Da li je Hanekeov novi film Happy End "prazna kesa"

Ne sadrži spojlere

„Happy End“, novi film Mihaela Hanekea nije dobar. I sigurno će vas neko u narednom periodu ubeđivati da jeste. Sigurno ćete biti na nekoj žurci ili na nekoj kafi, i neko, ko verovatno mnogo gleda filmove i misli o njima, stajaće preko puta vas i strastveno će pričati o minimalizmu koji otkriva ogroman svet patnje, bola i gadosti koji Haneke slika svojim zakucanim kadrovima i radom sa neverovatnim glumcima. Ali to jednostavno nije tačno. Nije bilo tačno ni za „Ljubav“, ni za „Belu traku“ (oba filma su nagrađena „Zlatnom palmom), i nije tačno ni za „Happy End“.

Istina je mnogo jednostavnija. U nekih 110 minuta, Haneke i ovaj film će vam uglavnom traćiti vreme. Da, neke scene i neki trenuci će vas pogoditi, neko od neverovatne postave glumaca će vas impresionirati, možda će vam neke misli - koji će vam na momenat bolje objasniti svet oko vas- pasti na pamet, ali generalno, ovaj film je isprazna kolekcija situacija i dijaloga koji zajedno znače jako malo, ako uopšte znače išta.

U Srbiji, pa i u Evropi, u poslednjih deceniju i po se stvorio „kult“ Hanekea koji propagira veliku istinu o velikom autoru koji, koristeći se jako jednostavnim sredstvima prikazuje užasne podvodne vode svakodnevice zapadne Evrope. „Zabavne igre“ su se bavile medijima i međugeneracijskim jazom, „Profesorka klavira“ je prikazala visoku umetnost kao zatvor, „Ljubav“ je kao objašnjavala šta stvarno znači ljubav, „Bela traka“ je valjda trebalo da objasni nacizam.

„Skriveno“, jedini stvarno vrhunski film koji je Haneke napravio, prelamao je francusko nasleđe kolonijalizma kroz intimnu priču jedne buržujske porodice u Francuskoj. Svi ovi filmovi su se na jedan ili drugi način bavili temom „šta je trulo na Zapadu“, što je naravno, jako privlačno i samom Zapadu, ali i delovima Evrope koji taj Zapad krive za svoje nedaće. To, a ne kvalitet filmova, jeste ono što najbolje objašnjava Hanekeovu popularnost u Srbiji, i činjenicu da je „Dom omladine“ sinoć, na projekciji „Happy End“ u sklopu Festivala autorskog filma, bio dupke pun.

Zaplet filma, bez ulaska u konkretne detalje, najbolje može da se opiše kao „Glembajevi sa mobilnima“. Nekoliko članova nekoliko generacija jedne bogate francuske porodice (koji se ne pojavljuju po prvi put u Hanekeovim filmovima) vode svoje nakaradne, buržujske živote i mi kao publika, preko zakucanih kadrova i scena koje traju predugo, malo po malo saznajemo koliko je stvarno svaki od tih života prljav iznutra, iako spolja, dok večeraju u salonu, sve izgleda kao najlepše na svetu. Cela rediteljeva karijera je postavljena na ovim kontrastima. Kada funkcionišu, oni su impresivni - „Skriveno“, donekle „Profesorka klavira“. Kada to nije slučaj- skoro svi ostali filmovi, onda izgledaju banalno. A „Happy End“ je jako banalan.

Najznačajniji motiv filma su samo-reference. Film izgleda kao album najvećih hitova nekog benda. Problem je što je Haneke više „Eagles“ nego što je „Beatles“. Tu su deca sociopate koji su proizvod nemoralnog života roditelja. Tu je povezivanje visoke kulture sa seksualnim perverzijama. Tu je pitanje samoubistva kao rezultata besmislenih života vođenih u izobilju. Tu je odnos prema imigrantima kao prema slugama, iako je za njihovu životnu situaciju najviše odgovoran baš taj „truli zapad“. Tu su mediji, u ovom slučaju internet, kao prostor u kome se najodvratniji ljudski porivi manifestuju naizgled bez posledica. Ali sve to kada je zajedno, ovako na gomili, gubi svaki smisao, jer ni na jednoj temi se ne ostaje dovoljno dugo da bi se ona ispitala na bilo koji dublji način. A i što bi, kada je to već urađeno u prethodnim filmovima? Svaka scena gotovo kao da je hiperlink koji bi u našim glavama trebalo da nas odvede u neki od prethodnih Hanekeovih dela. Ne da bi se ona ispitala ponovo ili da bi se o njima reklo nešto novo, već samo da bi nas autor podsetio kako je on to već sve apsolvirao. Sa svakim novim kadrom koji se ne pomera, on kao da tapše sebe po ramenu zbog onoga što je već uradio, i poziva nas da se priključimo u tom pljeskanju.

Svi glumci u filmu su u suštini protraćeni jer ono što rade, što pokazuju i proživljavaju, sve je podržavanje onoga što je već podražavano. Kao neka kopija kopije.

Ako „Happy End“ nešto ilustruje, to je zbog čega je „Skriveno“ bio tako uspešan film, dok svi ostali nisu. U „Skrivenom“, glavni junak se nalazi u istoj poziciji u kojoj se nalazi publika. Zna koliko znamo i mi, a onda zajedno prolazimo kroz film i otkrivamo stvari o svetu i sebi. Sredstva koja Haneke koristi- manjak informacija, dugi zakucani kadrovi koji stvaraju ogroman prostor za razmišljanje i promišljanje, svedena zamrznutost i potiskivanje emocija- sve to najviše nalikuje našim životima pa i našem položaju u bioskopu dok gledamo film. Takođe, nasleđe francuske kolonijalističke imperije dosta nalikuje srpskom odnosu prema npr. Albancima na Kosovu. Zbog toga je film funkcionisao u potpunosti i zbog toga je u sali sinoć više puta moglo da se čuje da je to ljudima omiljen Hanekeov film.

Ali problem je što je „Skriveno“ njegov „Hotel California“,a ostatak opusa možda na trenutke zaliči na nešto što je jako dobro, ali se uglavnom radi samo o toliko puta već ishabanim rifovima na koje mogu da se lože samo hard-kor fanovi.

Do kraja „FAF“-a biće još projekcija ovog filma i verovatno će i one biti popunjene do poslednjeg mesta, što je šteta, jer će na ovom festivalu biti mnogo boljih filmova od mnogo manje izvikanih autora koji imaju da nam kažu mnogo zanimljivije stvari od toga da je buržoazija užasna.

JOŠ NA VICE.COM:

Horor priče sa snimanja filmova

Ako vam je muzika nekada promenila život, razumećete ovaj film

Lezbejke u Srbiji nam preporučuju lezbejske filmove