O čemu govorimo kad govorimo o depresiji

Sve mi ponovo deluje kao da zahteva previše napora, ništa nije vredno truda, te mi izgleda kao da mi se moja depresija vratila. Depresija, iako u medicinskom smislu bolest za koju postoji dijagnoza, iskustveno je nejasna stvar. Njen povratak kod mene može da se ogleda u različitim oblicima: ponekad kao osećanje straha, ponekad kao osećanje ravnodušnosti. Iako više volim ravnodušnost od strahova ispunjenih napadima panike (zaista ništa nije gore od strahova), i ona mi teško pada zato što tada bilo koja aktivnost sem spavanja postaje besmislena. Ali ako samo spavam i spavam, da li to znači da sam izgubila bitku protiv onog dela sebe koji govori: "Nikad više ništa nećeš postići. Ti si luzer"?

Ponekad osećanje krivice zbog pukog postojanja kao još jednog tela na ovoj planeti — koje konzumira, pravi smeće, troši kiseonik — prosto deluje previše. Stvari koje mi predstavljaju zadovoljstvo — kao što je odlazak do prodavnice da bi na parkingu sama u kolima jela poslastice — stvaraju štetu po životnu sredinu, loše fabričke uslove, patnju drugim ljudima, i ja više ne umem da razdvojim zadovoljstvo od sjebanosti. Često me je sramota što uopšte postojim. Ljudi koji ne žele da budem suicidalna verovatno će reći da imam pravo da postojim kao i bilo ko na ovoj planeti — da me to samo depresija ubeđuje u suprotno. Ali bez obzira na to da li me depresija na kraju laže ili ne, ona je zasnovana na istini, a istina je da ja zaista izazivam patnju.

Povremeno će neko na internetu pokušati da me ućutka ili posrami zato što delim svoju patnju s drugima: obično zato što moja patnja ne liči na njihovu i stoga odmah pretpostavljaju da nije validna. Praviće pretpostavke o mom životu, jer to radi ljudski mozak: trudimo se da simplifikujemo i pohranjujemo u fioke stvari tako da se uklapaju u naše već postojeće viđenje onoga ko je šta, da bismo se nekako osećali "bezbedno" ili "nadmoćno". Nezgodno je to što će se moja depresija ponekad zakačiti za jedan takav glas i reći: "Ta osoba je u pravu. Vreme je da, jebemmu, umuknem." Depresija uvek traži razlog da nas ućutka i drži u izolaciji.

Ali da li to treba sada da radimo? Treba li da poredimo patnje među sobom da bismo videli čija je gora, kao da patnja uopšte može da se izmeri? Ili treba da potražimo zajedničku crtu u našim patnjama, jer svi smo mi ljudi i, uprkos širokom dijapazonu iskustava i perspektiva, posedujemo jednu zajedničku emocionalnu paletu.

Verujem da smo onoliko bolesni koliko i naše tajne. Verujem u to zato što sam videla da se ljudi izleče kad obelodane šta ih to odvaja od drugih. To govorenje istine, zauzvrat, daje dozvolu drugima da otkriju ono što misle da ih čini lošim ljudima, gorim od svih ostalih, ili da nisu deo ljudske vrste. Štaviše, jedini način na koji sam uspela da ostanem na ovoj planeti — i pripadnik ljudske rase — jeste tako što sam slušala najbolesnije tajne drugih i zauzvrat im otkrivala svoje.

I, avaj, upravo kad nisam želela da radim ništa drugo sem da spavam, ponovo mi se to dogodilo prošle nedelje. Upoznala sam ženu malo stariju do mene koja je prolazila kroz napade strahova. Prepoznala sam joj to na licu: ispraznost, strah koji je krio iza. Kad mi se poverila šta joj se dešava, znala sam, instinktivno, da joj se dešava upravo ono što sam doživela mnogo puta — najskorije u obliku žestokog  napada kad sam menjala lekove za smirenje. Dok traju napadi strahova, izgleda vam kao da iz njih nema izlaza. A ona je bila ubeđena da će joj to stanje ostati zauvek.

Na trenutak nije verovala da znam kroz šta prolazi, jer je mogla da prepozna život na mom licu — jer sam se smeškala dok sam joj se obraćala. Ljudi su mi oduvek govorili da delujem kao vesela osoba zbog tog svog osmeha: odbrane koju sam izgradila u mladosti da me niko ne bi pitao šta nije u redu. Takođe, ponekad se u depresiji krije sreća — čak i radost — baš kao što postoje trenuci radosti i u drugim bolestima. Depresija nije u svojoj suštini isto što i tuga: ona je isto što i bolest. Ali postepeno, kako sam joj pričala svoju priču, ta žena je počela da uviđa da zaista dobro znam kroz šta prolazi, da sam to lično doživela više nego jednom i da sam preživela iako sam mislila da neću. Taj osećaj prepoznavanja, dok se nalazite usred napada strahova, znači vam sve u životu. Značilo je i meni što mogu da joj pružim ono što je nekoliko anđela velikodušno pružilo meni – anđeli koji su mi, dok sam bila u tom stanju, rekli: "Prošla sam kroz to, znam koliko je strašno i preživela sam."

A opet dok sam pričala sa njom, primetila sam da sam i sama počela da se plašim. Uprkos tome što sam i sama prolazila kroz period depresije, osetila sam da sam izložena jednom njenom izraženijem obliku. Ophrvale su me vrlo živopisne uspomene na prošle napade strahova i malo sam se povukla kao da sam izložena nečem zaraznom. Osetila sam na trenutak instinkt da povučem granicu između nas dve, da kažem sebi da nas dve uopšte nismo slične — da se zatvorim u karantin ili je pretvorim u nešto "strano", umesto da saosećam s njom — kako ne bih morala da se identifikujem s njom i rizikujem da zapatim njenu bolest: bolest koju, dođavola, već posedujem. Mislim da je to jedna veoma ljudska reakcija. Kad smo bolesni, ne želimo da budemo još bolesniji. Kad smo zdravi, ne želimo ponovo da se razbolimo. Ali se takođe pitam: ako refleksno imam potrebu da načinim stranim nekog ko je toliko sličan meni, kakve šanse imamo sa onima koji se istinski razlikuju od nas?

Na kraju sam uspela da pobedim svoje osećaje straha i razgovaram s njom. Razmenile smo telefonske brojeve i od tada se srele još dva puta. Kao posledicu toga što se nisam distancirala, pronašla sam širi smisao u mentalnom paklu kroz koji sam prolazila u životu. Osećam se kao da sam od nekakve koristi, kao da sam rođena to da radim. U trenucima dok sam s tom ženom, i neko vreme posle, osećam se kao da je u redu što postojim i da možda imam pravo da budem na ovoj planeti.

Ilustracije: Joel Benjamin

Pratite So Sad Today na Tviteru

Još na VICE.com

Ne terajte me stalno da vodim brigu o sebi

Pronašla sam dete u sebi i ono je katastrofa

Svi umiru sami: So Sad Today kao Draga Saveta

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i

Instagramu