Reklame
Drugi svetski rat

Zašto je Austrija poslednje mesto u Evropi na kome se može slaviti NDH

Austrijsko mesto Blajburg se izdvojilo kao jedino mesto na kome se može slaviti ustaštvo a da se to prikrije jeftinom pričom o pomenu streljanim zarobljenicima, pripadnicima poražene hrvatske vojske.

pisao Ognjen Rašuo
12 Maj 2018, 8:12am

Fotografija: VICE Srbija

U našim starim srednjoškolskim udžbenicima istorije pisalo je da je rat u Jugoslaviji trajao 7 dana duže nego u ostatku Evrope. U stvari, to nije tačno, jedna potpuno zaboravljena bitka se vodila oko malog grada u posavini sve do 25. maja kada su uništene i poslednje veće ustaške snage. Nakon bitke za Odžak ostale su samo poneke ustaške i četničke grupe i pojedinci koji su se krili po šumama, a ponegde se i dobrih 10 godina nakon rata vijale sa Oznom. Ipak, nikada sasvim razjašnjeni događaji oko Blajburga su označavali zvanični kraj rata u SFRJ.

Zvaničan stav je bio da se radilo o jednoj od najvećih pobeda JNA. Nezvaničnih istina ima jako mnogo. Istorijskih falsifikata jos više. Ali, ovo nije mi namera da pišem naučni rad iz istorije ili patologije. Ovo je članak o tradicionalnim pirovima ustaštva među mirnim aplskim planinama.

Tačno je da su pripadnici ustaških i drugih snaga ubijeni od strane JNA. Ne zna se tačno o kom broju se radi. Ta činjenica, da ne postoje istorijski utvrđene činjenice, omogućava da se broj ubijenih stalno uvećava. Razlozi za to su danas, više od 70 godina kasnije, isključivo propagandne prirode.

Sve je manje prostora za prosečnog ustašu da iskaže svoju mržnju prema Jevrejima, Srbima, Romima, komunistima, masonima ili kome li već ne. Ono što je bio maltene mejnstrim politike devedesetih sada gubi svoju političku snagu. Ne zavaravam se da ustašluka nema, ima i te kako. Ali, oni koji otvoreno pričaju o smrdljivim Ciganima koje treba proterati preko Drine su danas egzotika hrvatske politike. Uglavnom svoj ustašluk kruju raznim eufemizmima. Zlo koje je posejano nekada davno i koje ne prolazi tek samo od sebe. Pogotovo ne ako ga svake godine uredno održavaju u životu.

Međutim, danas prosečan hrvatski desničarski političar manipuliše ustašlukom. Odvale ponekad nekoliko zapaljivih reči ili se kao fol posvađaju sa Srbijom kako bi prikazali svoje veliko hrvatstvo. U stvari, bore se za glasove birača kako bi očuvali svoje pozicije i prinadležnosti u državi koja polako propada.

I postoji tih nekoliko datuma kada uzavri čista hrvatska krv i kada se smatra da je apsolutno opravdano mrziti Srbe, Rome, Jevreje ili koga god. Predstava je uvek ista, isti pevači, iste pesme. Čak i isti posetioci. Kao neki veliki karavan fanova ustaškog Greateful Deada koji od mesta do mesta ide i troši svoj život na dobru janjetinu, lošu muziku i mržnju. Međutim, svi ti dani su vezani za prošli rat, ništa za mračnu NDH prošlost kojom se toliko ponose hrvatski desničari.

Blajburg se izdvojio kao jedino mesto na kome se može slaviti NDH a da se to prikrije jeftinom pričom o pomenu streljanim zarobljenicima, pripadnicima poražene hrvatske vojske. U stvari, ni to nije u celosti tačno, veliki broj streljanih su bili pripadnici vermahta, hrvatski dobrovoljci koji su se prijaviljivali u tri nemačke divizije. Dajte mi jednu državu na svetu u kojoj to nije izdaja? Da paradoks bude još veći, ti isti poltičari, bar javno, tvrde da su naslednici partizanske tradicije, upravo onih koji su te ljude streljali.

I jasno je zašto baš Blajburg. Sve drugo u vezi NDH je toliko zlo da ni najveće ustaše ne mogu pronaći ama baš ništa vredno proslave. Gdje god da se zagrebe nailazi se na brutalni zločin.

Blajburg je kost koja se baca psima. Za hrvatske političare to je žrtva kriptoustaštva koju jednom godišnje polažu nekim od svojih ne toliko kriptoustaških glasača. Niko tamo nije zbog pomena nevinim žrtvama, tamo se obeležava tuga zbog propasti NDH.

A i lako je manipulisati brojevima ubijenih. Do osamdesetih je malo ko govorio o onome što se tamo zaista desilo. Sa austrijske strane granice su se od pedesetih godina okupljale ustaše, razna hrvatska emigracija a skupove je organizovalo jedno od hrvatskih emigrantskih udruženja. Jugoslavija je protestvovala kod austrijskih vlasti. Kasnije su se polako pojavljivala i svedočenja od kojih je najznačajnije bilo svedočenje Sime Dubajića, u to vreme dvadesetdvogodišnjeg majora koji će se pre tridesete penzionisati i napustiti čak i karijeru filmskog radnika, vilu na Dedinju i povući se u svoje selo pored Kistanja da bi već sede kose i brkova progovorio o onome što se u maju 1945 dešavalo u Sloveniji.

Međutim, kasnije će obeležavanje vremenom dobijati zvanični karakter. Prisustvovaće im najviši hrvatski predstavnici, premijeri, predsednici. Tek tada od opskurnog šovinističkog okupljanja to postaje zvanični događaj.

I sve je to pod duhovnim plaštom katoličke crkve koja otvoreno slavljenje nacizma prikriva bajkom o verskom obredu. I sve je fol. Nikome od tih sveštenika tamo nikada nije i nikada nije padalo na pamet da kažu da neće održati opelo dok god ljudi oko njih nose uniforme u kojima je poklato stotine hiljada civila. Ljudi, žena, dece, Srba, Roma, Jevreja pa i Hrvata. Naravno da neije, ti sveštenici su, naravno, bili samo sastavni deo proslave ustašluka. A mise služe najviši velikodostojnici katoličke crkve u Hrvatskoj.

Ali, ove godine je, makar formalno nadbiskup Koruške, Alojz Švarc, uveo strožija pravila. Na primer, biće dozvoljene samo državne i crkvene zastave. Svi ustaški i nacistički simboli, uniforme i njihove imitacije su zabranjeni. I sama Austrija ne gleda baš blagonaklono na ustaške orgije i pokušava da spreči dolazak raznoraznih likova.

Ali suština i dalje ostaje ista. Iako je to formalno misa na otvorenom, da se ne lažemo, niko tu ne dolazi zbog vere. Suština je mnogo mračnija i katolička crkva i Austrija bi morali učinit mnogo više da se sa tim stvarima završi jednom za svagda.

Tako da i ne razumem zašto im smetaju ustaški i nacistički simboli, kada je to u suštini ustaška i nacistička proslava. Neka ih ostave, mnogo je poštenije nego da prave versku ljušturu koja krije veoma zlu suštinu. Sa ustaškim simbolima je pir u Blajburgu upravo to što jeste njegova suština, a učešće katoličke crkve i hrvatske države sramota za jedne i za druge.

Za Hrvatsku nema nade u skorije vreme. Za razliku od Austrije koja pokušava da spreči dolazak najokorelijih ustaša i na taj skup ne gleda sa mnogo simpatija, u Hrvatskoj je to, maltene, zvaničan državni događaj. Svake godine najviši hrvatski funkcioneri dolaze tamo. Ove godine će to biti predsednik sabora.

Ovakvi skupovi neće promeniti istoriju i neće oprati NDH. To niko pošten pod kapom nebeskom ne može učiniti. Naprotiv, samo oni koji se vežu za to zlo sasvim opravdano dobijaju pečat ustaštva, uključujući i učesnike i katoličku crkvu i političare. Da li im je to potrebno? Oni očigledno misle da jeste. Ali neka ih onda. Makar će izaći iz ormara i prestati sa laganjem.

PROČITAJTE JOŠ:

Tagged:
Srbija
Hrvatska
istorija
ratni zločini
JNA
blajburg
ustaše