Čega ćemo se sećati kada uklone Staklenac sa Trga republike?

Sećanje je nedovoljno istražena rabota raznih regija mozga. Ono se skladišti u nervnim sinapsama. Šta li se s njima događa kad tako brzo zaboravljamo šta je bilo na mestu nekog srušenog objekta?
Tako nestaju slike iz naše svesti, iako su činile možda i važan deo života. Šta ćemo pamtiti kad gradske vlasti, kako je najavljeno, konačno uklone Staklenac sa Trga republike, nakon skoro 30 godina „privremenog“ postojanja?

Podignut ’89-e, sa namenom tržnog centra, Staklenac je bio „sve i svašta, a najmanje ono što mu stoji u opisu poslovanja“, svedoče stanari sa najdužim stažom kirajdžija.

Ova zgrada čija se spoljašnost najbolje može opisati kao "rugoba", iznutra je postajao pakao čim granu prvi zraci prolećnog sunca. Zimi se pretvarao u zamrzivač, a vetar ga je godinama tresao kao zveckajuću pihtiju. Ipak, Staklenac krio je i još uvek krije tajni život beogradske male privrede i raznih drugih delatnosti.

U samom epi-centru prestonice, na „nultom“ hektaru, bio je i ostao „imaginarni kavez u kome je sve moguće“.

Za potrebe jedne Noći muzeja (2007), u organizaciji galerije Remont koja je ovde startovala, Mileta Prodanović, slikar i pisac, sastavio je tekst o kućnim duhovima Staklenca. Poreklo aveti koje su nadalje krojile kapu ovom zdanju, Mileta je povezao sa slojevitom istorijom podzemlja što doseže i pre Singidunuma. Ali, tek rimsko doba ostavlja tragove. Pa su pronađeni fragmenti svetilišta bogu Merkuru, zaštitniku svih vrsta umetnosti, zanata i trgovine, kao i lopova.

- Pored merkuruma obično su postojali bunari želja gde su oni koji su verovali da će im božanstvo vratiti udvostručen novac, u njega ubacivali bakarne, srebrne i, ređe, zlatne kovanice - priča u tom tekstu Prodanović.

I ni malo se ne čudi što je jedan od prvih zakupaca Staklenca bila upravo Dafiment banka. Svi prevareni piramidalnim ulaganjem sigurno pamte duge redove slično ustreptalih hazardera koji su hteli da okrenu bar još jedan krug investicija. Sećaju se svojih nada u natprirodne sile ekonomije.

Kao beleg rimskog bunara želja i danas je u centru Staklenca jedna nazovi fontana. A više bara ustajale vode što ostavlja masne linije žabokrečine od promena nivoa zamućene tekućine. Zagledate li se u taj mulj, bićete više nego iznenađeni: u njemu plivaju kapitalci zlatnih ribica. Reklo bi se „porcijaši“, da ih iko tako konzumira. Možda je Merkur u njih pretvorio davno pobacan novac, ili se zbilo kakvo drugo čudo, tek i ovo je jedan od nerasvetljenih fenomena Staklenca.

Dok smo još kod čuda, Mariji Radoš, kustoskinji Remonta, pada na pamet volšebna firma za volšebni povraćaj zdravlja zvana "Saržen". Navire joj prizor buljuka baba i deda, koji su mogli i da ispuste dušu pre no što dođu do „lekara“ i svog besplatnog pregleda, skupa sa promotivnom kurom masiranja.

- Ponedeljkom ili petkom, tu su Kinezi dopremali ogromne količine kartonskih kutija sa aparatima za razne zdravstvene tretmane – priča Saša Janjić, takođe kustos Remonta. Svrha aparata je bila da izleče boljku koja je za badava dijagnosticirana.

Jednom mesečno, nastavlja Marija, ti ubogi i kljasti starci zaigrali bi kolo pred Siražemom. Da li kao dokaz da su još živi, ili da su usled terapija postali vitalniji, ne znamo.

Fantomski Seržen uselio se u prostor Media centra, slažu Remontovci staklene kockice, donekle sa mukom, a odatle sa radošću prisećanja.

Media centar i sama pamtim, tačnije njegovu ugostiteljsku ispostavu. Osrednji prostor, dovoljno intiman, ali i prilika da vidiš svakog ko nešto znači u novinarstvu, ostao je memorisan kao platforma razmene ideja i tračeva. I po keši koji je znao šta ko pije od redovnijih gostiju. Prazne čaše „žestine“ gomilale su se kao trofeji, pre no što bi uspeo da ih pokupi.

Tu su bile i kancelarije NUNS-a, kao i turistička agencija „Panorama“, i dalje jedan od zakupaca. Prodavnica obuće kao i „ekspozitura“ za komunikaciju sa vanzemaljcima, a preko „svetog kamena“ kriptonita sa Rtnja, što je okupljala veliki broj pristalica.

Odmah do lifta, klaustrofobičnog do simptoma migrene, ne zbog gabarita, jer je bio i jeste – teretni, već zbog sumnjivih zvukova i drhturenja koje je proizvodio i ispuštao, bila je knjižara Krug, isprva samo u hodniku.

Potom se Krug uselio u lokal u kojem je carevala izvesna Biljana, prozvana interno Đorđeta po tome što je za sve pitala šefa „Đorđeta“, a poznata među knjižarima i kao Srećica, jer je druge tako oslovljavala. Ona je svakom kupcu pronalazila najjevtinija rešenja, i silno se sekirala ako je na drugom mestu bio prevaren.

Sada je, veruju Remontovci, ova dama teškog koraka – u penziji. A Krug izbrisan iz APR-a jer je vlasnik u međuvremenu preminuo. Nikad više beogradski čitači nisu ništa slično dobili, i pored mnogih pokušaja.

I sam Remont je bio neobično živo mesto, kao što i priliči nezavisnoj umetničkoj asocijaciji, u smislu ogromnog poleta, a manjka resursa ljudstva i prostora, koji je poletom nadoknađivan. Kulminacija često menjanih izložbi bila je pomenuta Noć muzeja kada je svaki lokal na drugom spratu postao galerija. Čak je u tu svrhu iskorišćen i lift, na zadovoljstvo ljubitelja dela vajara Marka Crnobrnje.

Rtanjski komunikolozi sa vanzemaljcima sada su usmereni na odvikavanje od pušenja, ili su se uselili u datu prostoriju. „Sedam koraka do slobode“, njihov je (novi) moto među čija su slova umetnute ilustracije prignječenih cigareta.

Lift više ne tandrče, a ima i drugih znakova progresa; bubašvabe i miševi su istrebljeni nizom deratizacija, a pristizali su, pored vonja brze hrane, iz „jedarnica“ u prizemlju, i dalje vrlo masovnih.
I smrad je nekim čudnim sistemom potisnut u ćoškove, u pravcu požarnih stepenica, pribežišta za pušače otkad je stupio na snagu Zakon o zabrani pušenja. Sve je samo prividno mirnije.

I prvi sprat je očuvao imidž internet i drugih vrsta zabava. Uključujući i kockarnicu koja pruža jezik zlatastog tepiha, kad god se staklena vrata senzorski otvore. I zove: prooooobaj me! Bilijar klub i dalje mami vešte sa štapovima i kuglama da se drugarski takmiče.

Idealan pozicijom, isključivo, Staklenac je često menjao zakupce, a zakupci podzakupce i vrstu delatnosti. Jedan od prvih investitora u lokale, bila je firma Dipos, od koje je prostor i Remont rentirao. Za Dipos se govorkalo da je bio u uskoj vezi sa Službom državne bezbednosti, budući u većinskom vlasništvu Ministarstva inostranih poslova. Služba se otkrila aktivnostima promatranja političkih dešavanja u vidnom polju Staklenca.

- Sa drugog sprata mogli su u tajnosti da motre na protagoniste demonstracija 9.marta i svih potonjih – uspomena je Darke Radosavljević, direktorke Remonta.

Ova slika je ušuškana među slične zapise u nervnim sinapsama, uključujući i spašavanje policajaca od rulje, ali i štabskog dejstvovanja lidera demokratskog preokreta na pragu ovog milenijuma.
Svi su oni sedeli u kafani Media centra, nastavljajući tradiciju kafanske žiže života u Srba. Taj poseban kreativni merak nikad neće moći da zamene fast-food replike, danas svuda, pa i u Staklencu, dominirajuće.

Za uličnim isterivanjem pravde, usledile su folklorne sesje i slične priredbe na glavnom beogradskom trgu.

- Buka je bila toliko nesnosna, da ni sopstvene misli nisi mogao da čuješ – svedoče Remontovci. Ipak po malo i žaleći za specifičnom atmosferom ličnog i zajedničkog ludila korisnika lokala.

- Bili smo kao familija – uspomena im mami smešak. Bez obzira na krajnje neuslove, dva WC-a po spratu, muški i ženski, između ostalog. Što opet izvlači iz zapećka memorije Remzu, omiljenu čistačicu. I njeno poznato „nema niko stručno da te jebe“, izgovorenog povodom prepričavanja svog odlaska u Opštinu.

Naime, Remza je upravo postavila svoj prvi parket u životu, tek naišla poplava. Parket podigla, svog ga uništila. I ode ti Remza da potraži odštetu, a niko je ne ferma od nadležnih. Tako je iznedren taj zaključak o profesionalnosti jebanja, zapravo prafraza „oficijalnog“, skoro pa podjednako zamršenog.

Pored čistača, stanari su u bliskim odnosima i sa čuvarima objekta. Gde je sve kao „na izvol’te“, a zapravo dobrim delom mimikrirano. „Transparentnost“ staklenog objekta imala je i ima i tajne prolaze u komšijska dvorišta. Istina, negde je i presekla protok, ali na drugu stranu omogućila dotok gostiju kafića Magična bašta Pubis i drugih, i dalje aktuelnih. Što ovo čudo nad čudima još više usložnjava. Pogotovo kad se uzme u obzir i fakat sva maštovitost ponude. Uključujući i „ambulantu“ za ispiranje debelog creva, ugašenu možda i zato što je klijentelu bilo sramota da se raspituju gde se ona nalazi.

- Nadležni su naglašavali da je ovaj status posledica nedostatka Detaljnog urbanističkog plana za Trg republike u koji će Staklenec biti unet čim se DUP izglasa - navodi Aleksandar Karadžić, vlasnik agencije Panorama.

Urbanistički plan još uvek nije ozvaničen, što je otvaralo prostor licitacijama za eventualni budući sadržaj najkomercijalnije beogradske parcele. Te Gradska galerija, te Balet ili Opera, i konačno – šetalište.

Neće to ići tako glatko, slute trenutni zakupci. Biće tu tužbi, što stvar dodatno komplikuje uz zahtev vlasnika placa za restitucijom.

To pravno-ekonomsko polje nas ne zanima, već daleko manje opipljivi segment sećanja. Šta će u njemu ostati kad i ako bude uklonjena jedna od četiri „znamenitosti Trga republike“? Pored Narodnog muzeja, Nacionalnog teatra, i spomenika „Kod konja“, kako se popularno naziva obeležje knezu Mihailu Obrenoviću.

Ostaće halabuka uspomena čija se verodostojnost teško dokazuje.

- Dobro se sećam trenutka kad sam te ovde upoznao, - kaže meni Mića Karić iz Remonta. Imala sam, navodno, cvet u kosi, svratila u Staklenac sa ispraćaja Rundeka. Gledam ga belo, u neverici, mora da je bar neki detalj pomešao (nadam se – onaj o cvetu). Al’ on ubedljivo sigura, pa se povlačim. Ostavljam njegovim i drugim žilavim nervnim sinapsama da se bave istorijom Staklenca.

Da li će sve ostati na usmenom predanju, ili ući u anale, ili i dalje ostati da svedoči, zavisi od mnogih faktora, često van domašaja našeg mešanja.