbije ako joj dođem sa VICE televizijskom ekipom. Ja naprosto moram da razgovaram sa Pakijem.

Ceo taj dan uoči susreta prošao je u preispitivanju. Faca mi se zarozala od plača, skroz podbula. Samo sam ćutala u kolima.

U svrhu pripreme, u Beogradu sam otišla i kod svog popa, dobrog i brižnog, da mi potez aminuje. Shvatao je potrebe moje struke, ali me je i gotovo panično upozorio.

- Nemoj da očekuješ da će ti se on javiti, to će biti demoni. Sve će oni znati o njegovom životu i probaće da te zavaraju – moj divni popa je, deluje, priznavao snagu druge po rangu u svetu – vlaške magije.

To sa demonima mi je ulivalo dodatni strah. Nisam bila ni živa ni mrtva kad samo u zakazani čas došli pred tu kućerinu.

Avaj, Tanja je skoknula do komšiluka. Sad će ona, telefonski me je obavestila.

Bila sam u potpunoj agoniji, totalno paralisana. Pokušavala da se opustim zamišljanjem kako stiže, suva, zgurena, u crnom plaštu i pratnji gavrana.

Ma, kakvi, Tanja nije ni nalik toj slici iz bajki. Šarene pantalone lelujaju na vetru, a zatežu u kukovima, jednom krupnom rukom mlati dok korača, drugom čvrsto drži pozamašni telefon. Lice obično, poput domaćice.

Da je demoni nisu transformisali?

Gotovo ponizno joj se predstavim. Reditelj Darko je imao drugačiji pristup, rešen da sa mnom uđe i snimi ritual. I to mu je uspelo, bez previše Tanjinog nećkanja.

Sve može, samo da joj se u filmu ne vidi lice.

Sprovela nas je do ofisa, u jednom od krakova tortolikog kompleksa, sa izdvojenim toaletom. Stiskam kesu sa ponudama, hiljadarku sam našušurila povrh napolitanki. Toliko sam bila spremna da izdvojim.

Prvo na šta mi se lepi pogled u kancelariji jeste Tanjina ikona. To je dao da se oslika jedan zahvalni pacijent, inače sveštenik. Tanja se svetački smeši sa zida, u pozadini od zlatastih tonova i u društvu drugih, kanonizovanih svetitelja.

Ostatak inventara je činovnički sveden, ali umesto hrpe papira, na stolu je kamara sveća.

Zato nije problem što nisam donela svoju. Uzima jednu sa gomile i pali je. Mrmlja, valjda, oče naš.

Sklupčana kao siroče njoj nasuprot, ni reči ne mogu da izustim. Plačem i dalje. Tanja po malo gubi živce – evo Paki joj se javio. A moje šmrcanje ometa konekciju.

- Dobro sam, imam da jedem i pijem, imam i posno i mrsno – obaveštava me moj bivši muž preko medijuma. Prenos je jasan, bez zagrobnih zvukova iz filmova. Tanjin glas je uobičajen, poslovno autoritativan.

Nego, gde mu je lična karta, hteo bi Paki da čuje.

- Nemam pojma - maltene cvilim. Trebalo bi da raspolaže podatkom da nisam bila nazočna u trenutku njegovog odlaska. Pa ipak, možda mene drži odgovornom povodom date neprilike.

Nego, šta li će mu dokumenti, da li ih tamo prozivaju?

Tanja nepogrešivo grabi momenat moje sumnje, pa prelazi na drugu strategiju. Kaže, jedno mu je oko ostalo otvoreno, da može da vidi ko ga najviše oplakuje.

Papirna maramica mi je puna žitkih slina, pa nove otirem nadlanicom. Gušim se od nepobitnih dokaza svog prvenstva među ožalošćenima.

Zvrrrrr, ili kako se već glase mobilni telefoni. Tanja odgovara strogo, naglašava da je u poslu. Ali ipak klima glavom tom sa druge strane, pa izdaje uputstva - vodu menjaj svaki dan, a ono na sedam dana. Zašto bi nekom uskratila savet, kad Paki može i da sačeka.

Najzad prekida vezu i automatski vraća u staro raspoloženje.

- Ti si još mlada, treba da se udaš – prevodi mi Pakijev nalog s nebesa. A onda se prene i više konstatuje nego zapita – Ti nisi udata!?

I to je lukava lija prozrela: da zajednički život sa partnerom ne računam pod udaju.

Ali, da li Paki zaista sve može da mi oprosti? Dobijam priliku da mu se sama obratim.

- Gde si, kako si, ljutiš li se – mucam u pravcu prostora iznad njene glave. Odakle mi, preko Tanje, stiže odgovor – ljute u raj ne primaju.

Znači, dobro je, i Višnji je zažmurio na mnoge njegove propuste.

Opet zvonjava telefona i kratak konselijerski intermeco u mojoj sesiji. Ovu stranku je još brže oduvala, a da je ipak ispoštovala.

Još je Paki tražio da mu se pušta muzika u kolima. Ni reči o alkoholu. Ponovo je naglasio ono za udaju.

Gotovo, otišao je, obznanila je Tanja.

I ispratila nas do vrata. Svojim senzorskim okom sigurno je skenirala sadržaj kese sa ponudama, i onu našušurenu hiljadarku. Kol'ko para, tol'ko i muzike, stara je izreka.

Međutim, vidim ja, meni bolje. Šta bolje, pravo olakšanje! Mogu šta hoću da protmem kroz glavu vezano za Pakija i ništa – ništa ne izaziva.

Šta se to, onda, dogodilo u toj kućerini, zaslađenoj do kiča, šta se zbilo u arei između mene i mog najvažnijeg mrtvaca?

Ili je Tanja tako očigledna prevarantkinja, da me je profanost situacije dovela do apsurda? I iz njega proizišla relaksacija, čvor se raspertlao u mojoj bujnoj mašti razdvajajući realni poredak od poslovičnog osećaja krivice.

Ili sam po olakšanje i došla i dosegla ga placebo efektom. Vođena psihološkim umećem vračare. Odnosno, nadri-lekarke.

Ili, ipak, tamo stvarno nečeg ima. Pakija ili demona. Ako je u pitanju prvo, onda se na drugom svetu moj Pakica potpuno obrlatio. Znaš kad bi mi, u svoje doba, dao blagoslov da se udam za drugog?

A ako su u žiži zbivanja bili demoni, onda su naivni i neobavešteni. O pravoj prirodi pokojnika i njegovim potrebama. Ili su namenski slatkorečivi, da me navuku na blasfemične običaje.

Bilo kako bilo, meni je od tada lakše. Čak su se sredili i partnerski odnosi, sa onim predloženim za udaju.

Vredelo je hiljadarku (plus napolitanke i 200 grama kafe).

Ali imam još nešto čudno da dodam. Od toga dana i mog povratka iz Istočne Srbije, mala plastična veštica na baterije, okačena na terasi, stalno se oglašava, bez posebnog povoda.

Hahahahhahahah - ciktavo se kikoće, nekako ironično. Hahahahhahahah – čujem u mnogim drugim zvucima.

Da nisam ipak prešla u nedozvoljeni rejon za smrtnika? I sad ću da platim, čim me TO negde sačeka.

Još na VICE.com:

Ko su kupci i prodavci grobljanskih venaca i „suza"

Sa kim bih volela da budem sahranjena

Kako da se ne posvađaš sa rodbinom i prijateljima za vreme praznika