Sve čudne, užasne stvari na koje se čovek u zatvoru navikne

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.

Objavljeno u saradnji sa Marshall Project.

Da li ste ikad sedeli na WC šolji i pričali sa čovekom koji stoji tik pored vas i jede keks od čokolade?

Da li vam je nekad došlo da zalepite časopise oko tela kao improvizovani oklop?

Da li vam baterijskom lampom pregledaju anus posle svake porodične posete?

Da li vam zovu po broju umesto po imenu?

Meni se ovakve stvari dešavaju redovno. Svrha zatvora u stvari nije da normalizuje abnormalno ponašanje kriminalaca, što je popularan izraz u doba Trampa. U zatvoru se uopšte ne živi normalno.

Zatvor definiše manjak normalnosti.

Kad sam stigao u zatvor, skoro sve mi je delovalo strano i odvratno. Već prvog dana su me naterali da se skinem u gomili drugih zatvorenika, prošetali me tako golog, i izdali mi identifikacioni broj.

Zadržimo se tu. Sistemsko poniženje, brojčana identifikacija, i obaveštenje da više nisam slobodan građanin već praktično vlasništvo države Mičigen – sve to za samo par minuta.

Tog prvog dana bio sam zapanjen. Ali danas, dve decenije kasnije, sve mi to zvuči sasvim normalno

“251141, javi se u svoj sektor…. Hej, 251141, gde si bre pošao? Dođi ovamo… 251141, stigla ti je pošta…“

A što se pretresa tiče, pa, njih je bilo na stotine.

„Sagni se i rukama raširi guzove… digni kurac… digni jaja… prstima razjapi usta. Ne, nemam ništa za pranje ruku… Pokaži tabane…“

Drugog dana zatvora, bio sam među dvadesetak zatvorenika koji su goli sprovedeni kroz dug blok ćelija u stilu Alkatraza, do prljavog mračnog zajedničkog tuša. Kupatilo je bilo ogromno, sa nekoliko ubuđalih tuševa. Nas nekoliko se povilo pod vrelim mlazom vode; neki su masturbirali bez ikakvog uzdržavanja, kao da je najnormalnija stvar na svetu.

Još nešto normalno u zatvoru je da su sva prijateljstva prolazna. Jednog jutra se probudiš i saznaš da ti je najbolji prijatelj sa kojim si robijao već nekoliko godina premešten u drugu ustanovu tek tako, dok kažeš keks. Možda ti je bio i cimer, jer te niko ne pita sa kim želiš da deliš ćeliju. (Još jedna norma.)

Haos je takođe normalna stvar, mada to zvuči kao oksimoron. Za ovih dvadeset godina, nijednom se nisam baš dobro ispavao, duboko i mirno. Previše je haosa, previše nesigurnosti.

I tako stižemo do nasilja, najnormalnije od svih zatvorskih normi. Tokom godina, dešavalo mi se da me izbodu, istuku, i zamalo siluju, sve to po više puta. Takođe sam u samoodbrani (posebno kao mlad i silovateljima privlačan) morao i sam da radim slične stvari drugima.

Nemojte me pogrešno shvatiti: iako pravosnažno osuđen, nisam monstrum. Naprotiv, rekao bih da sam čak pacifista u dubini duše, saosećam sa svim žrtvama nasilja. Jednom sam čoveku koji se gušio u menzi spasao život Hajmlihovim zahvatom. Pola zatvorenika mi je aplaudiralo, uglavnom zato što sam prkosio stražaru koji mi je uporno govorio da prestanem – ali druga polovina je zviždala, želeli su da pustim lika da se uguši.

Sve ove zatvorske norme na koje se navikavam diktiraju nam i nameću autoriteti. Naređuju nam šta da jedemo, kad da spavamo, kad da izađemo na sunce, kad da pričamo sa porodicom, kad da se tuširamo, kad da se šišamo i kad da peglamo odeću. Novac mi kontroliše zatvor; poreze ne plaćam; zdravstvene usluge (takve kakve su) ne plaćam ali i njima rukovodi zatvor.

Ne pamtim kad sam poslednji put doneo neku značajnu odluku. Unervozim se kad zamislim takvu situaciju. Bogu hvala, i mojoj divnoj porodici i prijateljima, mislim da ću biti okej kad dan najzad bude došao da izađem na slobodu. Ali šta rade oni među nama koji više nemaju nikog živog, a odslužili su svojih milion godina iza rešetaka? Ko će njima da pomogne da se prilagode i počnu da ponovo rukovode svojim životom? Ko će im pomoći da se odviknu od dvadeset ili trideset godina „normale“?

Možda se zato toliki procenat nas vraća u zatvor.

Neko pametniji od mene morao bi da reši ovaj problem, ali reći ću samo da se sa mnom slaže bukvalno svaki zatvorenik koji je odrobijao dovoljno dugo da je naučio kako da svari zatvorsku hranu. Ovaj esej sam dao svakom koga znam da pročita, i svako se složio.

Pitanje koje sad možda sebi postavljate glasi „Šta se tu može?“ Neki bi čak rekli da smo dobili šta smo tražili, ali iz šire društvene perspektive to nema smisla. Ako iz zatvora zatvorenici izlaze kao bolji ljudi, biće bolje i društvo. Ako izlaze gori, biće svima gore.

Meni ta logika zvuči smisleno – ali možda mi je i nju zatvor normalizovao.

Džeri Metkaf (43) je 1996. bio osuđen na 40-60 godina zatvora zbog drugostepenog ubistva, plus dve godine zbog neovlašćenog posedovanja oružja. Kaznu trenutno služi u Popravnom domu Tamb u Lejpiru, država Mičigen.