Kratka istorija žena koje su trovale hranom svoje ljubavnike

Za većinu ljudi, Božić je vreme za davanje poklona i druženje sa voljenima. Ali 25. decembra 2013, Žaklina Patrik je mužu Daglasu dala više nego što je očekivao. U dogovoru sa njihovom najmlađom ćerkom, Žaklina je sipala antifriz u Daglasov praznični „lambrini" od višnje. Osećajući se pijanije nego obično, Daglas je legao u krevet i te noći pao u komu. Kada je došla hitna pomoć, napori njegove žene da ga dokrajči su je raskrinkali. Dala je im je lažnu oproštajnu poruku koju je napisala u njegovo ime, u kojoj je napravila ironičnu štamparsku grešku: „Želim dostojanstveno da umrem u kriku svoje porodice."

Žaklinini postupci možda zvuče kao zaplet nekog romana Agate Kristi, ali mnoge žene su tokom vekova trovale pića i hranu svojih ružnijih polovina. Žene ubice su posebno tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka često upotrebljavale otrov da ubiju svog partnera. „Trovanje arsenikom su često mešali sa kolerom", objašnjava naučni pisac Džon Emsli, autor dela „Elementi ubistva: istorija otrova". Arsenik ne samo da je bez ukusa i mirisa, već je i jeftin i u to doba ga je bilo lako naći.

Debora Blum, autorka dela „Priručnik za trovače", tvrdi da je Meri En Koton bila najčuvenija trovačica arsenikom na svetu. „Između 1865. i 1873, na severu Engleske, ubila je tri od svoja četiri muža, kao i jednog ljubavnika, da bi naplatila njihovo životno osiguranje. Veruje se da je možda ubila i do 21 žrtvu – ukljujučujući i jedanaestoro od svoje trinaestoro dece – i na kraju je obešena zbog svojih zločina.

Negde u to doba, Amerikanka Lidija Šerman je operisala na sličan način. Koristeći otrov za pacove kao otrov po svom izboru, smaknula je svog trećeg muža sipajuči mu čitave kašike ovog pesticida u toplu čokoladu.

Za obe navedene žene, potencijalni novac je pokrenuo inicijativu. „Tipični trovač pravi planove i zaplete i na umu ima određeni cilj ili korist", objašnjava Blum. „Njihovi motivi na koje najčešće nailazim su finansijska korist ili raskid veze, koji često takođe donosi finansijsku korist."

Trovanje zbog novca se događa i danas. Heder Muk iz Jorkšira u Engleskoj je uhapšena 2008. godine zato što je mužu stavila otrov za pacove u špagete bolonjeze. Muk je godinama krila od muža da je uzimala pare (43 hiljade funti, da budemo precizni) sa računa njegove bolesne majke.

Sledeći najčešći motiv, posle novca, jeste želja za osvetom. Jedan od najpoznatijih slučajeva trovanja u Britaniji je izvela Lakvir Kaur Sing, poznata i kao „kari ubica". Sing je odletela čak u rodnu Indiju da bi nabavila akonitin, otrov koji se dobija iz biljke ljutić, takođe poznat i kao „ženski otrov."

Početkom 2009, Singova se ušunjala u kuću bivšeg ljubavnika – koji ju je nekoliko meseci pre toga ostavio zbog mlađe žene – i stavila otrov u jelo u frižideru koje su kasnije on i njegova verenica pojeli. Lakvinderu Čimi i Gurdžit Čung je ubrzo nakon večere pozlilo; oboje su izgubili vid, tela su im utrnula i na kraju bila potpuno paralizovana. Čimini rođaci su ih odveli u bolnicu, gde je Čung uvedena u veštačku komu. Iako se Čung kasnije u potpunosti oporavila, Čima je umro sat vremena otkako su ga doveli u bolnicu. Slomio je Singino srce, i ona je to okončala.

Naravno, ubistvo je ubistvo, ali trovanje kao način ubistva je nastavilo da intrigira i javnost i ubice. „Slučajeve trovanja ponekad je teško otkriti, ponekad je još teže privesti počinioca pravdi", objašnjava dr Emili Glorni, forenzički psiholog i predavač na Rojal Holoveju na Univerzitetu u Londonu. „Iz tih razloga bi trovanje moglo da zainteresuje neke ljude – naročito one koje motiviše osećaj uzbuđenja, zbog mogućnosti da ostanu neotkriveni i da prate slučaj preko medija ili lično."

Ejmi Stjuart – autorka dela Zle biljke, o smrtonosnoj strani prirode – misli da žene biraju otrov zbog svog stereotipnog položaja u okviru domaćinstva. „U većini slučajeva, uloga žene je da priprema hranu, tako da ima priliku", primećuje ona. Toliko o mizoginom mišljenju da je „ženi mesto u kuhinji."

Otrov takođe iz jednačine izbacuje i sirovu snagu. Direktno inspirisana radom istoričara Daniela J. Kevlesa, Blum kaže da trovanje služi „kao izjednačenje". „Muž ili partner može da bude fizički dominantan nad ženom", kaže ona. „Otrov im omogućava da ih ubiju sa bezbedne udaljenosti."

A tu i je i pitanje mentalnih predispozicija. Klinički psiholog Džoni Džonson je pokušala da malo rasvetli ovu temu u članku Psihološki profil trovača: „Ubiti nekoga otrovom po prirodi zahteva pažljivo planiranje i smišljanje izgovora, tako da ne iznenađuje to što su trovači obično lukavi, prepredeni i kreativni."

Blum to objašnjava mnogo prostije: „Trovanja izvode ljudi koji veruju da će im to proći."

Iako i dalje ima zabeleženih slučajeva da žena otruje partnera, sam taj čin je relativno neuobičajen u savremeno doba. Još manje uobičajene su priče o ženama koje su trovale da bi se spasile od porodičnog nasilja. Emslijeva objašnjava da je za ženu viktorijanskog doba koja je bila zatočena u kuhinji, otrov zaista bio jedino oružje koje je imala na raspolaganju".

Ali to se ipak događa i danas. Ivon Godvin iz Glosteršira u Engleskoj je uhapšena 2009. godine zbog toga što je dodala otrov za pacove (dvadesetinu smrtonosne doze) u čokoladni kolač koji je namenila svom mužu. Supružnik ju je godinama maltretirao, što je potvrdio i sudija, koji joj je rekao, „Vi ni u kom slučaju i ni na koji način niste kriminalac."

Iz kog onda tačno razloga toliko žena koje otruju svoju ružniju polovinu steknu titulu „crne udovice"?

Iako se otrov često smatra za „žensko oružje", Džonson ističe da su „većina osuđenih trovača muškarci – a da je ogromnom broju njih žrtva bila žena."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu