Zašto bitke u „Igri prestola“ postižu ono što ratni filmovi ne mogu

Ako niste gledali Igru prestola nećete imati pojma o čemu pričam u najvećem delu ovog teksta. Zašto ste ovde? Idite i gledajte "Igru prestola". Ali da, tekst sadrži spojlere poslednje epizode.

Sa jedne strane su bili klasični zlikovci kao Lanisteri, koje ste lako mogli da sažaljevate zbog manjka zmajeva i „samo sam sprovodio naređenja" postupaka. Sa druge strane je bila Kraljica zmajeva, čednosti puna, nekada autsajder a sada ponosna vlasnica "nemoj da vam svima jebem majku" pogleda na svet. I nemojte se zaluđivati, gotovo savršena finalna bitka u poslednjoj epizodi nije bila nikakav „sukob dve strane". Ne, gledali smo jebanje majke pred očima celog sveta.

Zlikovci su zlikovci su zlikovci u gotovo svakom ratnom filmu koji sam u životu gledao. Uglavnom navijate za drugu stranu. Spašavanje redova Rajana? Zlikovci su nacisti koji umiru. 300? Gomila zlih Persijanca koji umiru. Hrabro srce? Nadmeni Englezi, ko ih jebe. Isti problem se ponavlja u gotovo svakom ratnom filmu - stvara se empatija samo za jednu stranu. (Dankerk pokušava da reši ovo tako što ne prikazuje Nemce uopšte, ali to je za drugi tekst).

U Igri prestola, gde u poslednje vreme „dobro" sve češće pobeđuje „zlo", ja sam nisam znao za koga da navijam tokom ove poslednje epizode. I razlog za to je jako prost- stalo mi je do likova sa obe strane. Gledao sam ih toliko dugo a sada su bili u otvorenom konfliktu.

Jako retko se ovako osećam. Ratne scene su retko trodimenzionalne. Uglavnom s radi o crno-belom sukobu dobra i zla. Zbog toga su ratni filmovi tako često uspešna propaganda (Američki snajper). Podela je jasna i napravljena je sa namerom da bi izazivala empatiju u gledaocu za jednu stranu: civilizacija protiv divljaka, patriote protiv terorista, svetlo protiv tame.

Najnovija epizoda Igre prestola je razbila taj mehanizam i pokazala sve nijanse sive u ratu. Svi filmovi od Redova Rajana do Ratova zvezda, muče se da prikažu taj sukob u tri dimenzije pa se usredsređuje samo na jednu stranu. Staljingrad pokušava, ali sa namerom da osudi rat kao takav. Pažnja je na nacističkim vojnicima (zlikovci) koji se bore protiv moćne ruske vojske samo zbog Hitlerove opsednutosti osvajanjem grada. Ubrzo vojnici počinju da sumnjaju u ispravnost svoje misije, nalik junacima u filmovima Apokalipsa sada ili Bojevi metak".

Malo filmova pokušava da prikaže sve tačke gledišta tokom jedne sekvence, delom zato što je to gotovo nemoguće, ali to polazi za rukom ovoj epizodi Igre prestola, i to najviše zbog toga što smo proveli već više od 50 sata baveći se svim likovima serije.

Možemo da počnemo sa „zlikovcem": Ser Džejmi Lanister, čiji kompletni poraz je osnovna tačka gledišta. Ovde se radi o porodičnom čoveku- u najsjebanijem mogućem smislu. On ne juri moć, već je potpuno posvećen ispunjavanju ciljeva Kuće Lanistera i sestre bliznakinje Sersei. Tokom sedam sezona, gledali smo kako ovaj čovek gubi ruku, decu, oca, brata i sve to zbog incesta/časti. I sada se žrtvovao čuvajući jebeno žito, što je baš surovo i zbog čega je mnogo lako navijati za njega iako je neprijatelj Vesterosa. (Serija takođe komunicira da strašna sudbina očekuje i njegovu kraljicu/sestru/ljubavnicu, što samo pojačava pomešana osećanja prema Džejmiju).

Tokom bitke, gledaoci se iznova stavljaju u njegovu tačku gledišta na ratištu, odakle Denerisine snage izgledaju zastrašujuće i nepobedivo, pre svega zato što horde Dotrakija i leteća zver krše sva pravila rata između ljudi.

Odmah pored Džejmija je voljeni anti-heroj, Bron. Za njega je uvek moglo da se navija, iako je plaćenik, jer ima moralni kod i šarm. Čak je i glupi Dikon (po Bronu) prikazan sa simpatijama jer je samo „momče" koje hoće da ispuni očeve želje iako se muči sa krivicom zbog ubijanja ljudi.

Sa druge strane, imate Deneris Targarjen, Majku zmajeva, koja predstavlja „dobro" u sekvenci. Publika zna njenu muku: silovanja, ropstvo, i ultimativni trijumf nad muškim govnarima. Počela je kao audsajder, a sada ju je armija zmajeva učinila svemoćnom u sukobu sa malim muškarcima sa još manjim špicastim šipkama od metala. Lakoća sa kojom je koristeći vatru spalila ljudske živote na ratištu gotovo zamagljuje činjenicu da ona predstavlja „dobro". Ne poričem da uživam kada zlikovci dobiju ono što zaslužuju, ali ne baš ovako- u ciči, preklinjanju u pepelu.

(Dominacija koju Deneris ima nad „zlikovcima" mi je bila još neugodnija zbog prethodne epizode u kojoj se Ajra Stark sastalo sa gomilom Lanisterovih oko vatre. Oni su bili ljubazni i prijatni, iako im je ona otvoreno rekla da će ubiti njihovu kraljicu. Prilično sam siguran da su neki od njih- pre svega Ed Širan- spaljeni na gomili ovde. Zbog toga je cela ova sekvenca puna ognja, vatre i krikova bila teška za gledanje.)

Tirion je gledao bitku sa brda. Brat zlikovca koji je promenio stranu da bi pobegao od Lanistera koji su se odnosili prema njemu kao prema govnetu. Iako je odan Kraljici zmajeva, krv je gušća od vode, i tokom scene, vidite kako bespomoćno gleda Džejmija koji se ponaša kao hrabra budaletina. Replika „ti jebeni idiote" najbolje pokazuje apsurd pokušaja ljudi da se suprotstave kraljici koju štite jebeni zmajevi. Tirion je žrtva obe strane, jer nikako ne može da bude pobednik, pošto će nešto izgubiti kako god da se bitka završi. Može se čak reći da je njegova tačka gledišta najbliža gledaočevoj. I mi, kao i on, imamo simpatije za obe strane sukoba jer smo vezani na neki način za sve te likove.

Rat nikad nije crno-beo. Ubistvo drugog ljudskog bića ostavlja trag ko god da to uradi. Ali prikazati ovo u bitki je isto teško. Zameniti temu „ljudski život je dragocen" postavljenjem sukoba tako da nam je stalno do obe strane je verovatno najbolji način za prikazivanje rata na ekranu.

Samo nisam očekivao da će u tome najviše uspeti HBO serija o živim mrtvacima, zmajevima i incestu.

Još na VICE.COM:

14 scena koje su "Igru prestola" pretvorile u neviđen hit

Luksuzni plaštovi iz „Igre prestola" su u stvari Ikea tepisi

"Igra prestola" otpisuje žene, a muškarcima daje supermoći