Čekao sam u redu ispred bioskopa da bih prvi put gledao film "Mržnja"

Kada bih krenuo da nabrajam koje sve kultne filmove nisam odgledao, u najmanju ruku bih dobio otkaz. Kao što je to slučaj sa svim stvarima u mom životu, imam mnogo opravdanja zbog čega nisam odgledao određene filmove. Ali ako bih počeo da ih iznosim, verovatno bi me prognali iz društvene zajednice.

Mržnja (La Haine) je jedan od tih filmova koje nisam gledao. Znam za te čuvene kadrove u kojima Vensan Kasel prstima ispaljuje metak, imitrajući De Nira iz Taksiste, znam čak i za pozadinu filma, kako je sniman, pod kakvim okolnostima, na kakav je prijem u Kanu naišao režiser Metju Kasovic. Samo me je suviše mrzelo da ga uzmem iz video kluba i pogledam (jer na internetu ne smeš da napišeš da skidaš torente, to je no no).

I pošto su znali da su šanse da samoinicijativno pogledam film nepostojeće, urednici su rešili da me pošalju na projekciju Mržnje u bioskopu Zvezda. Oni, jednostavno, vode računa o mom kulturnom uzdizanju.

Znao sam da Mržnja među domaćim gledaocima ima mitski status, što me nimalo ne iznenađuje. Film iz devedesetpete godine sa glavnim likovima u šuškavim trenerkama koji su besni na sistem i sukobljavaju se sa policijom? Čudi me da distribucija Mržnje nije bila ograničena samo na Srbiju. Znao sam i da će biti gužva, zato što su organizatori na iventu napisali da se očekuje veći broj ljudi. Ali nisam očekivao da ću zateći ovo.

Video sam gužvu u redu za nove zdravstvene knjižice. Video sam gužvu na otvaranju prve H&M prodavnice u Beogradu, čak sam video i ljude kako čekaju red za Stounse. Gužva ispred bioskopa Zvezda pred projekciju Mržnje je poptuno nova dimenzija gužve.

Planirano je bilo da se kapije - haha, znam da zvuči blentavo, ali bioskop Zvezda stvarno ima kapiju, ne znam kako drugačije da nazovem to nešto - otvore u pola devet. Nacrtao sam se tamo u osam i dvadeset i mislim da je red bio već do Terazija. Kad god sam išao na film u Zvezdu, uvek bih stigao barem pola sata ranije, kako bih zauzeo dobra mesta, ili uopšte mesta. Ali sada je izgledalo kao da je trebalo da se nacrtam ispred bioskopa u podne, kao da čekam za vizu.

Poraženo sam odšetao na kraj reda i odatle ništa nije delovalo optimistično. Jedva da sam video početak kolone, svako ko je došao posle mene je ili odustao ili počeo da psuje naglas. Čak je jedna devojka prišla i začuđeno nas pitala šta čekamo. Jedan tip je odgovorio kako čekamo da uđemo u bioskop.

- Ovoliki red za film? Je l' besplatno? – pitala je.

Da, bravo, zlato na Olimpijadi iz logike za ovu devojku koja je pretpostavila da je Srbe sredom uveče moguće okupiti jedino oko nečeg što je besplatno. Mada je cena ulaznice od sto dinara gotovo sinonim za besplatno.

Pomislio sam kako ovo ne valja. Poslednji put sam ostao bez karte kada sam hteo da gledam Lego Betmen, jedan od genijalnijih filmova koje sam ove godine sebi priuštio, da li je ova gužva pokazatelj da će Mržnja biti jednako dobra? Ali da sam ostao na začelju kolone, nikada ne bih ušao, pa sam morao da promenim taktiku.

Ispao sam džukac koji je preskočio red. Šta? Nemojte da me gledate tako, nije kao da sam vam gurnuo dete kako bih se probio za projekciju animiranog filma o emodžijima. Nisam smeo da se pojavim sledećeg dana na poslu i kažem da nisam uspeo da uđem na film. Zapravo sam mogao da čekam drugo prikazivanje u sali u ponoć, ali me je mrzelo. Uostalom, ovo je Mržnja i imate pravo da me mrzite zbog ovog krajnje seljačkog poteza. Ali očajnička vremena zahtevaju očajničke poteze.

Tako sam ušao među prvima, pomalo posramljen, ali više srećan što sam ipak seo u sredinu i stigao čak da uzmem onaj fensi jastuk kako me ne bi nažuljala metalna stolica. I shvatio da imam da ubijem pola sata do početka filma. Ali mnogo je bolje gledati u prazno platno i ljude koji sedaju okolo, nego dopuštati da ti reklame za koka-kolu i kokice probijaju mozak.

Dvorište se napunilo za nekoliko minuta, ljudi su stajali sa strane, sedeli na šanku, neki su poneli svoje kamperske stolice, a jedan tip se čak popeo na obližnji krov i legao na crep. Možda nikada nisam video toliku želju kod ljudi da pogledaju neki film i to je ono što me je posebno oraspoložilo, činjenica da su se svi borili za sopstveno parče platna te noći. Osećao sam se manje krivim. Ja sam preskočio red, ali neko drugi je možda lagao roditelje da ide u čitaonicu, ili zalupio vrata od lifta staroj komšinici ili rekao na ulazu da boluje od neke autoimune bolesti i da mora večeras da pogleda film.

Ne kažem da mi se film nije svideo, samo mislim da u 2017. sa ovih naivnih 26 godina nisam mogao da se primim dovoljno. Razumem zašto bi se neko ko je 1995. bio sličnih godina kao Vins, Iber i Said i bio isto, ako ne i gore, obučen kao oni, naložio na ovaj film. Razumem zašto bi i ljudi blago njihali glavama na one rege ritmove sa početka i otkidali na kadrove koji podsećaju na spotove Prodidžija sa početka karijere. Ali ja ne mogu. Može da mi bude simpatično, mogu da se smejem scenama poput one kada klinac prepričava skrivenu kameru, kada Vins šiša Saida, kada se raspravljaju sa ribama na izložbi ili kada pokušavaju da upale kola na žice.

Ali ne mogu da se povežem sa ovim filmom, kažem kako ima sličnosti sa mojim ili životom mojih vršnjaka i otkinem na DJ-a koji skrečuje Fuck the Police na prozoru. To je nemoguće, vremenski-prostorno je neuhvatljivo. I koliko god svoj um smatrao ograničenim, mislim da u ovom slučaju nisam kriv.

Proveo sam nekih sat i po vremena gledajući zabavan film, koji je ipak malo ložana. Mogu da nađem tonu sociokulturnih veza između Vinsa i ekipe sa nekim starijim generacijama sa ovog prostora. Ako bih hteo da nađem paralelu sa mojom ekipom, pa, očigledno postoji. Uvek ste u ekipi imali nekog naloženog maloumnika koji zapravo nema petlju da uradi polovinu stvari koje priča, kao Vins. I sto odsto imate ortaka iz kraja, poput Saida, sa očajnom frizurom koji previše priča i u DNK mu je urezano da je jedina svrha njegovog postojanja da pojebe nešto. I na kraju Iber – pacifista koji može sve da vas polomi. I možda su manje šanse da je neko iz vaše klinačke ekipe crnac, ali posedovanje pištolja nije toliko neverovatno.

Stoga razumem zašto ovolika gužva i želim da verujem da bi bila jednako velika i da je cena karte bila veća, a temperatura niža. Kapiram sve ljude koji su došli mnogo ranije da bi, za razliku od mene, normalno ušli na projekciju. Kapiram i čoveka koji je ležao na krovu i koga su si oni crepovi sigurno žuljali. Kapiram i ljude koji su nakon projekcije na otvorenom izblejali još sat vremena negde, pa se vratili da ponovo gledaju film u sali. Ljudi vole ovaj film i, iako mogu da skinu ili puste onlajn i gledaju kod kuće kad god požele, doći će do grada na projekciju na otvorenom, motati cigare, cirkati i smejati se sa još dvestotinak onih koji ga jednako obožavaju. Ima nečeg posebnog u tome.

Ja samo treba da pronađem svoj film.

Pročitao sam da je jedan tip gledao Mržnju barem 56 puta. Nakon toga je prestao da broji. Ja sam ono Snajderovo sranje Batman V Superman gledao pet puta do sada. Nadam se da neću doći do dvocifrenog broja. Ležao bih na crepovima za neki bolji film.

Još na VICE.com:

Zašto ljudi u Beogradu vole Mržnju

Vensan Kasel o seksu, hip-hopu, i zaostavštini "Mržnje"

Čoveče, novi film Vesa Andersona nam stiže za godinu dana!