Škrbava usta i Jarnijevi testisi - dvadeset godina od "osvajanja Zagreba"

Postoji onaj popularni vic koji kaže da kada se SFRJ podelila, da su Srbi dobili košarku i odbojku, a Hrvati rukomet i – fudbal. Neko bi rekao poštena podela, ali kakva je to đavolja poštena podela kad najbitniji i najpopularniji sport ode najmrskijem rivalu?

Jeste, mnogo smo se vaistinu radovali uspesima košarkaša i odbojkaša u minulih dvadeset i pet godina, ali nekakav bitan uspeh u fudbalu nas ko zinat zaobilazi. Veselimo se mrvicama – Partizan dva puta u Ligi Šampiona, Zvezda evo sad opet dva. Poneko evropsko proleće, poneki veliki skalp. Reprezentacija uglavnom jalova, odemo na pokoje svetsko i ne uradimo ništa, a poslednji put kad smo igrali evropsko, recimo samo da su deca rođena te godine evo bogami i srednju školu završili, vožnju položili i fakultet upisali.

Nije baš sad da Hrvatima cveta cveće u njiovo preduzeće, ali naspram naše liste uspeha, oni su Real jebeni Madrid lično. Dinamo je trenutno u vanvremenskoj renesansi, a nije da im je loše išlo u minulih dvadeset godina, uzevši u obzir da su izvezli igrača u vrednosti srpskog BDP-a. Reprezentacija je posebna bolna tačka, jer su oni jednom bili treći, te jednom drugi na svetu. U stvari, dovoljno je samo reći ovoliko – otkako Hrvatska ima pravo takmičenja u FIFA/UEFA takmičenja, njihova nacionalna selekcija omanula je u kvalifikacijama samo dva puta.

Jednom se to desilo 2010, kada Slaven Bilić nije uspeo da se iskobelja iz teške grupe sa Engleskom i Ukrajinom. A drugi put 2000, tj. 1999., kada im je na putu do plasmana na EP u Belgiji i Holandiji stajala…SR Jugoslavija. Bio je to redak, ali sladak, trenutak kada smo komšijama zapržili čorbu na fudbalskom terenu i u direktnom duelu ih sprečili da ostvare zacrtanje ciljeve.

I danas, 9. oktobra 2019, je ravno dve decenije otkako smo, da prostite, Hrvatima zavrnuli jaja na Maksimiru. Drugim rečima, pravi trenutak da se setimo tog svetlog trenutka nacionalne fudbalske istorije i ponovo proživimo to malo ludilo koje samo fudbal nekako ume da ti priredi.

Vratimo se, stoga, prvo na sam početak, a to je 1998 – poslednja godina postdejtonske euforije koja je obuzela našu ranjenu zemlju. U te tri godine – 1995 do 1998 – činilo se da se stvari polako vraćaju na svoje mesto, i da ćemo se ubrzo vratiti na put na kojem smo nekada bili (što iz ove vizure izgleda toliko kretenski optimistično ali šta smo mi zapravo znali). Oporavak nacionalnog sporta bio je prvi indikator, a na tom planu su nam stvari išle kao po loju.

Put su naravno trasirali košarkaši, sa dva evropska i jednim svetskim zlatom, te i jednom olimpijskom bronzom. Jedna od najjačih generacija u istoriji svetske odbojke kalila se po Grčkoj, Atlanti i Holandiji, Sanja Ivošev dominantno je upucala zlato u Atlanti, domaći fudbal je povratio čar i zanimljivost, ali sve oči bile su uprte u reprezentaciju.

Naime, „plavi“ selektora Slobodana Santrača su se „iz prve“ kvalifikovali za Mundijal u Francuskoj, što je itekako ugrejalo srca svih ljubitelja sporta na ovim prostorima. Poslednji put kada smo navijali za neku nacionalnu selekciju na velikim turnirima, bili smo tako blizu (Toma Ivković skida penal El Pibetu), a opet tako daleko (Piksijeva prečka i oni kreč-abortusi Hadžibegića i Brnovića). Osećali smo se uskraćeni za nešto, i Sanijeva reprezentacija je to trebalo da ispravi.

Šta se dalje desilo to znate i sami, i nema potrebe da kroz to ponovo prolazimo (mada, ko je dovoljno lud, može recimo da klikne ovde). Po povratku iz Francuske nekadašnji centarfor OFK Beograda dao je ostavku, a nacionalnu selekciju preuzeo je Milan Živadinović, tada još uvek ne hodajući meme i redovni gost raznih sportsko-zabavnih programa na kablovskim televizijama. Popularni Živa je nasledio A selekciju kao tadašnji trener mladih, i pred njime se našao izuzetno zabavan zadatak – kvalifikovati se za nailazeće evropsko u grupi gde su nam rivali bili Republika Irska, Makedonija, Malta i…Hrvatska.

O da, Hrvatska. Sam Bog zna kako se tih petnaestak miliona Srba, Crnogoraca i Hrvata osećalo kada je tog 18. januara 1998. u belgijskom Hentu žreb sudbinski spojio dojučerašnju braću, ni tri godine nakon obustave oružanih sukoba između dve noformirane suverene republike. Kako god bilo, tog januara je svako imao svoju računicu, ali se ona već šest meseci kasnije drastično promenila. Jer, Srbija se iz Francuske vratila kao pokojnik – Hrvatska, pak, kao pukovnik.

Ispostavilo se tada da je nastavljač jugoslovenskog fudbalskog sna bio ne Sani, već Ćiro. Lucidni, vispreni Miroslav Blažević izvukao je apsolutni maksimum iz hrvatskog kontigenta ex-SFRJ talenata sa kraja osamdesetih, i u furioznom stilu osvojio treće mesto. Prosinečki, Asanović, Šuker i drugari su bez previše problema izašli iz grupe, zatim rutinirali Rumuniju, a onda u spektakularnom meču rašrafili dekadentnu Nemačku Bertija Fogtsa sa 3-0. U tih devedeset minuta, Bertijevi ocvali „Panceri“, nedovoljno osveženi mladim kadrovima a još opijeni uspehom sa minulog EP u Engleskoj, nisu znali gde udaraju – vihorna Hrvatska im je tog dana nanela možda i najteži poraz u mundijalskoj istoriji.

U polufinalu ih je zaustavio domaćin zahvaljujući dva pogotka Lilijana Tirama (nota bene, to su mu jedini golovi u sto četrdeset i dve utakmice u nacionalnom dresu), a u meču za bronzu rutinski su savladani Holanđani. Drugim rečima, sudbina nam je u januaru namenila „samo“ Hrvate – već u julu, ispostavilo se da će Živa pred sobom imati ne „samo“ Hrvate, već zvanično treću najbolju reprezentaciju na svetu, koja je sada bila – kako bi oni to rekli – propisno nabrijana da nas ispresavija i tako zaokruži svoj fudbalski vlažni san.

Ali ova priča, kao i mnoge srpske fudbalske štorije, ima hiljadu obrta. Iako su kvalifikacije počele optimalno – pobedom Jugoslavije nad Irskom u Beogradu, a zatim rutinskim trijumfom nad Maltom, i sve to začinjeno pobedom Irske nad Hrvatskom, đavo je opet rešio da umeša prste. Tik pred istorijski meč sa Hrvatima u Beogradu, koji je bio zakazan za mart 1999, propadaju pregovori u Rambujeu i NATO diže avijaciju ne bi li nam objasnio njihovo neslaganje sa našom politikom na Kosovu. Tako je prvi susret dve drugarske zemlje odložen za avgust – plavi su „stopostotni“ učinak sačuvali pobedom nad Maltom u Solunu, gde su bili domaćini zbog ratnog stanja u sopstvenoj zemlji.

Sledeći obrt desio se na selektorskoj klupi Jugoslavije. Ni mesec dana pred megdan sa Hrvatima, FS Jugoslavije smenjuje Milana Živadinovića jer je „bard“, verovali ili ne, bez da pita ikoga potpisao ugovor sa saudijskim Al-Naserom. Iako se Živa pravdao da je dobio slobodno od kluba da vodi reprezentaciju, FSJ mu je uzvratio momentalnim otkazom. Šta je bio motiv tog naglog prelaska, koji je nedeljnik Vreme u svom tekstu 17. jula 1999. nazvao čak i „izdajom“, ostaje pitanje i dan danas. Sigurno su pare igrale ulogu, jer zna se kako i koliko Arapi plaćaju, ali javila se i pokoja teorija da se selektor uplašio da mu loš rezultat protiv Hrvata ne zapečati sudbinu, pa je ipak rešio da uzme „vrapca u ruci“ u vidu arapskih deviza.

Pošto je Radomir Antić već tradicionalno oglasio da nije zainteresovan (za mlađe čitaoce, da pojasnimo da se ime Radomira Antića spominjalo doslovno posle svake smene selektora od 1998. do 2008.), knjiga je spala na dva slova – Milovana Đorića i Vujadina Boškova. Kakve su Srbi istorijski kurate sreće, prosto je neverovatno da su tada ljudi na vlasti odlučili da kormilo ipak prepuste iskusnijem Vujketu, jer stojim vam dobar da bi nas popularni „Belčo“ ukanalio u najvažnijem dvomeču dvadesetog veka. Bata Đora je ipak dobio priliku da upiše svoj privatni debakl sa Hrvatima i to je i uradio sa mladom reprezentacijom (sramnih 2-6 na JNA u uvertiri pred meč seniora na „Marakani“), a za već spomenuti seniorski kanal valjalo je sačekati kvalifikacije za SP u Japanu i Koreji. O tome se na ovom portalu ne raspravlja doduše.

Vratimo se, dakle, na Boškova, koji se posle dvadeset i šest godina vratio selektorskoj poziciji. Kada je poslednji put vodio „plave“, oni su uspeli da se posle one epske „majstorice“ sa Špancima plasiraju na Mundijal u Nemačkoj 1974. U međuvremenu, ostvario je izuzetno uspešnu evro-karijeru – vodio je, između ostalih, i Real iz Madrida (dupla kruna 1979-80, izgubljeno finale KEŠ-a od Liverpula), Fejenord, Saragosu i Sporting iz Hihona, a još se pamti njegov šestogodišnji mandat u Sampdoriji, gde je Đenovljanima doneo „skudeto“, dva kupa, te jedan evropski trofej (KPK 1990) i jedno finale KEŠ-a koje je izgubio od Barselone u produžetku.

Ipak, od te 1992. njegova karijera je u blagom padu. Trofeji su presušili, a klubovi su se menjali – Roma (gde beležimo podatak da je upravo on dao prve minute tada mlađanom Frančesku Totiju), Napoli, Servet, opet Sampdorija, Peruđa…činilo se da je vreme pregazilo „mister“ Boškova i da mu je penzija bila bliža od još jednog angažmana. To što je u momentu preuzimanja reprezentacije imao šezdeset i osam godina takođe nije bila izrazita preporuka.

Pa opet, lukavi Bačvanin je sve to nekako uspeo da pretvori u svoju prednost. Mada su mnogi ubrzo pomislili da reprezentaciju vodi senilni čičica – spomenimo sada već onu čuvenu anegdotu u kojoj na okupljanju on dočekuje Ljubinka Drulovića rečima „gde si, bre mali, kako si se snašao u inostranstvu, znaš Selta je veliki klub!“, pri čemu Ljubinko u tom momentu a) ima trideset godina b) igra već sedam godina preko i c) za Porto, ne Seltu – poslednji smeh pripao je upravo bivšem članu šampionske generacije „slaninara“ iz šezdesetih.

Iako je protiv Hrvatske i Irske u letnjim kvalifikacijama uzet samo jedan bod, i to protiv Hrvata u Beogradu, šest od šest u dvomeču protiv Makedonije, kao i nešto raniji kiks Hrvata u Skopju, najavili su uzbudljivo finale. Devetog oktobra 1999. na programu su bili poslednji mečevi te osme grupe kvalifikacija, a stanje na tabeli izgledalo je ovako – Jugoslavija 16, Irska 15, Hrvatska 14. Matematika je bila jasna – bod u Zagrebu značio bi, u najgorem slučaju, plasman u baraž. Sve ostalo donelo bi ne samo rezultatski neuspeh, već i večnu bruku i podsmeh najljućeg rivala u decenijama koje nailaze – drugim rečima, sudbinu mnogo goru od pukog neodlaska na evropsko prvenstvo.

Sam meč u Zagrebu imao je sada već legendarnu predigru koju su zabeležile televizijske kamere. Dejan Savićević, za života već igračka legenda, postao je popkulturni fenomen nakon jedne kratke razmene sa navijačem Hrvatske u prolazu koji mu je dobacio nešto. Savićević, koji u tom momentu daje intervju, se samo okrenuo i replicirao sada već legendarnim baražom psovki vezanih za seksualnu orjentaciju, te usta nesrećnog prostaka. Ono što me međutim uvek fascinira kod ovog klipa je to sa kojom se lakoćom "genije" vraća naglo prekinutom razgovoru sa novinarom.

Devetog oktobra u pola osam po lokalnom vremenu došlo je vreme i da se taj meč veka konačno odigra. Jugoslavija je izašla u svom manje-više standardnom sastavu: Kralj na golu (tj. kako je to Milojko Pantić kasnije okarakterisao, nije Kralj nego CAR na golu!), Mirković, Đorović, Mihajlović i Đukić u odbrani, Jokanović, Nađ, Dejan Stanković i Stojković u veznom redu, te Mijatović i Milošević u špicu napada. Ćiro Blažević je na teren poslao nešto ofanzivniju postavu - branio je Dražen Ladić, u odbrani igrali su Tomo Rukavina, Jarni, Kovač i Jurić, Tudor, Asanović i Soldo držali su vezni red, a Mario Stanić povezivao je njih sa udarnim tandemom Bokšić-Šuker.

Upravo se Bokšić, tadašnji saigrač Mihajlovića i Stankovića u dresu Lacija, prvi upisao u strelce na meču. Nekadašnji golgeter Hajduka i Marseja, oran da se pokaže pred domaćim navijačima nakon propuštenog Mundijala zbog povrede, nepogrešivo je realizovao mat u tri poteza koji su mu spremili Igor Tudor i Davor Šuker. Tudor je dubinskom loptom pronašao Šukera na levom krilu, ovaj je veštim prijemom prevario Đukića i zatim uposlio Bokšića, koji je rutinerski realizovao zicer i bacio četdeset hiljada ljudi na Maksimiru u apsolutni trans. Kamere su tada pokazale i gomilu ljudi koja skače na zagrebačkom trgu Francuske, gde je bio postavljen veliki video bim sa utakmicom. Dvadeseti minut, i Jugoslavija je na kolenima.

A onda je usledio preokret. Svega pet minuta kasnije, Siniša Mihajlović dobio je priliku da iskosa sa desne strane uputi centaršut u Ladićev šesnaesterac. Današnji trener Bolonje uputio je na oko jednu "lenju" loptu, koja je plutala sve do visine penala gde je potiljkom zakačio Peđa Mijatović. Ovaj splet okolnosti prevario je inače pouzdanog Dražena Ladića i odseo u mreži hrvatske reprezentacije i 1-1, sada je Beograd na nogama. Ali najbolje je tek sledilo.

U trideset i prvom minutu, Mihajlović ponovo namešta fudbal na istu poziciju. Hrvatski komentator Božo Sušec, već u ozbiljnoj depresiji, upozorava kako su ove lopte vrlo "krivudave i nezgodne" - upravo jednu takvu Siniša ponovo upućuje u šesnaesterac, a ovaj put odbrani beži Dejan Stanković, koji - ponovo - potiljkom (ili leđima?) upućuje udarac ka golu.

Dejanov šut je spor i lagan, međutim Ladić, taj inače pouzdani, stameni Dražen Ladić, tridesetšestogodišnji veteran koji je de facto ceo igrački vek proveo u Dinamu i među stativama "vatrenih", neshvatljivo loptu propušta kroz ruke. Ucveljeni Sušec je uspeo da izgovori da Ladić "brani…ipak ne brani", lopta je ponovo u mreži. Sada mi vodimo, i Beneluks se već nazire.

Ali šta vam ja ono rekoh o hiljadu obrta? Bilo bi previše rutinski i blentavo da smo se mi sad zatvorili i rutinski završili. Ne, dodatni minuti drame tek su sledili. U četrdeset i prvom minutu, Mirković i Stanković izigrali su Roberta Jarnija prostom razmenom pasova. Jarni, još jedan veteran u redovima Hrvatske, izgubio je strpljenje i grubo startovao na našeg beka, a onda mu, iziritiran odlukom španskog sudije Arande da odsvira faul, prišao da malo dosoli. Reklo bi se - rutinska situacija, utakmica visokog intenziteta, čarke, itd.

Ono što je usledilo, doduše, bilo je sve sem rutinskog. U momentu totalnog pomračenja svesti, Mirković se uspravio i uhvatio Jarnija za muda, prosto narodski rečeno. Zašto, kako, odakle, i otkud, manje je bitno - to se jednostavno desilo. Kako je sudija bio dosta blizu, usledio je momentalni crveni karton, i rodila se legenda o Baticinom "ispipavanju".

Kao neko ko je gledao utakmicu u tom momentu, ja zaista nisam znao šta da pomislim. Sa jedne strane, ostali smo bez ključnog igrača, a čeka nas celo poluvreme pred četres hiljada besnih Hrvata koji su namirisali krv. Sa druge strane, kakva jebena legenda, u do or die meču on čovek hvata suparnika za jaja, da mu opipa jel' ima on tu nečega da mu toliko kenja posle grubog starta. Kakvo srpstvo. Kakva esencija srpstva! Kakva šizofrenija u mojoj glavi. Heroj? Budala?

Narednih četrdeset i pet minuta otklonili su tu dilemu, jer je Jugoslavija - uz izuzeće pogotka Marija Stanića - nije poklekla. Štaviše, dominirali smo posedom, i Mijatović je stigao i da promaši pokoju zgodnu šansu, što sa deset igrača i nije najgori rezultat. Poslednji obrt u priči prepunoj istih stigao je međutim u Skoplju, kada je Goran Stavrevski, u to vreme, notirajmo, igrač NK Zagreba, pogodio protiv Irske za 1-1. Uz dva remija, Srbija je poslednjim Arandinim zviždukom promovisana u prvaka grupe, dok su Irci otišli u baraž gde su izgubili protiv Turaka.

Ono što je usledilo bio je gotovo nezapamćen izliv fudbalskog loženja na ulicama Beograda i Srbije. Verovatno jedini put u istoriji post-SFRJ Srbije fudbalere je dočekala navijačka masa na aerodromu. Batica Mirković je na kraju ipak ispao heroj, a Vujadin Boškov više nije bio izlapeli deda već mudri starac.

Sam Boškov, inače, imao je jednu epsku situaciju na presu posle utakmice, kada je ozarenog lica odgovarao na pitanja novinara, dok je metar-dva do njega Blažević palio cigaru za cigarom. Stari šeret iz Begeča je u jednom momentu shvatio da je zaboravio redni broj naše kvalifikacione grupe, pa se okrenuo Ćiri i upitao ga "Ćiro, koja smo mi ono beše grupa"? Blažević je kroz zube iscedio "osma", a Boškov se zahvalio, okrenuo ka novinarima i nastavio dalje. Da li je Vujke stvarno zabagovao, ili je samo hteo da dodatno podbode kolegu, ostaje tajna.

Tog devetog oktobra 1999. mi nismo imali predstavu šta nosi budućnost, ni fudbalska, ni politička. Što se fudbala tiče, reprezentacija je odigrala možda i najezoteričnije pripreme u istoriji, sa čuvenom turnejom po dalekom istoku dve nedelje pred evropsko, a zatim na turniru uspela da izađe iz grupe i doživi novi brodolom protiv Holandije. Boškov je otišao u penziju, Ilija Petković nije impresionirao u prvom mandatu, a zatim je Bata Đora (konačno) dobio svojih pet minuta i toga, barem danas, ne želim da se prisećam. Šta se nepunu godinu dana kasnije zbilo na ulicama glavnog grada, i o tome sve znate. Gde je naš, a gde hrvatski fudbal od te tačke, ni o tome ne bih, hvala.

Ali to su sve neke druge priče. Ono bitno je da je Srbija na današnji dan pre dvadeset godina u direktnom duelu izbacila trećeplasiranu reprezentaciju sveta, i to nikoga drugog nego najljućeg rivala u regionu. Ma, šta regionu, na celome svetu. Na jedno blaženo veče, bili smo fudbalski kraljevi Balkana - i to u ful srpskom fazonu, uz sve psovanje domaćih navijača pred utakmicu i zavrtanje mošnica njihovom igraču tokom iste. Pa ako vam to čini sve što je došlo posle lakšim, pridružite mi se uz piće. Ja častim.