Let jedinice P-38 nad Jugoslavijom. Foto: dokumentacija američkog ratnog vazduhoplovstva. 

"Niški incident" između Rusa i Amerikanaca u Drugom svetskom ratu

Jedini oružani sukob između dve savezničke zemlje u Drugom svetskom ratu.

|
dec 15 2017, 11:04am

Let jedinice P-38 nad Jugoslavijom. Foto: dokumentacija američkog ratnog vazduhoplovstva. 

U izjavama ruskih i američkih zvaničnika koje se odnose na Srbiju poslednjih nekoliko meseci jedna tema počinje sve više da dominira: ruski centar u blizini aerodroma u Nišu. Prema ruskoj strani, reč je o „humanitarnoj“ bazi, prema američkoj, velikoj „špijunskoj centrali“.

Dok ovaj grad u južnoj Srbiji tako počinje sve više da bude vruća tačka visoke politike i diplomatije, malo ko zna da je Niš već jednom bio poprište oružanog sukoba SAD i SSSR, jedinog takve vrste koji se između Saveznika odigrao tokom Drugog svetskog rata. Iako je odneo žrtve na obe strane, incident nije bio poznat u javnosti, niti je to i danas, odnosno, nije bio navođen u globalnim i lokalnim istoriografskim delima o Drugom svetskom ratu. Ostao je samo u sećanjima preživelih očevidaca, odnosno, naveden u svega par omanjih memoarskih izdanja u SSSR i Rusiji.

Prvo temeljno naučno razjašnjenje onoga što se desilo na nebu iznad Niša 7. novembra 1944. godine u sukobu dve velike grupe američkih i sovjetskih aviona, potkrepljeno pouzdanim izvorima, dali su tek 2016. godine srpski istoričari Aleksandar Dinčić i Bojana Simović u radu „Niški incident“ u izdanju Niškog kulturnog centra. Tema koja je apsolutni presedan u istoriji najvećeg svetskog sukoba tako je dobila svoje mesto u celokupnoj svetskoj istoriji kroz jedno lokalno izdanje, samo zahvaljujući istraživačkom naporu dvoje mladih naučnika.

- Sedmog novembra 1944. godine ulice Niša bile su preplavlјene jugoslovenskim i sovjetskim zastavama, portretima Stalјina, Lenjina, Marksa i Tita. Na velikom mitingu kod Narodnog pozorišta, upriličenom povodom proslave sovjetske Oktobarske revolucije, bili su prisutni ruski i partizanski oficiri, kao i celokupna partizanska politička struktura koja je počela da upravlja gradom nakon što su ga 14. oktobra napustile nemačke snage. Na miting su došli i članovi bugarske, sovjetske i engleske vojne misije koji su se nalazili pri komandi grada Niša, kaže za VICE istoričar Aleksandar Dinčić.

Dok su se na centralnom gradskom trgu spremali govori i obostrane zdravice sovjetskih i partizanskih komandanata i boraca, iz grada se ka obližnjem Aleksincu kretala velika motorizovana formacija Crvene armije. Dugačku kolonu kamiona, džipova i drugih vozila predvodio je sovjetski general Kotov, komandant čitavog 6. gardijskog streljačkog korpusa Crvene armije. Sa padina obližnje planine Mali Jastrebac kretanje te masivne grupe posmatrao je zamenik komandanta sovjetske avijacijske jedinice „866. lovačkog puka“ major Dmitrij Sircov.

Iako je bila već kasna jesen, dan je bio bez magle, sa dobrom vidljivošću i visokom bazom oblaka.

Kada se kolona našla između mesta Čamurlija i Katun, u 12.40 časova, naglo se začulo zaglušujuće brujanje velikog broja aviona. Uvidevši odmah da se radi o američkim avionima zbog karakterističnog oblika, Sircov se obradovao činjenici da će oni pružiti podršku trupama na zemlјi iako za tim više nije bilo puno potrebe. Nemačke snage su se povlačile ka Kosovu i Crnoj Gori, Beograd je već bio slobodan, a Hitlerova avijacija, nekada moćna Luftvafe od čijih bombi su jednom strepeli od Engleske do Volge, na nebu Balkana više nije predstavljala nikakvu ozbiljnu pretnju. Kolona generala Kotova je bila na rutinskom zadatku prebacivanja rezervnih snaga ka severu odakle ih je očekivao odlazak na front koji se kretao ka Dunavu i Mađarskoj.

- Sircov je, međutim, u jednom trenutku primetio kako se druga grupa aviona izdvaja i pravi veliki krug oko Niša, a onda su avioni naglo počeli da bacaju bombe i mitralјiraju sovjetsku kolonu u pokretu. Uzaludno je bilo mahanje vojnika crvenim zastavama i belim peškirima. Bombe su precizno padale i u gustom plamenu rasturale kolonu, kaže Dinčić.

Američki avioni koji su učestvovali u bici iznad Niša. Foto: dokumentacija američkog ratnog vazduhoplovstva.

Аvioni koje je sovjetski pilot video da bombarduju kolonu njegove vojske bili su P-38 „Lightning“ („Munja“) i, kako će se kasnije ispostaviti, pripadali su 95. lovačkom skvadronu američkog armijskog vazduhoplovstva USAAF. Nad južnu Srbiju su doleteli iz poljskih baza u Italiji odakle su njihove posade već više od godinu dana vršile svakodnevne napade na nemačke ciljeve na zemlji po ovom delu Evrope, uništavajući nacističku ratnu mašineriju gde god se ukazala prilika. Za pilote sa toliko ratnog iskustva napad na ogromnu i relativno sporu masu vozila i vojnika na zemlji, pri tom potpuno nezaštićenu bilo kakvom protivavionskom paljbom, bio je zadatak u kome nije bilo promašaja. Njihove bombe padale su tačno po sredini puta donoseći smrt savezničkim vojnicima.

Kasnija istraga Crvene armije pokazala je da je u napadu među prvima u svom sagorelom vozilu poginuo sam komandant korpusa, general Kotov. On je preminuo na rukama sina Engelsa koji je bio oficir u jedinici svog oca. Ubijeni su i načelnik štaba korpusa major Naumov i pomoćnik načelnika major Nazarov. Zajedno sa njima poginulo je još 34 vojnika dok je 37 crvenoarmejaca bilo ozbiljno povređeno. Uništen je veliki broj sovjetskih vozila. Pored sovjetskih saboraca od rafala kojima su P-38 izrešetali kolonu stradalo je i jedno vozilo sa oficirima NOVJ: komandant divizije i njegov zamenik uspeli su da se izvuku, bacivši se na drum, dok je šofer ostao na mestu mrtav.

Dok se na putu odvijala tragedija, na niškom aerodromu je sovjetski pukovnik Šmelev stajao pred eskadrilom sovjetskih vazduhoplovaca iz 707. jurišnog puka koji su trebali da se pridruže mitingu i učestvuju u svečanoj vojnoj paradi na samom kraju manifestacije. Pilotima se obratio rečima: „Drugovi, danas čitav sovjetski narod proslavlјa 27-godišnjicu velike oktobarske revolucije...“ Nije stigao da završi rečenicu jer su piloti povikali „Uzbuna! Fašisti napadaju naš aerodrom!“.

Iza planina je doletala velika grupa aviona karakterističnog izgleda. Konstrukcija aviona P-38 „Munja“ bila je vrlo prepoznatljiva jer su se iza svakog od dva motora koliko je letelica imala nastavljali trupovi, dok je pilot sedeo u kabini koja se nalazila između njih. Zbog takve siluete nemački piloti su avionu već dali nadimak „dvorepi đavo“.

Ono što je u prvi mah zbunilo sovjetske pilote na niškom aerodromu bila je činjenica da je i jedan nemački avion, FW189 „Uhu“, imao vrlo sličnu konstrukciju. Taj model je bio masovno korišćen na Istočnom frontu gde su mu sovjetski piloti dali nadimak „ram“ jer ih je podesećao na ram od slike koji leti.

U ratnim memoarima objavljenim u SSSR 1961. godine pod nazivom „Na maloj visini“ jedan od sovjetskih pilota, Nikolaj Šmeljev, napisao je sledeće: „Svi smo bili iznenađeni i zbunjeni. Na kraju krajeva, znali smo da u našem sektoru nema fašista i da takvih količina avijacije nema. A onda - cela armada se sručila na nas! Videli smo kako su „ramovi“ jedan za drugim pikirali. Nisu Nemci, oni su Amerikanci! Saveznici! – uzviknuo je jedan od naših pilota kada su se na dvotrupom avionu ukazale jasno vidlјive oznake američkog vazduhoplovstva. Da, stvarno su to bile "munje“ američke avijacije“.

Aleksandar Dinčić i Bojana Simović u svom radu navode izjavu partizanskog komesara grada Branka Popovića koji je nakon rata opisao svoje sećanje na taj dan:

„Najedanput su se američki avioni našli iznad nas i počeli da mitralјiraju. Svet je bio još pod svežim utiscima američkih bombardovanja tog leta. Nastala je takva panika da to niko nije mogao da zaustavi. Začas se trg ispraznio, a naravno mi nismo smeli da se plašimo. Morali smo da ostanemo na trgu. Naročito nismo smeli da bežimo zbog onih Rusa. Oni su prilično hladnokrvno gledali šta se radi. Rusi su poslali sa aerodroma jednog svog narodnog heroja. On je došao ispod ovih koji su mitralјirali i utvrđenim znakovima, okrenuo se naopako i pokazao im zvezdu petokraku. Međutim, ovi su mitralјirali i taj ruski avion i on je oboren. E sada, kad su to Rusi videli, onda su krenuli sa nekakvom grupom lovaca i počeli da se ganjaju sa ovim dvotrupcima. Nastala je jedna paklena borba, ali ne više nad samim trgom nego je to tamo prošlo ka Svrlјigu i tu je oboreno nekoliko aviona. Naravno, proslava Oktobarske revolucije se posle toga nije mogla održati na onaj način na koji smo mi to zamislili“.

- U 13 časova, komandant sovjetske 17. vazduhoplovne armije, general Sudec, naređuje pilotima dežurnih aviona na niškom aerodromu da uzlete i odgovore na napad. Odmah je poletela grupa od devet lovaca iz sastava sovjetskog 288. lovačkog puka, kaže Aleksandar Dinčić za VICE.

On navodi da su se američki avioni tada ustremili na sovjetske i da je otpočela vazdušna borba iznad tadašnjeg Kaznenog zavoda, danas KPZ Niš. U ovom okršaju oborena su tri američka aviona.

Prvi se srušio jedan kilometar jugozapadno od Niša. Nјega je pogodila sovjetska protivvazdušna odbrana sa aerodroma. Avion je sa pilotom potpuno izgoreo. Drugi avion je pao jedan kilometar severoistočno od aerodroma. I njegov pilot je poginuo u takođe sagoreloj olupini. Oborio ga je potporučnik Serdjuk koji je po uzletanju napadnut od dve „munje“ ali je uspeo da pogodi avion potporučnika Bruera. Isti sovjetski pilot uspeo je da pogodi još jedan lajting koji je napustio borbu zbog oštećenja. Treći avion je pao osam kilometara severno od aerodroma. Avion je izgoreo ali se pilot ranije spasio iskakanjem. Pao je na drumu gde su ga zarobili Sovjeti i odveli u Niš u cilјu istražnog postupka. Bio je zatočen u nekadašnjem zatvoru Sreskog suda preko puta pozorišta.

Međutim, major Sircov je naredio da se prebaci najbližoj engleskoj vojnoj misiji. U svojim memoarima će zabeležiti da je na taj postupak bio prinuđen posle dobijanja naređenja od šefa sovjetske vojne misije u Nišu pukovnika Padamuškina.

- Još dva aviona bila su pogođena u istom okršaju ali su nekako uspeli da se održe u vazduhu i sa motorima u dimu odlete ka Italiji. Američke žrtve ovog sukoba bili su potporučnici Eldon Kolson i Filip Bruer, kaže Dinčić.

U radu „Niški incident“, navodi se Amerikanci sahranjeni na samom ulazu u današnji civilni aerodrom „Car Konstantin“. Američko ministarstvo odbrane i dalјe traga za njihovim grobnim mestima. Prema Dinčićevim navodima, Sovjeti su u vazdušnom okršaju izgubili isto 3 aviona „Jak 9“ i 2 pilota, dok je poručnik Žestovskij, iako ranjen u nogu i ruku, na vreme iskočio padobranom i tako ostao živ. Nјegov avion je pao i izgoreo u ataru sela Kamenica. Ispostaviće se kasnije da je jedan od „jakova“ u opštem haosu bitke pogođen sopstvenom vatrom sa zemlje. Za poginule sovjetske pilote Dimitrija P. Krivonogihna i Viktora M. Šipuliju priređena je svečana sahrana.

Sovjestki avion Jak 9 - vidljive su velike oznake crvenih zvezdi na trupu i repu letelice. Foto: sken iz sovjetske ratne štampe 1944. via www.waralbum.ru

Kada je saznao za niški incident od generala Antonova, Stalјin je hitno prosledio pismo i zapovedniku savezničkih vazduhoplovnih snaga na Mediteranu: „Ja sam se spremao da čestitam američkom predsedniku novi izbor, a vi ste nam čestitali 27. rođendan Velikog oktobra tako što ste nam ubili 34 vojnika, 39 ranili i uništili 20 kamiona.“

Besan zbog onoga što se desilo, Staljin je naredio hitnu istragu.

U izveštaju koji mu je ubrzo uručen pisalo je: „U 12 sati i 40 minuta, 7. novembra 1944. u rejon grada Niša doletela je grupa američkih aviona tipa Munja sa kursa 120 stepeni i na visini od dvije hilјade metara. Obrušili su se na visinu od 40-50 metara i počeli da pucaju na naša vozila i trupe koje su napredovale na putu Niš-Aleksinac-Deligrad. Naši vojnici su mahali crvenim transparentima, belim tepisima, signalizirali avijatičarima da su napali svoje saveznike“.

Ruski pilot Šmeljev je napisao u svojoj knjizi da je video kako je vrtoglavo sa aerodroma uzeleteo avion „Jak 9“ komandanta lovačkog puka, dvostrukog heroja Sovjetskog Saveza, kapetana Aleksandra Koldunova, višestrukog asa vazdušnih borbi koji je u svojoj karijeri u Drugom svetskom ratu oborio čak 49 nemačkih aviona. (Koldunov će nakon rata postati vrhovni komandant vazduhoplovstva i pomoćnik ministra odbrane SSSR, 1948. godine oboriće nad Baltikom jedan američki avion u špijunskoj misiji, a svetskoj javnosti postaće poznat kada je smenjen sa funkcije 1987. godine nakon što je Nemac Matijas Rust svojim lakim avionom „cesna“ sleteo na Crveni trg u Moskvi).

Pre poletanja, Koldunov je vikao: "Ne otvarajte vatru! Da kažem da smo mi naši“.

Koldunov proleteo kroz američku formaciju mašući krilima kako bi im pokazao sovjetske oznake i uverio ih da pred sobom imaju savezničku armiju. Međutim, na njegov avion su odmah zapucali.

Jedan od sovjetskih pilota, potporučnik Šipulija, koji je poleteo za Koldunovim zapucao je dok se penjao ka formaciji P-38. Snažan projektil iz topa 37mm kojim su bili opremljeni ovi odlični borbeni avioni eksplodirao je u kabini "munje", trenutno zapalivši avion koji se stropoštao na zemlju u plamenu. Istog trenutka njegov „Jak“ se zateturao napred kad ga je presekao rafal drugog američkog aviona. Pao je oko 500 metara severno od aerodroma i izgoreo sa pilotom. Poručnik Krivonogih je uspeo da izbegne dva puta napad, napravio vertikalni manevar iz koga je pogodio jedan P-38 koji je pao i izgoreo. Međutim, uskoro se našao u unakrsnoj vatri američkih aviona i protivvazdušne odbrane koja je celo vreme dejstvovala sa aerodoroma. Parčići rasprsle granate iz protivavionskog topa pogodili su i zapalili njegov avion koji se okretao i pod uglom od 85 stepeni udario u zemlјu 3 kilometara severoistočno od aerodroma.

Isečak iz sovjetskih frontovskih novina kojim se slavi jedna od vazdušnih pobeda pilota Koldunova. Foto: sken iz sovjetske ratne štampe 1944. via www.waralbum.ru

U jednom trenutku, američki avioni su se okrenuli i odleteli na Zapad. Bitka između saveznika je bila okončana.

Kada se loša vest proširila već u toku dana, usledila je reakcija: saveznički komandant u Sredozemlju britanski feldmaršal Vilson upućuje zvanično izvinjenje sovjetskom generalu Tolbuhinu, dok američki ambasador u SSSR, Averel Hariman 14. decembra 1944. godine odlazi u Kremlј noseći u ime američkog predsednika Ruzvelta i zapovednika američkih vojnih snaga izvinjenje za incident koji se dogodio, kao i želјu da se ubuduće ovakvi propusti sprečavaju slanjem specijalnih oficira u vojne štabove radi zajedničke koordinacije kopnenih i vazdušnih snaga. Na tome se zvanično niški incident i završio.

- Do propusta je došlo pošto su piloti, izgubivši orijentaciju, mislili da gađaju nemačku kolonu u Ibarskoj dolini i da napadaju nemački aerodrom kod Skoplјa, prateći pokrete nemačkih trupa od Skoplјa do Prištine. Tačnije, da su pogrešili za 400, odnosno, 150 kilometara. Blisku borbu pilota niko nije spominjao, kaže Dinčić.

On kaže da je u svrhu odobrovolјavanja sovjetske komande, čak naručen, a potom i izrađen izveštaj na osnovu svedočanstva američkih pilota koji su učestvovali u ovom sukobu. Izveštaj je nosio naziv Uzroci tragedije. U planu dejstva jedinica američke vazduhoplovne armije jedna tačka za 7. novembar bila je da eskadrila bombarduje nemačke kolone u pokretu od Novog Pazara do Raške. Nad Raškom, eskadrila je trebala da se okrene ka jugu i bombarduje put za Kosovsku Mitrovicu na dužini od nekih 60 km posle čega treba da se vrati u Italiju. Pilotima su date karte na kojima je bila pažlјivo uneta konfiguracija zemlјišta u blizini njihovih cilјeva.

Mnogo ranije nego što je vođa američke eskadrile dosegao zonu svoga cilјa našao se pod dejstvom snažne protivavionske vatre koja ga je primorala da promeni visinu letenja. Nјegovi avioni leteli su brzinom oko 400 kilometara na najamanjoj mogućoj visini, da bi Nemce što više iznenadili. Tako je vođa eskadrile pod tim uslovima preleteo oblast koju je trebalo da napadne i poverovao je da se nalazi iznad svog cilјa kada je, 88 km istočnije, naišao na istovetan teren.

- Došlo je do pogrešne orijentacije pošto je konfiguracija zemlјišta skoro identična. Postupajući po kartama i datom nalogu piloti su se našli nad Ćićevcem i odatle krenuli na jug. Aleksinac su smatrali Raškom, Niš kao Kosovsku Mitrovicu, a dolinu Južne Morave na prostoriji od Niša do Deligrada smatrali su dolinom Ibra - kaže Dinčić objašnjavajući kontekst koji je doveo do tragedije.

Iako su Amerikanci uporno tvrdili da je reč o navigacionoj grešci i da su se u vazdušnu borbu upustili nakon što ih je odozdo napala grupa nepoznatih aviona, u redovima Crvene armije ali i političkog vrha SSSR ostao nepodeljen utisak da su američki piloti znali da pred sobom imaju sovjetska vozila i avione i da su iz nekog nepoznatog razloga napali sa svesnom namerom. U nekim kasnijim natpisima po sovjetskoj štampi čak se navodilo da je na telu jednog od poginulih američkih pilota nađena mapa na kojoj je bio ucrtan Niš kao cilj pa zato nema mesta verovanju da je reč o zbrci usled zamene geografskih lokacija. Iz tog razloga, Staljin je odbio Harimanov predlog da u redovima sovjetskih jednica na Balkanu budu raspoređeni američki oficiri za vezu, odnosno, koordinaciju na svojim vazduhoplovstvom.

Kontroverzama oko ovog zaboravljenog i nepoznatog istorijskog događaja koji je nagovestio teskobnu klimu Hladnog rata koji će nastupiti za manje od godinu dana, posebno doprinosi činjenica da u to vreme američko ratno vazduhoplovstvo i sovjetska Crvena armija imaju razrađen sistem međusobne koordinacije nad frontom u Poljskoj gde američki avioni bombarduju nemačke položaje, sleću na aerodrome koje drže Sovjeti gde se ponovo naoružavaju i sipaju gorivo i onda leteći ka matičnim bazama u Francuskoj i Engleskoj ponovo bombarduju položaje nemačkog Vermahta.

Ipak, u to vreme američko vazduhoplovstvo u Jugoslaviji zajedno sa američkom obaveštajnom službom OSS vrši zajedničke misije sa snagama monarhističke gerilske formacije JVuO kojom komanduje general Draža Mihailović. Jugoslovenska partizanska vojska NOVJ čijem komandantu Josipu Brozu Titu sovjetski Treći ukrajinski front (kome pripadaju žrtve pale kod Niša) pomaže da osvoji vlast u zemlji, vidi JVuO kao smrtnog neprijatelja koga treba uništiti u građanskom ratu i revoluciji koja se sprovodi u okviru Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije. Da li je nešto od lokalnih animoziteta preneto tako na savezničke odnose velikih sila, i da li je zbog unutrašnje situacije u Srbiji došlo do tenzija između SAD i SSSR usled čega je i možda jedna ratna greška protumačena kao namerna provokacija, ostaje nepoznato i danas.

„Niški incident“ je ostao zaboravljen, van bilo koje posleratne istoriografije, i kao takav nije privukao nikakvu pažnju istoričara sve dok Aleksandar Dinčić i Bojana Simović nisu odlučili da obrade tu temu.

Spomenik u Nisu sovjetskim vojnicima poginu lim u američkom napadu 7. novembra 1944 Foto: A. Dinčić

Groblјe i spomenik poginulih sovjetskih pilota dugo vremena su nakon bitke obilazili građani i selјaci, polažući cveće i vence. Nakon rasplamsavanja Titovog sukoba sa Staljinom 1948. godine i okretanja ka SAD uklonjeni su brojni memorijali Crvene armije iz borbi za oslobođenje Jugoslavije.

Ipak, danas u Nišu postoji novi spomenik svim stradalim crvenoarmejcima u ovoj tragediji, podignut pre desetak godina, dok dva američka pilota, Kolson i Bruer, i dalje počivaju na nepoznatoj lokaciji u srpskoj zemlji, negde kod lokalnog aerodroma, u blizini aktuelnog ruskog humaniratnog ili špijunskog centra, zavisi koga pitate.

Još na VICE.com:

Neki drugi Rusi u Srbiji u Drugom svetskom ratu

Saobraćaj u Beogradu je bio u haosu i tokom radova u Drugom svetskom ratu

"Sudnji čas" u Smederevu u Drugom svetskom ratu: katastrofa puna tajni

Više na VICE
Vice Channels