Fotografija: Nikky G

O abortusu koji sam imala dok sam pokušavala da ostanem čista od droge

"Želela sam dete, ali znala sam da sam morala da prekinem trudnoću. Jer, šta ako ne budem uspela da se držim podalje od droga?"

|
sep 14 2018, 9:04am

Fotografija: Nikky G

Sve što želim da vam kažem o heroinu novi je serijal tekstova VICE prijateljice i saradnice Hane Bruks. Hana je spisateljica i muzičarka iz Melburna, koja je nekoliko godina provela boreći se sa zavisnošću od heroina. Ovi članci pisani su dok je bila gost rehabilitacionog centra Houp na Tajlandu.

U martu ove godine bolovala sam od “zaostalih proizvoda začetka”, stanja koje sam zapatila od medicinskog abortusa nakon što sam zatrudnela s čovekom kog nisam volela. Imala sam 37 godina, bila sam tri meseca čista i šest nedelja trudna.

Ne preporučujem da budete šest nedelja trudni i tri meseca čisti od dugogodišnje heroinske zavisnosti. Baš kao ni da tokom prve godine oporavka imate kućnog ljubimca ili dečka, iako sam ja imala oba. Možda samo biljku. Bebu, nikako.

Zato što sam bila samo šest nedelja trudna, imala sam opciju da odaberem medicinski umesto operativni prekid trudnoće, koji je invazivniji. Rečeno mi je da je to bezbedna i efikasna opcija, da je od njega imao komplikacije samo jedan procenat žena. Mogla sam da imam abortus “kod kuće”. Osećate se “prirodnije”.

Otišla sam na kliniku po lekove koji su mi bili potrebni za pokretanje abortusa. Bilo je rano, osećala sam se bedno. Pričala sam sa medicinskom sestrom, pričala sam sa lekarkom. Želele su da im potvrdim da sam sigurna da želim prekid trudnoće i iako sam bila daleko od “sigurnog”, rekla sam im da jesam.

Medicinski abortus sastoji se od dve pilule: mifepristona, poznatog i kao RU-486, i druge pilule, misoprostola. Progutala sam mifepriston. Dobila sam misoprostol da ga ponesem kući i popijem 24 do 48 sati kasnije; plus, pilule protiv bolova, koje sam, zato što sam zavisnica, nerado želela da uzmem jer sam bila čista.

Dok sam odlazila, pozvala me je recepcionerka da joj priđem.

“Žao mi je, ali napolju je demonstrant. Želela sam samo da vas upozorim.”

Nasmešila se, sumorno.

Otvorila sam vrata i ugledala usamljenog starca sa velikom fotografijom osmonedeljnog fetusa ukrašenog sloganom: Ubistvo! Ignorisala sam ga i otišla do kola. Tamo sam se predomislila.

"Zašto?”, bilo je sve što sam ga pitala.

U kolima sam plakala.

Bilo mi je žao same sebe i bilo mi je žao starca. Umesto da grickamo kroasan i pijemo espreso, ili ležimo u krevetu sa ljubavnikom, ili kosimo travnjak, bili smo na klinici za abortus u osam izjutra jednog četvrtka, prezirući jedno drugo.


Narednog dana, sat vremena nakon što sam progutala misoprostol, počela sam da osećam grčeve i da krvarim, i to obilato. Misoprostol je “praznio matericu”. Rečeno mi je da mogu da izbacim “velike ugruške”, veličine limuna. Bol je bio užasan i dolazio je u oštrim naletima. Moja lekarka se zabrinula kad me je pregledala nekoliko dana kasnije. I dalje sam krvarila i imala visoku temperaturu, što je znak infekcije. Mogla bih da imam “zaostale proizvode”, rekla mi je, što je možda ukazivalo na to da se čvrsto držim nečega; da ne želim da pustim, što i nisam.

Želela sam dete, ali mi je logika nalagala da prekinem trudnoću. Šta ako ne budem uspela da se držim podalje od droga?

Moja prijateljica Suzan, koja je bila čista i trezna pune četiri godine, sada je notorni alkoholičar sa trogodišnjim detetom, neprestano na klinikama za odvikavanje.

Dete me neće održati čistom.


Ne znam koliko tridesetsedmogodišnjih žena koje žele dete ima abortus, ali znam da je osećaj kontra-intuitivan.

Srećem jednog jutra ženu na bazenu u Houpu. Pluta na leđima. Alkoholičarka je i upravo je stigla iz Engleske. I ona ima 37 godina i želi dete. Pokušavala je da zatrudni sa partnerom, ali ne može da prestane da pije, zbog čitave situacije je pala u depresiju, i zbog toga pije samo još više.

Biološki sat otkucava.

Uranja pod vodu i izranja, plave kose zalizane pozadi.

“Osećam se kao da mi je neko stavio pištolj uz glavu”, kaže ona.


Ovo je porodična bolest.

Razgovaram sa Stef. Njena majka je i dalje zavisnica od heroina.

“Bila je grozna kao majka”, kaže. “Radile smo se zajedno. Krala je od mene. Urlala je na mene. Imala je napade histerije kad nije mogla da nađe drogu. Morala sam da zovem policiju zbog nje.”

Stef je odrasla u hraniteljskoj porodici, ali ju je napustila sa 15 godina.

“Tad sam upoznala svog makroa”, kaže ona.

“Nije bio tipičan makro. Nije bio visok dva metra ili fizički nasilan. Bio je tridesetčetvorogodišnji belac. Uvek je držao lepu hranu u kući. Nikad nije vikao. Ponekad bih osetila određeni ton u njegovom glasu, koji bi me prestravio, ali sam bila odvaljena, pa me nije bila briga. Uvek smo se mazili i ljubili, bilo je to slatko, ali me je istovremeno prodavao klijentima.”

Stefin makro ju je navukao na heroin. Želeo je da ga ona ubrizgava, što je odbila. Više joj se dopadala apatija meta. Kad je njen makro uhapšen zbog vođenja mreže maloletne prostitucije koja je upošljavala dvadesetak devojaka, ostala je u stanu da se skida s droge sama.

Pomogla je policiji sa njihovim slučajem. Detektiv iz odeljenja za borbu protiv eksploatacije u vankuverskoj policiji počeo je da joj pozajmljuje knjige i da je vodi kod psihijatra. Sedeo bi s njom na seansama. Stef kaže da ju je taj detektiv mnoga puta seksualno napastvovao, dok je još bila maloletna. Sa tim optužbama su u javnost izašle ona i još jedna devojka.

“U tom trenutku počela sam da uzimam više meta nego ikad pre”, kaže Stef. “Ostajala bih budna, ono, i do deset dana. Imala bih psihotične napade kad bih bila potpuno van sebe. Mislila sam da svet oko mene polako bledi. Mislila sam da bledim zajedno s njim u ništavilo. Zaboravila sam kako se zovem.”

U martu ove godine detektiv se izjasnio krivim po tačkama optužnice za seksualnu eksploataciju i narušavanje poverenja. Pre dve nedelje, osuđen je na 20 meseci zatvora. Stef, koja je napustila rehabilitacionu kliniku nekoliko nedelja ranije, bila je prisutna na izricanju presude.


Pričam sa Džonom, tridesetogodišnjim australijskim zavisnikom od kokaina čija je majka bila zavisnica od heroina i pijanica. Bila je seksualna radnica. Odmalena se starao o njoj i troje braće i sestara. Ona ga zove “tatica”.

“Sećam se da sam jednog dana poslat u školu bez pantalona”, kaže on. “Sećam se da nije mogla da priušti da sipa benzin, pa sam rezervoar napunio vodom iz baštenskog creva. Sećam se da smo moj mali brat i ja jeli smrznute riblje štapiće zato što nismo znali kako se pali šporet.” Nisu mu se dopadali muškarci koji bi dolazili u kuću. “Mi deca bismo trčali i sakrivali se. Osećali smo se nebezbedno. Nismo znali šta se dešava, ali smo osećali da tu nešto nije u redu.”

Kad je imao 29 godina, Džon je izgradio imperiju od brojnih poslova sa cementom i industrijskom gradnjom, i povukao se iz svega. Sve što je ikad u životu Džon želeo bilo je da ima sopstvenu porodicu, da bi mogao da postane otac koji ostaje kod kuće i brine se o deci. Po rođenju prvog sina, Džonovoj majci trebalo je četiri nedelje da dođe i vidi dete. Kad mu je godinu dana kasnije rođeno drugo dete, Džonova zavisnost od kokaina je eskalirala. “Bio sam budan 12 dana. Otišao sam u bolnicu osećajući se kao jebeni leš”, priseća se on. “Nisam osetio momentalnu bliskost, kao da sam prisustvovao rođenju nečijeg tuđeg deteta.” Istog dana prestao je da uzima kokain. Njegov drugi sin imao je samo tri nedelje kad se prijavio u Houp. Priča o tome kako je zaradio milione, ali je na rehabilitacionoj klinici i uprkos svoj njegovoj drčnosti, kad podigne rejbanke, izgleda tužno.

On pali kamel sa borovnicom i zalizuje kosu.

“Ljudi kažu: ‘Oh, pa bacio si silne novce na zavisnost, izgubio si ovo, izgubio si ono’. Nisam ja ništa izgubio sve dok nisam izgubio tu vezu sa decom. To je nešto sa čim se nikad neću kockati.”

On mulja vilicom.

“Koliko god zavisnost da porazi ljubav, nema šanse da ikad više stavim opojne supstance ispred svoje dece. Pre bih pucao sebi u glavu.”

Mi verujemo u te stvari dok ih izgovaramo.


Novi lik stiže u Houp: Čarli, ima 23 godine i Britanac je. Stavljam rendani kupus na tanjir kad mi prilazi.

“Moja majka čita tvoje članke”, kaže on. “Ona radi sa zavisnicima. I sama je na odvikavanju.”

Tokom ručka, Čarli mi govori da su i njegova majka i njegov otac zavisnici od heroina. Njegova majka je i dalje uzimala drogu kad je saznala da je zatrudnela s njim. Prijavila se na dugoročnu rehabilitaciju, koja je bila verske prirode i vodile su je opatice. Čarli je rođen na rehabilitaciji.

Oba njegova roditelja čisti su već godinama. Odrastao je na sastancima Anonimnih narkomana, ali ništa od toga mu nije pomoglo kad je počeo da se radi krekom.

Njegova devojka ga je zvala juče da mu kaže da je trudna.


Oko dve nedelje posle mog abortusa, i dalje bolujući od “zaostalih proizvoda”, poklekla sam. Krvarila sam, bila sam iscrpljena i svake nedelje sam išla na ultrazvuk. Bila sam tužna, verovatno depresivna. Iako znam da me heroin više ne radi, kupila sam ga i uzela, “samo jednom”. Provela sam narednih nekoliko nedelja neprestano povraćajući. Nisam mogla da svarim hranu ni tečnost. Smršala sam šest kila. Moje telo je odbacivalo heroin, ali sam svaki dan nastavila da se bodem špricevima, čvrsto rešena da se uradim.

Želela sam zaborav, ali sam dobila zavisnost.


Džon mi pokazuje snimak svoja dva sina, koji su još bebe, na kom stariji šalje poljupce.

Čarli će postati otac.

Stef je pronašla žabu i nazvala je Eg.


Preispitujem svoj izbor.

Na našoj nedeljnoj seansi jedan-na-jedan, Majndful Pol mi kaže: “Ne postoje izbori."

Rekla sam sestri i rekla sam lekarki: “Da."

“Sve je”, kaže on, "neizbežno. Ne postoje izbori, sem izbora sa kojima si zadovoljan.”

Nisam zadovoljna.

Kažem mu da sam išla u Hel Garden i da su me statute protiv abortusa žestoko oneraspoložile.

“Ne znam kako je biti žena”, kaže mi on, ljubazno.

Ovako je biti žena: “Moja mama je imala devet abortusa pre nego što me je rodila”, kaže mi nova devojka iz Bahrejna.

“Počela sam da uzimam met, potom heroin, posle abortusa”, kaže Akiko. “Imala sam 13 godina.”

Ovako je.


Pričam Majndful Polu o trenutku koji sam doživela, pre mnogo godina, dok sam čekala da pređem put sa verenikom. Kako sam, u tom trenutku, kad se pešačko svetlo promenilo iz crvenog u zeleno i mali osvetljeni čovek počeo da treperi, i započelo je pištanje, došla do temeljnog saznanja da je sve besmisleno.

Bio je to trenutak čiste sreće.

Ako je sve ne znači ništa, to znači da je sve moguće.


Te noći nisam mogla da spavam. Bio je pun mesec. Shvatila sam da bih, da nisam imala abortus, sada bila skoro sedam meseci trudna. Zamislila sam sebe sa velikim, okruglim stomakom a onda se setila da sam na rehabilitaciji, i dalje pateći od nesanice zbog stalne krize ili Post-akutnog sindroma apstinentske krize, ili Post-abortusnog sindroma, ili sam možda samo bila tužna zato što razmišljam o bebi za koju sam mislila da ne mogu da je rodim.

U mraku pušim još četiri kamela i brojim zvezde.

Pratite Hanu na Instagramu. I pročitajte ostale njene članke u ovom serijalu ovde.

Više na VICE
VICE Channels