Sami u kući (sa hendikepom): O kuvanju, kupanju i ostalim svakodnevnim izazovima

U životu ništa ne volim kao bleju na miru kod kuće, nasamo. Valjda zato što sam kao dete retko bila sama- uvek je tu bio neko od mojih, i svi su me čuvali, pazili i nadgledali. Bila sam mala, slatka sa šiškama što drugačije hoda, bdeli su nada mnom kao nad nekim blagom iz kutije. To vam je prvo baš onako fino, i malo vam i imponuje, a posle krene da nervira kako rastete. Zato sam rano počela da lovim momente kad nikog nema, tad sam disala, pevala naglas, govorila na izmišljenim jezicima (ne nisam imala izmišljene prijatelje).

Na studijama sam živela sama sve vreme, u studentskom domu. Jedva sam čekala da mi više niko ne pomaže ni oko čega, a u isto vreme sam se osećala kao da sam bačena u džunglu, jer nisam znala ni da uberem bananu, a kamoli da ulovim i ispečem nešto za večeru.

Tako sam prvi put ušla sama da se kupam u tuš kabinu spratnog kupatila, kad sam se tek doselila u dom "Karaburma". To su one četvrtaste kade, klizave, podignute na viši nivo i oblepljene pločicama.

Tačno sam ukačila kako ću da se popnem, i bila sam u fazonu, ok, sići ću već nekako. Fora je u tome što ja neke stvari znam da radim samo desnom rukom, i njom najbolje držim ravnotežu. Ovde mi je zid bio levo, ali ja prosto nisam umela da ga iskoristim pravilno sa te strane. Desno, normalno, prema Marfiju, neki prazan prostor, pa tek onda kao neki plastičan zid.

Kad je došao momenat da siđem, ja sam shvatila da nemam pojma kako to da izvedem. Krenuo je napad panike. Gledam u svoje bose noge, u pločice, zaključala sam se unutra, glupača, i da hoće, niko ne može da uđe.

Okej diši, mirna, mirna, govorim sebi, saberi se, popela si se, možeš i da siđeš.

Slušam ljude kako prolaze hodnikom, razmišljam, je li ovo trenutak kad treba da pobedim svoj ego i da zovem nekoga. Momentalno odbacujem tu misao, ne zato što me je blam da urlam ili što sam gola, nego jer znam da moram da naučim sama, i da je ključno da sada izguram kroz taj panični trip. U domu treba da živim još minimum godinu dana, neću valjda svako malo da urlam kroz kupatilo: "Vadite me odavdeeee!".

Iskreno, nemam pojma kako sam sišla taj prvi put. Sećam se da sam jako drhtala, i da sam se posle prilično dugo smirivala. Sećam se detalja- kako voda teče, kako su pločice klizave, neonska svetla iznad, kao da si u bolnici, horor, sećam se da govorim sebi "nemoj da se rasplačeš, ti si jaka, rešićemo ovo", i onda nekako, jedna noga, pa druga, nekako uspem da nagazim na papuče i da se ne okliznem, stanem dole, umotam se, naslonim se na vrata i dišem, dišem, i govorim "bravo, pokidala si".

Sledećih mesec dana, kad god sam išla da se kupam, bilo mi je kao da idem ravno u smrt. A onda sam skontala da je samo ta kabina tako zajebana jer je do zida, i ima jedan zid od pločica. Ostale su bile mnogo uže i lakše.

Imam milion tih situacija "sam u kući", i većina je za vrištanje od smeha. Normalno, nije samo meni žurka svaki dan u ovom smislu, svima nam je. Evo nekoliko primera.

Ja ako ne mogu nešto da dohvatim u kući, uglavnom se oslanjam na svoje ruke ali često to što hoću ili se razbije ili oborim. Više puta sam stavljao jastuke na pod i onda ako padne, padne na jastuke, a ideju sam uzeo iz crtaća Tom i Džeri.

Par puta mi se desilo da otkinem viseći element pa sam morao da zovem nekog iz porodice da dođe. A, zbog visine, često sam ručak jeo kutlačom bez tanjira da se ne bi prosipalo iz šerpe. Dalje, pekao sam girice bez ulja jer nisam mogao da ga dohvatim, pa su se zalepile se za tiganj. Jednom kada je pao baš veliki sneg, tri dana nisam mogao da izađem iz kuće gladan. I ko za đavola, isključe mi telefon, Fejsbuk nije radio, pa sam seo da učim kako se prave punjene paprike.

Od samog početka dana kreće moja zabava. Recimo, hoću da operem zube, u čaši sa četkicama su moja i sestrina, jedna plava, druga roze, to im je jedina razlika. Jednom sam pogrešila, ali sada moja stoji odvojeno, na poličici ogledala.

Onda oblačenje. Hoću da obučem tigraste helanke koje eto imaju samo iscrtane džepove napred i pozadi, pa sam jednom do fakulteta otišla u helankama obučenim naopačke.

Jedna od komičnijih situacija se desila kada smo dečko, koji takođe ne vidi, i ja bili sami u njegovom stanu. Trebalo je da krenem na fakultet, međutim, mog glavnog rekvizita za beleženje na predavanjima- diktafona nigde nije bilo. Pored kašnjenja, problem je bio u tome što me on tada još uvek nije upoznao sa svojom mamom, koja je trebalo da dođe svakog trenutka. Vreme je isticalo, mama samo što nije stigla, a mi smo prevrnuli bukvalno sve, krevete, fotelje, televizor… Mama došla, umrla hiljadu puta i na kraju se ispostavilo da nas je diktafon sve vreme posmatrao sa sredine kuhinjskog stola!

Hodanje je za mene vrlo svesna radnja o kojoj moram da razmišljam pri svakom koraku. Isto je i sa obavljanjem kućnih poslova.

Kuvanje kafe i prenošenje šolje od kuhinje do sobe zahteva ozbiljan plan i pripremu. Sa obzirom na to da moja koordinacija ne dopušta luksuz istovremenog hoda i nošenja stvari poput šolje, morala sam da smislim način kako da se sve završi tako što ja sedim, pijem kafu i čitam novine.

Prvo zagrejem vodu u ketleru, jer nemam strpljenja za ringlu, bućnem kafu iz kesice i kad voda provri, sve to smućkam. Naravno, sve vreme se tu i tamo pridržavam za pojedine kuhinjske elemente.

E onda ide onaj težak deo- kako, bezbedno po mene i šolju, preći minsko polje od kuhinje do sobe. Rešenje je da transport šolje bude izveden zemljanim kanalima, što znači da šolju spustim na pod i onda je ili nogom, mada sigurnije rukom, pažljivo i lagano- poput šunjanja vojnika po rovovima, guram do stola. Kad stignem, opasnost od opekotina trećeg stepena je prošla. Onda samo uzmem šolju u ruku i stavim je na sto!

Tu kafu uvek pijem jako dugo i polako. Postoji posebno zadovoljstvo u tome.

Od trinaeste godine, moji roditelji su počeli da me ostavljaju samu kod kuće, bez ikakvih problema. Obožavam to vreme tišine, mira, i tako sam naučila da samostalno obavljam sve svoje najosnovnije potrebe. Moje sestre su obično nosile ključeve od kuće dok nisu shvatile da i ja mogu da otključam vrata od stana. Nedavno smo čak pronašle tehniku i kako da se javim na interfon.

Stan u kome živim sa svojoj porodicom samo prilagodili mom invaliditetu, tako da najosnovnije lične potrebe mogu da obavim sama. I to je moje bogatstvo. Kad sam raspoložena umem da spremim svoju sobu, usisam, obrišem police i slično.

Kada odu za vikend van grada, a sestre izađu u grad, majka i otac me više ne zovu da provere kako sam. Mirni su jer znaju da mogu da se snađem. To njihovo poverenje me čini jakom.

Obično, kada me ljudi vide u kolicima- sa nevoljnim pokretima, spazmom i otežanim govorom, pomisle da ne mogu baš ništa samo da uradim. A onda kad dođu u naš stan i vide me na kolenima budu u čudu kad vide šta sve mogu sama. Mogu da puzim, da idem iz sobe u sobu, u kupatilo. Nisam osoba koja očekuje pomoć, i svesna sam da je najbolje za mene da što više stvari radim sama. Nedavno sam razmišljala da nabavim kuvalo na baterije i da kad sam sama sebi skuvam kafu.

Nasrećnija sam kada uveče legnem i shvatim šta sam sve tog dana sama uradila, od kompletne lične higijene do pisanja tekstova i vežbanja. Naravno, za svaku stvar mi treba mnogo vremena, ali isto toliko vremena bi mi trebalo da sačekam nekog da dođe i da mi pruži pomoć. Za mene je bolje i važnije da ulažem vreme u svoju samostalnu budućnost, nego da se stalno oslanjam na porodicu i druge osobe.

Nema ništa bolje od samostalnog rada u kući. Koliko se umorim, toliko se i smejem.

Nisam iskompleksirana, naprotiv, obožavam da se šalim na svoj račun. Dešavalo mi se da peglam pored pegle kad se majica "pomeri" ili da polomim koju šolju. Posle jednog incidenta sa tanjirima sam odlučila da je bolje da izbegavam kućne poslove kad je majka tu.

Pre petnaestak dana sam sređivala kuhinju. Stavim na kraj stola šerpu, a na nju poslužavnik i na njemu pet tanjira. Jedan kraj poslužavnika, naravno, visi u vazduhu, a na njegovoj sredini stoje ti prokleti tanjiri. Okrenem se leđima ka stolu i gomili sudova, pa se sagnem da bih dohvatila krpu koja mi je sekund ranije pala s ramena. Ne znam šta se tačno desilo, ali sam osetila da zadnjicom nešto gurnuh i onda: „Buuum", a iz dnevne sobe pošto su vrata staklena: „Jaooooj, moji tanjiri. Jaoooj, pa da li si ti normalna? Jaoooj, izlazi odatle i skloni mi se s očiju! Jaoooooooj!"

Ja čučim iza stola i pokušavam da ne puknem od smeha. Još mi je samo falilo da me čuje kako se smejem k'o blesava, pa da završim sa tanjirima u kanti.

Kažem joj sinoć: „Ja ću da operem sudove i da ih spakujem", a ona odgovara: „Nemoj ti ništa da pipaš, molim te, još sam pod stresom."

Naravno, volim kad sam sama. Valjda svako voli kad može da se „ispriča" sam sa sobom na koji god način. Ja, na primer, recitujem poeziju, što je jako glupo, ne jer je radnja glupa (divna je), nego ja izgledam glupo u svom neumeću.

Za nas sa hendikepom, ljudi misle da smo se izgubili ako smo sami. I u prodavnicama je uvek tu prodavačica da mi dohvati nešto što me ne zanima, ali to nije bitno, jer, zaboga, ja to ne bih mogla sama da dohvatim. I u kući je tako – čak i kad nakon iscrpnog pregovaranja prihvate da neće nilski konj da mi upadne u sobu i ubije me ako ostanem sama, njih i dalje bespotrebno grize savest i čude se posle kako sam dohvatila i upalila grejalicu s drugog kraja sobe.

Neka ostane misterija kako uspevam to sa grejalicom, jer, ako ispadne da se mučim, ljudima će odmah biti žao i želeće da mi pomognu, a ja tek u toj situaciji se zapravo setim da mogu sve.

I bi svetlost, fizička svetlost, i bi tako dvadeset i jednu godinu. A onda, brzinom metka, a metaka tih devedesetih, nažalost, nije nedostajalo, nastade mrak, i traje, evo, još toliko. I danas, posle toliko vremena, kada me sretnu "lubeničar i stolar" i ljubazno pitaju "Omire, 'esi mi dobar?", ja im kažem: "Nego šta, nego da sam dobar!"

A nije baš tako. Ili uopšte nije tako. Nikada nisam prihvatio i verovatno nikada i neću prihvatiti činjenicu da sam te davne 1996. zauvek izgubio do tada besprekoran vid, pa stoga nimalo patetično, još manje mistično, na ovom mestu mogu da se predstavim rečima: "Ja sam onaj koji nisam!"

Uprkos svemu, a naročito stidu kojeg, priznajem, uvek i svuda sa sobom vucaram, želim da podelim svoju svakodnevicu.

Preskočiću sve biografske napomene, koje kažu da sam posle izvesnog vremena života u novim okolnostima, to jest nakon gubitka vida, stekao sopstvenu porodicu, te da sam, logično, preuzeo i neke porodične obaveze.

Žena na poslu, dete u vrtiću, a ja, uredno okačivši kecelju oko vrata, stojim nad radnom pločom u kuhinji i sitno seckam luk, pažljivo kažiprstom leve ruke određujući granicu sečivu noža. Sve lepo teče, pa i suze.

Aspirator huči otprilike onim hukom Sutjeske iz pesme sa stranica davno zaboravljene čitanke, luk cvrči na ulju, meso, rano ujutro izvađeno iz zamrzivača, skoro je otopljeno. Proveravam to slobodnom rukom, dok u drugoj držim varjaču i stružem po dnu šerpe. Zašto se tako sporo otapa, pitam se ali više nemam vremena da čekam. Neiskusno cepam kesu nad posudom iz koje suče para, trpim njenu toplotu i istresam kockice mesa, još uvek nekako sjedinjene u celinu.

Dolivam malo vode u šerpu pa u džezvu. Zadovoljno pijem kafu u sobi i tamo u daljini osluškujem ravnomerni „huk Sutjeske". Pola sata kasnije, u šerpu spuštam varjaču nalik manjem veslu i zbunjeno zaključujem da su komadići mesa i dalje u jednom snopu, kao buktinje na grbu Jugoslavije. Ona se davno raspala, ali ovo moje meso izgleda neće nikada.

Šta je tu je, vreme je za tranziciju. Iz hladnjaka vadim kesu sa povrćem i besno ga istresam u taj đavolji kotao, kako ga uz sočnu psovku krstim. Dalje sve klizi po receptu i kao podmazano.

Porodica je konačno na okupu. Ručak je na stolu. Svečano podižem poklopac, stidljivo kažem "prijatno" i prepuštam ženi da se prva posluži.

"Pa šta je ovo?" zahuči ona odjednom onim poznatim hukom Sutjeske.

Šapnuću vam da od stida nikada nisam hteo da hodam sa belim štapom, ali sam jedan mali beli primerak, može biti od tisovine, onaj na kome su bili nanizani komadi mesa, takozvanih ražnjića, nehotično skuvao u onom svom đavoljem kotlu. I sve osim tog prutića, koji smo poput koske izvadili i neko vreme čuvali kao relikviju, bilo je više nego ukusno.

I bi mrak, i u njemu jedna žica humora, i ostade tako do dana današnjeg.

Kad se govori o pristupačnosti, uvek se misli na uređenost javnog prostora, takvu da obezbeđuje normalno i dostojanstveno funkcionisanje i življenje svih.

Ali šta je sa našim stanovima? Jedan od razloga zašto sam kupila stan je taj što sam htela da ga konačno opremim nameštajem koji će mi omogućiti potpuno samostalno funkcionisanje. Dakle, bez onoga – dohvati mi ovo, otvori mi ono, ponesi mi vrelu tepsiju iz rerne do stola. Ali nije sve tako lako za ostvariti. Pre dve godine, negde u ovo vreme, desilo se to da sam upravo zbog manjka prostora, zbog toga što nemam fioke koje su na visini koja mi odgovara, samu sebe, u procesu kuvanja, zalila vrelom vodom –i to po leđima.

Kad imaš ukočene, gotovo zaključane zglobove kao ja, čučanje nije opcija, a saginjanje izgleda kao da si šestar – savijaš se samo u predelu kukova, obavezno uz pridržavanje. I tako, sagnem se da dohvatim činiju, i rukom kojom sam se pridržavala zakačim džezvu vrele vode, pripremljenu za dolivanje ručka, oborim je i prelijem vrelu vodu preko sebe.

Sreća što ne paničim pa sam samoj sebi brzo pružila prvu pomoć. Ne znam da li su mi bile teže one rane, pola leđa k'o sišlo s roštilja ili to što sam morala da objašnjavam svima, počev od operatera hitne pomoći kako sam uspela leđa da polijem.

Drugi slučaj je bio sa jednom ekstra šerpom, koja je i ekstra teška. Pogotovu za mene koju iz milošte zovu žena bez mišića. I budući da je zbog njene te ekstra težine ne koristim često, zbog tog istog nedostatka prostora, podigne je moj životni partner na neku visinu i ode čovek na posao. A meni padne na pamet, da baš u njoj spremim baš neko posebno jelo.

Popnem se na dvosed da je dohvatim. I obično imam svoj sistem hvatanja, nepogrešive korake – jedan po jedan. Ali, dovoljan je sekund manjka koncentracije, manjak ionako upitne snage- možda jer su mi bili baš „oni dani", i da, to ume da utiče na žene s invaliditetom, mada je to druga tema- jedan pogrešan korak je bio dovoljan da mi se ta šerpa koju zovem „Šerpa od 300 kila" sruči na moju tvrdoglavu glavu.

Onda sam pristupila tzv. „mudrom padanju"- kako pasti a ne ubiti se? Pustim šerpu i usmerim padanje što dalje od nje, a rukom držim glavu da ublažim udar o podne pločice I naravno u oba slučaja, toliko sam blesava da sam i povređena završila započeto i naumljeno kuvanje.

Javi mi se prijatelj koji puno radi. Ugrabio je sat vremena pauze da se posle dužeg vremena vidimo. Doći će u kafić koji se nalazi trista metara od moje kuće. Sasvim mi odgovara da se vidimo napolju. Ne volim da primam ljude u stan ako nisam spremio sobu. Moj životni prostor je moja intima. Imam sat vremena da se istuširam, obučem i izađem. Sasvim dovoljno.

Vadim veš iz ormara, idem pod tuš. Tu je i peškir. Oblačim se i stavljam dezodorans. I onda, kada dođem do čarapa, tu nastaje problem. Levu čarapu sam obukao, sa desnom ide teže. Pomeram se, menjam položaj. Zbog loše koordinacije ne mogu da navučem čarapu, iako sam komplet obučen.

Minuti prolaze. Hodam po stanu. Jedna čarapa mi ne dozvoljava da idem dalje. Nišanim. Dva puta pokušavam, treća- sreća. Prsti su unutra, ide i peta.

Iako nije baš pravilno navučena, lako ćemo. Okrećem je i popravljam. Prepreku sam prešao. Zadovoljno sedim, ali sada treba obuti patike, obući jaknu, pogasiti svetla i električne uređaje. Zatvoriti prozore. Izaći iz stana, zaključati vrata. Vreme protiče, energije se gubi, a prijatelj u kafiću čeka. I sve zbog jedne čarape na desnoj nozi.

Druga situacija. Pije mi se jogurt koji stoji u frižideru, a ja ne mogu da ga otvorim. Lep, tečan, hladan jogurt posle pite sa sirom. Sedim za kuhinjskim stolom, uzaludno pokušavam da okrećem čep. Gibanica, koju sam kupio u pekari, stoji i hladi se. Čeka da otvorim jogurt. Sitnica koja kvari ugođaj.

Dalje, pre dve godine, ostao sam sam kod kuće, jer je majka otišla kod tetke na par dana. Uspevam da uđem u ulaz. Penjem se uz stepenice. Jedan nagli pokret zbog loše koordinacije, ključ leti i pada dole na najniži nivo zgrade. Silazim dole da pokupim ključ, a ključa ni od korova.

Pretražujem svaki centimetar, gledam ka gore da se nije zakačio za šipke gelendera. Pored ulaza prolazi komšija Tibor Vajda. Nekada je bio direktor Zavoda za kulturu Vojvodine, gde je trebala da mi izađe knjiga izabranih pesama. Zovem ga da mi pomogne da nađem ključeve od stana. Ključeva ni od korova.

Pretražujemo svaki centimetar gde su teoretski mogli da padnu. Ne možemo da rešimo misteriju. Na kraju pogledamo. Putanja pada je bila neverovatna. Ključ je pao na sasvim drugu stranu, kroz one gvozdene rešetke u koje tresemo sneg sa nogu zimi. Jedan nagli pokret i pobacani ključevi.

Naslov izabranih pesama koje su trebale tih dana da mi izađu glasio je „Pobacani pasvordi".

Kratak opis situacija prilikom funkcionisanja u kući kao korisnik kolica.

Živjela sam dugo sama i imala sam prilično nezgodnih situacija, ali su me sve one nekako jačale i učile. Učile su me neodustajanju, već traženju rješenja. Pomijerale su neke moje granice. Naučila sam okrenuti loše situacije u komične. Svako rješenje neke donosilo je zadovoljstvo jer sam nešto obavila sama što do tada nisam ni pokušala.

Neki od primera:

Jednom, nakon što mi je i posljednja sijalica, u maloj garsonjerici u kojoj sam stanovala, pregorila, doživjela sam slom. Pitala sam se kako sam dozvolila sebi da mi se to desi, šta sam čekala i koga da zovem skoro u ponoć da mi zamjeni sijalicu. Upalila sam baterijicu na mobilnom i legla na krevet umorna i iznervirana. Gledala sam u plafon koji je bio viši nego svih dana do tad. Znala sam da ne mogu nikako dohvatiti tu sijalicu. Onda sam se sjetila da je u kupatilu niži plafon i da bih možda nekako mogla da zamijenim tamo gdje mi je inajpotrebnije, a osvijetliće malo i dnevnu prostoriju.

Isplanirala sam svaki "korak" i krenula u realizaciju. Pažljivo sam se popela i sjela na radijator, oslonila se jednom rukom na lavabo pazeći na ravnotežu i uspjela drugom rukom da dohvatim sijalicu koja je visila iznad. Bilo je jako teško jednom rukom je odvrnuti, ali ja nisam mislila prestati dok to ne učinim i nakon desetak minuta uspjela sam.

Zadovoljstvo je nemjerljivo.

Poslije toga sam snalazila u svemu pa sam nalazila načine da premještam namještaj. Čaše sa visoke police skidam nekom kuvačom i onda ih dočekujem kada padaju (odličan sam hvatač), a imam i brze reflekse.

Sad kada ne živim sama, nervira me obuća koju moji ukućani u brzini ostavljaju na pragu, pa sam nekad stalno sklanjala. Sad, pregazim preko njih i od kada to radim, redovnije sklanjaju za sobom.

Još uvijek se patim sa zavjesama, nekako ih nekada i skinem ali ih ne mogu ponovo okačiti, ali neka i drugi nešto rade.

JOŠ NA VICE.COM:

Kroz Beograd sa cerebralnom paralizom: ljudi su mi jedini oslonac

Cerebralna paraliza će me ubiti (i ostale zabavne, normalne misli)

Vodič za zabavljanje sa devojkom sa hendikepom u Srbiji