Deset pitanja koje ste oduvek želeli da postavite kleptomanu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Canada.

Pre šesnaest godina, Vinona Rajder je ušla u Saks na Petoj aveniji na Beverli Hilsu, ukrala robe u vrednosti od više od pet hiljada dolara, a onda bila uhvaćena. I kako je suđenje teklo, postalo je jasno da joj to izgleda nije bio prvi put da koristi popust leva ruka, desni džep. Kasnije su tužioci tvrdili da odavno pokazuje kompulsivno kriminalno ponašanje. U to vreme, bila je američka predivno mračna miljenica, i zarađivala je milione dolara godišnje.

To je i previše poznata anegdota – privilegovani završe kao oštećeni i razvijaju manje nego laskave tendencije. A ako čitate ovo i živite u zapadnom svetu, verovatno ste deo te (barem donekle) privilegovane populacije. Svi mi imamo poroke. Svi takođe volimo da osuđujemo.

Prema Merijam-Vebsteru, izraz kleptoman potiče od grčke reči kleptejn, što znači „krasti" – i često se pripisuje onima koji kradu iako to ne moraju (drugim rečima, suprotno od „Štrajka glađu" Temple of the Dog). Sama ta reč izaziva osudu i mišljenja: da li je u pitanju bolest? Da li je u pitanju žrtveni jarac? Da li je to izraz koji koriste ljudi koji nisu sigurni šta je u pitanju?

Bez obzira kako, kada i ko koristi izraz „kleptoman" – ima bezbroj slučajeva ljudi koji su sami priznali ili su bili uhvaćeni u kompulsivnom ponašanju koje izaziva nalete adrenalina, sa duboko skrivenim porivima za krađu bez razloga.

Prema kanadskom Zavodu za statistiku, tokom 2015. je izvršeno 504.113 krađa nemotornih vozila – što čini oko 1,4 odsto stanovništva zemlje – ali to su samo one u kojima su počinioci bili uhvaćeni. Rešila sam da malo prokopam po mozgu jednog koji još uvek nije uhvaćen.

VICE: Zašto osećaš potrebu da kradeš?

Brendon*: Nemam predstavu, to je počelo kada sam bio dete. Najranija krađa koje se sećam se dogodila u osnovnoj školi. Ukrao sam Čarizard Pokemon karticu od jednog deteta iz odeljenja. Onda sam je krišom vratio u njegovu torbu, zato što sam se osetio kao govno.

Koliko često osetiš taj poriv i ne odupreš mu se?

To veoma zavisi od situacije. Dok sam bio tinejdžer, podlegao bih tom porivu u 90 do 100 posto slučajeva, ali ovih dana sam u velikoj meri naučio da ih kontrolišem. Bilo je loših vremena kada sam svakodnevno morao da dobijem svoj „fiks" – čak i kada je to značilo da ukradem nešto što mi apsolutno nije potrebno. Ovih dana retko osetim taj poriv i retko mu podležem.

Ti imaš dobar posao i dobru porodicu – šta misliš, zašto si odrastao sa željom da kradeš?

Voleo bih da imam odgovor na to pitanje. Mislim da je ovoliko jednostavno: počelo je sa sitnim stvarima, a kako sam odrastao, postajalo je sve ozbiljnije. A to što me nikada nisu uhvatili nije mi mnogo pomoglo.

Iza zatvorenih vrata, ti sebe definišeš kao kleptomana – da li misliš da si bolestan, ili da si jednostavno kriminalac?

Mislim da je u pitanju mešavina i jednog i drugog. U nekim slučajevima bi mi se ukazala prilika, i iako to nisam želeo, počinio bih zločin. Zbog toga mislim da sam kleptoman. U drugim slučajevima bih proveo dane ili nedelje planirajući kako nešto da izvedem – i zbog toga se slažem, kriminalac sam. Ali napominjem da imam savest i da se uvek trudim da se klonim toga da kradem od običnih ljudi, već uglavnom od velikih firmi koje to neće toliko pogoditi.

Šta je bilo najrizičnije što si ikada ukrao?

Jednom prilikom je meni i još nekim momcima bila potrebna neka ozbiljna oprema, pa smo ukrali bager. I to ne neki od onih malih koje neki ljudi imaju po dvorištima – ovaj nije koštao manje od 200 hiljada dolara, a možda i više. To je na kraju ispala veoma stresna situacija, zato što su kontrole bile zaglavljene – nije bilo čak ni ključa.

Nije nam bilo potrebno dugo vremena da shvatimo kojim redosledom se pali, ali nismo ni razmišljali o tome kako ćemo upaliti motor. Proveli smo barem sat vremena pokušavajući da startujemo motor. Pokušavali smo da ga zaletimo nizbrdo, aparatom za gađenje požara smo udarali po motoru, a onda je jedan od nas počeo da pritiska i povlači sve što je mogao da nađe u kabini. Na kraju ga je pokrenuo kada je stisnuo pedalu za gas.

Mislim da je to bilo veoma rizično, zbog mesta na kome smo se nalazili, i zbog toga što smo znali ko je vlasnik mašine – da se on pojavio, verovatno bi se sam pozabavio našim zločinom. A da je došla policija, mogli smo da završimo u zatvoru.

Da li je nalet adrenalina tokom krađe vredan rizika od toga da se završi u zatvoru?

Uopšte nije. Pored krađe ima mnogo drugih načina da srce počne brže da ti kuca, ali ovo je bilo nešto u čemu sam ja bio dobar, i na nesreću, što sam to više radio, bio sam sve bolji u tome.

Da li tvoji prijatelji znaju da toliko često kradeš?

Naravno. Dok sam odrastao, često sam to činio samo uzbuđenja radi, i veliki deo ukradenih stvari sam poklanjao. Retko bih ukrao nešto i to zadržao, ili prodao zbog zarade. Jednostavno sam uživao u uzbuđenju i izazovu kada uspem nešto da ukradem. Ponekad sam išao toliko daleko da sam primao narudžbine i krao ono što je potrebno mojim prijateljima, ali to u tom trenutku to nisu sebi mogli da priušte.

Kada si poslednji put nešto ukrao, i šta je to bilo?

Krao sam u prodavnici. Ukrao sam majicu koja je bila na popustu i koštala 15,99 dolara. Ne mogu da kažem da li je to učinio kriminalac ili kleptoman u meni, ali preko jakne koju sam držao u ruci sam naslagao preko deset odevnih predmeta, a kada sam stigao na kasu i sve ih spustio, jedna majica je ostala zakačena u jakni, pa sam se prepustio sledu događaja, i umesto 215, na kasi platio 200 dolara.

Hoćeš li ikada prestati?

Evo šta se ja nadam – voleo bih da to umesto prokletstva postane dar. Postoje hakeri – Matična ploča je pisala o njima – koji kontaktiraju velike korporacije i upozore ih koliko je lako ugroziti njihovu sajber-bezbednost. Voleo bih to da radim, da prodavnice nauče kako da zaustave ljude kao što sam ja, zato što je to u mnogim slučajevima jednako lako kao ukrasti slatkiš bebi.

Koja je bila najopasnija situacija u koju si dospeo zbog svoje zavisnosti?

Trudio sam da se klonim bilo čega isuviše opasnog. Ali neko vreme jesam falsifikovao novac. To je bilo kada sam bio maloletan, pa nije bilo isuviše opasno.

Takođe sam na jednom svom poslu razvio sistem gde sam imao posla sa velikim korporacijama kao što su Koka-Kola, Pepsi i kanadski Telekom.Takve kompanije redovno kupuju proizvoda u vrednosti od više hiljade dolara, i njihovi zaposleni ponekad odvoje neke proizvode sebi, o trošku kompanije. Zato sam odlučio da se i sam ubiacim u akciju. Naplaćivao bih više, ili bih povećao količine na računima koji su bili preveliki da bi se to provalilo, a onda bih na kraju dana napravio bilans prodate robe i priliva novca tog dana. Ponekad bih otišao kući sa stotinama dolara.

To nije bilo zaista opasno, ali isuviše dugo je trajalo, i da nas je posetila finansijska inspekcija, za mene ne bi bilo srećnog kraja, kao ni za ugled te firme.

Da li misliš da si zbog tih kleptomanskih sklonosti ranjiviji na druge psihološke poremećaje, kao što su patološko laganje ili sociopatske tendencije?

Moraš da pitaš nekog psihologa da li su te stvari u korelaciji. Sve što mogu da kažem je da moram da lažem i varam ljude dok radim to što radim, i to je bez veze. Ne smatram sebe za patološkog lažova i ne mislim da sam sociopata, s obzirom da imam savest i stalo mi je do ljudi i njihovih osećanja. Svi na stvari gledaju drugačije – nekih dana se osećam kao Robin Hud, a drugih kao anarhista u pokušaju, koji je u stvari obični arogantni i egoistični lopov.

Da ti odgovorim na pitanje, ne mislim da sam ranjiviji na druge psihološke poremećaje, samo mislim da me ponekad zabole za sve živo.

JOŠ na VICE:

Priče ljudi koji su uhvaćeni u krađi

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite ginekologu

Foto enciklopedija tetovaža iz ruskih zatvora