Ruskinja koja je odrasla na deponiji

Trejler za film Something Better to Come

Kao desetogodišnjakinja, Jula je živela na najvećoj deponiji u Evropi, Svalki, svega 20 kilometara od Kremlja u Putinovoj Rusiji. To je jedini dom za koji je znala: planine smeća, na kojima su Jula i njena majka Tanja morale da rade za ilegalni sistem reciklaže. Bile su plaćene u denaturisanom alkoholu (supstanci sličnoj medicinskom alkoholu). Stanovnici tog mesta inače piju otopljeni sneg i kupaju se u njemu. Oni jedu pokvarene ostatke hrane i spavaju na smeću u priručnim kućicama. Njihova jedina veza sa spoljnim svetom je tuđe đubre i pogled na blistavu Moskvu koji puca sa deponije.

Četrnaest godina Julinog života na tom mestu opisano je u dokumentarnom filmu Something Better to Come režiserske Hane Polak koja je ranije već bila nominovana za Oskara. Film — koji je jedan kritičar nazvao " Dečaštvo u kontejneru" — prati Julu od njene 10. do 24. godine, kroz razna porodična iskušenja, razuzdani alkoholizam i tinejdžersku trudnoću. Polak koristi tehniku cinema verité da bi stvorila intimu i neposrednost između subjekta i gledaoca. Kao publika, mi ne vidimo samo život na deponiji — mi ga i osećamo i doživljavamo, onoliko koliko je to uopšte moguće ispred ekrana. Sa suptilnošću i strpljivošću, Polak nežno i pažljivo slika užas i bedu Julinog života i života onih oko nje. Ali, što je najvažnije, Polak nas uči da tuga i očaj koji se zajednički proživljavaju mogu da se izrode u najiskreniji oblik srodnosti i zajedništva.

Film će prvi put biti prikazan na HBO Europe u nedelju, kao i čitave ove nedelje u odabranim bioskopima u Sjedinjenim Državama. Razgovarala sam sa Polakovom o snimanju filma, odluci da prati Julu i neverovatnim promenama kojima je prisustvovala tokom 14 godina koliko su provele zajedno.

VICE: Mora da ste sreli na stotine beskućnika dok ste snimali ovaj film. Šta vas je privuklo kod Jule?

Hana Polak: Ona se isticala na razne načine. Odmah ste mogli da vidite da je voli kamera, da je prelepa, da ima nešto istinski zanimljivo na licu, u očima, nešto snažno, nešto tvrdoglavo. Od početka mi se dopala. Stekla sam utisak da su Jula i njena majka Tanja neverovatne zato što su iskreno podržavale jedna drugu i bile veoma bliske, što se ne dešava često u takvim problematičnim porodicama. Roditelji često piju, deca ostaju sama i beže iz takvih nasilnih domova.

Kako je izgledalo Julino detinjstvo?

U Julinom slučaju, ona je zapravo imala blizak odnos sa oba roditelja. Stvarno je volela svog oca, iako ju je otac strašno zlostavljao. Dok je bila malo dete, on bi slao Julu bez novca da mu kupi votku. Morala je da luta po maloj pokrajini u kojoj su živeli, sakuplja smeće i prodaje ga. Prosto je morala da ode i pronađe tu votku, inače nije smela da se vrati. Dakle, mislim da je to nešto ne emotivnom nivou — obe su imale sposobnost da budu dobre [uprkos svemu].

Prihvatile su me veoma brzo, i Jula i Tanja, bile su neposredne i ispričale su mi svašta. A ja sam želela da slušam i budem prisutna, ali Jula je bila veoma težak protagonista, jer se retko poveravala. Dok sam snimala, ljudi bi mi ponekad govorili: 'Ona nije zanimljiva. Zašto ne odabereš nekog drugog?' Ali nekako sam umela da osetim da je Julina sudbina zaista izuzetna.

Kako se vaš odnos sa Julom promenio tokom 14 godina? Je li bilo ključnih prekretnica u vašem odnosu?

Vrlo je brzo shvatila da može da mi veruje i da može da mi se obrati sa manjim zahtevima ili nekim pitanjem. Bila sam neprestano sa njom i pokušavala sam da joj pomognem. Zapravo, tako sam i uspela da dođem do snimaka dok je Jula bila u bolnici. Nisam imala dozvolu da snimam, ali je osoblje smatralo da je Jula toliko emocionalno nestabilna da je bolje da budem prisutna, jer su znali da se oseća bezbedno dok sam ja tu. Rekli su: "U redu, možete da snimate, ali samo budite prisutni jer ne znamo da li će pobeći." Tako sam došla u priliku da prisustvujem svemu.

Jula je imala 15 godina kad je zatrudnela. Nije imala pravi krov nad glavom i ja sam je odvela sa deponije da se porodi. To je bio trenutak kad mi se potpuno otvorila — bila je van sebe od straha, tražila je od mene neku vrstu podrške i osetila sam da je to trenutak kada sam konačno razumela mnoge stvari u njihovom životu. Ta devojka… To nije bio film. To je bio život.

Gotovo čitav film se odigrava na jednoj od najvećih deponija u Evropi, Svalki, koja deluje kao anarhična distopija. Ko je odgovoran za Svalku i kakva pravila vladaju na tom mestu?

Svalka je otvorena 1964. godine i smatra se vojnim vlasništvom zbog opasnih materijala koji se tamo odlažu. Kolaju glasine da je radioaktivni otpad iz ranijih godina i dalje tamo zakopan u zemlji. To je jedna ogromna planina od smeća, visoka 14 spratova, duga tri kilometra i široka kilometar i po, okružena ogradom. Postoji zvanično osoblje, a nekima od njih je palo na pamet da pokrenu razne vrste poslova na deponiji, uključujući centre za reciklažu, ali ti poslovi nisu zvanično odobreni i vode se ilegalno. I tako dolaze siromašni ljudi sa raznih strana da rade u tim ilegalnim centrima za reciklažu, gde sakupljaju materijale podložne reciklaži i plaćeni su sitnim novcem ili votkom, koja zapravo nije votka, već neka vrsta špiritusa. Mnogi se otruju i umru od tog alkohola, a ljudi koji upravljaju tim mestom taj alkohol kupuju za 30 centi a prodaju ga za dolar. Sve je to počelo pomalo da liči na mafijaška posla, jer ljudi iz centara za reciklažu tuku one koji počnu da rade za druge centre, a ljudi sa dna hijerarhijske lestvice trpe najviše zato što su plaćeni sićom. Njima se preti, njih ubijaju. Nikoga nije briga za njihove živote i postojanje. Dakle, u igri je ogroman posao, a na delu je ilegalni tržišni sistem.

Zvuči gotovo kao mikro-država sa sopstvenim zatvorenim tržišnim sistemom.

Mislim da je to za mene bilo najšokantnije — pronašla sam državu unutar države. Normalni državni zakoni ovde ne važe, zato što postoji ograda koja odvaja deponiju od ostatka sveta. Umesto da policija štiti ljude iznutra, policija zapravo štiti ljude spolja. Ljudi iz Svalke nemaju prava da zovu policiju ako se nešto desi, tako da je nastala situacija da se unutra vode svakakve ilegalne radnje i niko povodom toga ne pokreće istragu.

Bio je slučaj jedne žene koja je zamalo silovana; više puta je izbodena nožem. To se desilo neposredno nakon što sam je upoznala i posle toga sam videla da ima samo jedno oko. Pitala sam je: "Marina, šta se desilo?", a ona mi je odgovorila: "Napali su me nožem dok su pokušali da me siluju." Rekla mi je da je ispočetka mogla da vidi, ali da je nakon mesec dana izgubila vid na jedno oko. Pitala sam je: "Zašto nisi otišla u bolnicu? Zašto me nisi zvala?" A ona je rekla: "Zar misliš da mogu da odem u bolnicu? Znaš li ti da bi pokrenuli istragu ovde, krivičnu istragu, a ja onda više nikad ne bih mogla da se vratim?" Nisam mogla da verujem. Nije imala nikakva prava.

Jeste li viđali tako nešto — policiju kako istražuje nakon što je neko zatražio pomoć ili lekarsku intervenciju?

Jesam, viđala sam to mnogo puta. Policija bi došla od spolja da spali kuće iznutra, premlati ljude i strpa ih u zatvor, samo zato što nemaju dokumenta.

Film je veoma suptilan u socijalnim komentarima. Čujemo šta se dešava u Rusiji i spoljnjem svetu izvan deponije preko pokvarenih radija i onoga što ljudi u Svalki vide na televiziji. Zašto ste se odlučili za tako posredan socijalni komentar?

Prvo i prvo, nisam želela da stvaram klišee o Rusiji. Volim ovu zemlju i ne želim da budem jedna od onih koji samo slepo kritikuju sve živo, sve pretvaraju u politiku. Nisam autsajder koji želi da pronađe neku sumornu temu i govori o ovoj zemlji; želim da ispričam priču o tim ljudima. Sigurna sam da mnogi Rusi nemaju pojma šta se dešava, zato što niko o njima ne govori.

A tu je i činjenica da je ovo univerzalna priča — beskućnike nemamo samo u Rusiji, već širom sveta. Uvrstila sam delove sa radijom da stvorim osećaj protoka vremena i istorije. Putin je na vlast došao 2000. godine i iskoristila sam njegovu karijeru da prikažem mali trenutak u ruskoj istoriji. To mesto ima određeni kontekst.

Kako ovaj film može da pomogne ljudima u Svalki?

Nadam se da će on pokrenuti diskusiju. Nadam se da će Jula inspirisati gledaoce. Ja čak ni ne mislim da je ovo film o deponiji — doživljavam ga kao inspirativnu priču, o tome kako smo sposobni da promenimo sopstveni život, da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Nadam se i da će film inspirisati ljude da budu pažljiviji i ljubazniji jedni prema drugima, da pokažu više ljubavi, uvažavanja i milosrđa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu