Mladi Romi

Mladi Romi u Srbiji: Demuš - dobri duh mahale

I tamo gde je u međuvremenu, uvek učini nešto plemenito. Štiti nejake, pomaže bolesnima, plače saosećajući sa nesrećnima. „Greota mu“, tako definiše empatiju.

pisao Dragana Nikoletic
22 Februar 2017, 8:50am

Aleksandrija Ajduković

Socijalni pokazatelji ukazuju da stanje u populaciji mladih Roma u Srbiji nije bajno, uprkos evidentnom pomaku od početka Dekade Roma, međunarodne inicijative pokrenute 2005. godine. Mladi Romi se teže zapošljavaju od ostalih i, pritešnjeni predrasudama sa jedne, i običajnim pravom sa druge strane, mladi nalaze egzistencijalni izlaz u nevladinim organizacijama i sivom ekonomskom sektoru. Ipak je sve više njih i u zvaničnim tokovima. Slika životnog ambijenta mladog pripadnika romske zajednice još uvek je stereotipna i dobrim delom se zasniva na istini.

Sve fotografije: Aleksandrija Ajduković

Kada ga nema na par dana, ceo komšiluk, uključujući i mnogobrojnu rodbinu, s nestrpljenjem očekuje njegov povratak. Ako ni zbog čega drugog, ono da im šalom popravi raspoloženje. Ili im donese dar, vodeći se običajem da najlepšu nađenu ili kupljenu stvar sačuva, da bi je poklonio dragoj osobi. 

I tamo gde je u međuvremenu, uvek učini nešto plemenito. Štiti nejake, pomaže bolesnima, plače saosećajući sa nesrećnima. „Greota mu", tako definiše empatiju.

To se Demušu vrati po pravilima kosmosa: nema tog ko ga ne voli, ili mu je makar simpatičan.
Senzualan lik latinoameričkog Indijanca i fizički potvrđuje njegovu naročitost. Kaže da mu je 27, ali je nekad utisak da je mlađi, a nekad stariji.

I glas mu je nežan, nikad ga ne podiže bez preke potrebe, kad mu je ton više uznemiren nego oštar. Obično se to dešava ako prepričava neku nepravdu. Čini sve što je u njegovoj moći da je ispravi.

- Kad idemo po kontejneri, dođe neki kriminalac pa nas napada - njegov srpski je iskvaren jer mu je maternji, tačnije, očinji –  s „dijalektom" rodnog Kosova Polja. Od škole ima pet razreda osnovne, ali je prirodno lucidan. Urođena borbenost nalaže da u pomenutom i sličnim slučajevima pozove policiju.

- Nekad su mrtvi – 'ladni – misli na predstavnike reda, ali on uvek skače da odbrani prava ranjivi(ji)h.

Sve fotografije: Aleksandra Ajduković

U korpus Demušovih vrlina spada i to što bez zavisti gleda na tuđe bolje uslove života. Recimo, svoje „sestre" iz Niša, udate za Nemca, koja stanuje u „pravom stanu" na 13-om spratu. 

- Ceo grad se vidi sa prozora - ushićen je. - I nema ciganski tračevi.

Ta sestra iz Niša mu nije rođena, pa čak ni od ujaka, strica ili tetke, oni su se „napili krvi", tačnije, krvlju probratimili. To je kod Roma toliko jaka veza, da među pobratimljenim nema venčavanja, ni u drugom kolenu, objašnjava. Isto važi i za obaveznog posrednika, tumači nepisano pravilo.

Demuš je dobri duh svog naselja Vuka Vrčevića. 

Sa druge strane, pažnja kojom obasipa „sestru", spada u njegov lični sistem moralnih nazora. Čim je čuo da se razbolela, da su je napali neki bacili – „leukociti", požurio je da joj se nađe. S njom je obilazio „doktore", savetovao je da se pazi. Džaba, ona je radila po svome, pa je Demuš odlučio da će nama biti korisniji.

Po povratku iz Niša, „tri dana je plakao", kaže, što zbog „sestrine" ludosti koja će „o glavu da joj se lupi", što zbog razlike između tog tamo i ovog ovde. Između stambene zgrade i đubretom zatrpane mahale.


Zato ga je sramota zbog kamara smeća na putu do kućice, drastično različite iznutra od svega spolja. Sve je tu ulickano na neki poseban način. Jastuci za sedenje po podu imaju zebraste navlake i druge animal-printove, kao u nekom erotskom filmu iz sedamdesetih prošlog veka. Ali sa mnogo više estetskog osećaja. 

Dugački niz plišanih srca (ili od jambolije) asociraju na detinjstvo. To su, međutim, mahom sveži pokloni, dok je neke i sam kupio: ona sa raširenim rukama, spremnim na zagrljaj. Koga bi u onaj pravi, od krvi i mesa, najradije primio, Demuš ne želi da otkrije. Izgleda da je po sredi neka zabranjena ljubav, čim je krije.

Pali grejalicu, iznosi posluženje. Ceo dan je sređivao kuću, pa sve miriše na omekšivač. Drago mu je što to primećujemo.

Vrzma se, ulazi i izlazi, stalnim, makar i suvišnim angažmanom potiskuje stalnu zabrinutost zbog nečijeg pogrešnog ponašanja. „Zna se šta je dobro, a šta loše", stavove je preuzeo od roditelja koji i „treba da budu strogi", i da daju primer „deci".

- Ja sam jako protiv da se ljudi ljube javno – i ovaj kodeks je za dobro najmlađih. 

Ne sviđa mu se ni to što njegov drug Amir, trenutno prisutan, po vasceli dan luta, a kod kuće ga čekaju žena i tri deteta. 

- Vidiš da moja pamet i njegova nisu isti, znaš kad bi' ja stavio te eksere – komentariše Amirov imidž, poentiran pirsingom. Ič se ne plaši da bi ovog to moglo da naljuti. Bitno je da je rekao ono što misli.

I pored prividnog mira sa sobom, Demuš bi „odmah menjao ceo svoj život", priznaje u jednom trenutku, da bi se već u sledećem uhvatio razloga ostanka. Svakih malo nekom treba njegova pomoć, a ni otac to ne bi blagoslovio. Ovaj mu brani i da rano izjutra ide na buvljak da se ne bi prehladio. Očevog straha se boji i kad mu se dogodi nešto zaista opasno.

-Uboli su me nožem, jako velika rana, neki Srbi, narkomani – pokazuje šakama dva puta po 20-ak santimetara duž desne butine. Za ovo nije „rekao tati", da ga ne uznemiri podsećanjem na ubistvo starijeg sina pod Pančevačkim mostom. 

Ali je zato slučaj prijavio policiji. Međutim, u zapisniku je za nasilnike navedeno „nepoznati napadači", premda Demuš dobro zna koji su. I ranije ih je tu viđao, što je policajcima i rekao na preliminarnom ispitivanju u Urgentnom centru.

- Da sam bio Srbin, jurili bi ih - svestan je, ali se ne ljuti, premda će tužiti i „Srbiju u Nemačkoj, što mu nisu pomogli". Kao što se sudi i sa drugima, što Srbima, što Romima, na raznim institucionalnim nivoima, očito verujući u pravnu državu.

Što se (l)egaliteta tiče na bazičnom nivou, za Demuša su Srbi i Romi jednaki. 

- Njega udariš, boli. Mene udariš, boli - metaforički opisuje jednakost među „ljudima".

Moralna načela sprovodi i preko Fejsbuka, a facebook  je i ugraviran na fasadi njegove potleušice.

- Kad me pitaju da budem u vezi, ja ih blokiram – nije mu pravo što se njegova potreba za druženjem tumači drugačije. Zbog toga, ali i zato što tamo ima „puno pedofila",  suštinski ne voli ovu društvenu mrežu, u naselju vrlo popularnu.

- Fejsbuku ne verujem, to je laž – prosuđuje, ali mu se prepušta kao nekom odušku. Jer, ne puši, ne pije (čak ni kafu), ne drogira se...  Samo brine, o svima okolo, dok povremeno sažaljenje nad samim sobom izražava uzdahom. Ili ikonicom rasplakanog smajlija na Fejsu.

Začudo, ne žali što nema svog poroda, možda i što su pod njegovom „jurisdikcijom" mališani iz familije i komšiluka. Jeste, trebalo je da se oženi, kad je imao 14-15 godina. Ali, „tata nije dao", jer je bio „premlad". A tata je za Demuša neprikosnoveni autoritet.

Od Demuša se više očekuje na globalnijem nivou, jer je on sad najstariji sin, glavni domaćin. Opslužuje i svoju kuću (kupljenu od oca), brine da svega ima i kod rodbine. Da o svima vodi računa, njegova je zacrtana uloga, a narav se prosto uklopila. Srećnim sticajem prilika.

Zato i nama udovoljava, pa pozira. Napući usta, zabaci kosu, zategne sportsko-elegantnu (mirišljavu) majcu. U njemu ima raznolikog potencijala, nenegovanog, ili stavljenog u službu zajednice.

Demuš joj ne bi bio tako neophodan, da su Romi upoznati, ili da im je atraktivnija usluga Gradskog centra za socijalni rad – pomoć u kući.

- Najveći broj korisnika romske nacionalnosti koristi novčanu socijalnu pomoć, besplatan obrok, zatim jednokratne novačane pomoći – kažu u Gradskom centru za socijalni rad, na osnovu prakse. Jer, faktički, ova ustanova ne prepoznaje korisnike po verskoj, nacionalnoj i rasnoj osnovi, već po stanju socijalne potrebe.

Zdravstvena nega je stvar drugih institucija, što traži dodatne napore da se uđe u sistem.

_______________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Egzon

________________________________________________________________________________________________

Što se pravde tiče, tu je Demuš u znatno boljem položaju od ostatka zajednice. 

- Pripadnici romske manjine kojima besplatnu pravnu pomoć pruža  Praxis, veoma su slabo upoznati ili uopšte i ne znaju koja su njihova prava - naglašava Ivana Stanković iz NVO Praxis

Ona dodaje da im "pogotovo nije poznato na koji način i u kojim postupcima mogu da prava ostvare."

- Reč je o ljudima koji ne samo da su potpuno pravno neuki, nego neretko ne znaju ni da čitaju i pišu. I uglavnom žive u krajnjem siromaštvu i na marginama društva, u getoiziranim romskim naseljima, čak 65 odsto njih – naglašava Stanković.

Sistem, sa druge strane, nije ažuran u rešavanju problema Roma. Događa se da organi uprave koji vode postupak i sudovi, ne donose odluke u propisanim rokovima već se oni uglavnom znatno prekoračuju. Ponekad i mnogostruko, a stranke su neretko prinuđene da na ostvarivanje prava čekaju i više godina.

- Međutim, poznato je da se i u drugim slučajevima postupci vode neprimereno dugo, tako da ovaj problem ne pogađa samo romsku populaciju - dodaje Stanković. 

Praxis posebno pomaže pri sticanju ličnih dokumenata, kao preduslova za postizanje drugih prava.

Međutim, i Romi koji imaju lične dokumente kao svoj najveći problem ističu težak materijalni položaj i nemogućnost da se zaposle. Na "pravom" radnom mestu, a ne pod okriljem sive ekonomije jer to većinsko uhlebljenje mladih Roma povlači nevolje sa zakonom.
Dođe mu kao neki začaran krug iz kog je najbolji izlaz  – edukacija.

Sve fotografije: Aleksandrija Ajduković

Još na VICE.com

Tetovaže beogradskih Roma

Upoznajte Ninu koja je najzad rekla ne heroinu

U "večernjoj školi" sa malim Romima

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu