Bio sam (prvi) srpski fudbaler u Albaniji

Fudbal sam počeo da treniram kada sam imao osam godina u prvoj privatnoj školi fudbala na našim prostorima. Iz ovog ugla gledano, možda sam imao sreće što je u to vreme nekako sve bilo slabo organizovano pa su, uprkos kakvoj-takvoj upornosti da odradim prvi trening stonog tenisa, kao i atletike, ti pokušaji ostali prazni, jer se treneri nisu pojavili u svojim terminima treninga što je mene usmerilo na fudbal. Poznato je da medalja ima dve strane, a u ovom slučaju - fudbalske. Jedna je ona svima vidljiva kada se upale reflektori i kada krene predstava sa svojim neizvesnim sadržajem (u današnje vreme više borba nego zabava i uživanje u igri) čini se da sa poslednjim zviždukom sudije sve staje do sledeće predstave, ali za nas koji smo se time bavili i za one koji se i dalje bave tada sve počinje – to je ta druga strana medalje.

Odrastao sam na Voždovcu, uz prilično problematično društvo u kom je moja uloga fudbalera i neki zdrav način života ipak prihvaćen. Pričam o periodu 8. razreda osnovne škole u kom su dečaci željni dokazivanja uglavnom spremni na razne gluposti. Sećam se situacije: sedimo kod drugara u improvizovanoj sobi od dela garaže, neko je od nekog starijeg burazera maznuo neki džoint (zamisli koji događaj!), svi uzbuđeni sedaju i kreće džoint u krug, svako povuče dim i daje sledećem, dolazi red na mene i naravno znajući moj stav preskaču me bez onog očekivanog cimanja:  „Nemoj da si sisa probaj". Dakle svi su me dobro skapirali ili sam ja baš bio zagrižen za fudbal?

Počeo sam u Voždovcu i ubrzo prešao u Sinđelić gde sam bio do neke 19. godine. Za sve te godine žurke sam posećivao kao roditelji slavljenika: čim prvi gost dođe, već oko 11 uveče, ja krenem kući jer imam tekmu ujutru. Tako ni na ekskurziju u osmom razredu nisam išao jer sam igrao derbi protiv Rakovice. Možeš misliti tekma pokraj pruge na raspalom terenu, ali ajde sada je ugao gledanja dosta drugačiji. Mada, čini mi se da bih skoro sve ponovio. Ukratko, bio sam pred vratima Crvene Zvezde, a stigao samo do Čuke, Radničkog, Zemuna, Rumunije, Poljske i Albanije. Da, ovo poslednje je bilo možda i najčudnije iskustvo.

U leto 2008. sam se oženio dugogodišnom devojkom a sada ženom Jovanom. Nekoliko dana posle svadbe zazvonio mi je telefon i tu euforiju malo je prekinulo pitanje jednog nazovi menadžera - da li bih išao u Albaniju da igram fudbal?  Odmah se u dahu nadovezao, ne čekajući moj odgovor - "mnogo dobro plaćaju!".

To je taj momenat kada onaj odgovor NE zadržiš još neko vreme u sebi, koje je u mom slučaju bilo: "Ok, slušam o čemu se radi". Albanska ekipa Apolonia je bila na pripremama u Crnoj Gori u Andrijevici i cela priča je bila takva da odem na par dana tamo da im se pridružim i vidim kako to izgleda. Bio sam otvoren za nove stvari i otišao sam. Kada sam stigao u Andrijevicu u hotelu su bila još tri momka iz Srbije jedan iz Mladenovca, iz Novog Pazara i još jedan iz Beograda sa kojim se i danas baš družim. Odradili smo neke tekme, zadovoljili i dogovorili se oko uslova ugovora, pri čemu su oni bili skeptični da ćemo se mi uopšte pojaviti u Albaniji.  Inače, nama je kontakt za ceo transfer bio jedan frizer iz Novog Pazara koji je imao uticajnog rodjaka u Fieru odakle je Apolonia, klub za koji je trebalo da potpišem. I tako je taj frizer pravio svoj prvi i ispostavilo se poslednji fudbalski transfer. Kada sam stigao kući, spakovao stvari i spremao se da krenem primetio sam da meni bliskim ljudima nije baš bilo svejedno. Pre mene, mnogi srpski igrači su odbili da idu, jer je u to vreme baš nešto bilo problematično na severu Albanije ali sam ja jednostavno želeo da vidim kako sve tamo izgleda. U krajnjem slučaju i da mi se ne dopadne još nisam ništa potpisao tako da sam mogao i da se vratim. Na dan puta otišao sam u Novi Pazar i sa ostalim momcima upakovao sam se u Golf 3,  nakon čega je usledila prilična pogibija do krajnjeg odredišta. Mali auto, nas puno, obilaznica oko Skadra…uticali su na atmosferu u kolima i priličnu višesatnu tišinu. Zapravo, čuo se samo Dino Merlin, omiljeni pevač frizera-menadžera. Grad u koji sam išao, Fier, nalazi se na jugu Albanije između Drača i Valone. Naravno, obilaznica oko Tirane - muk i dalje traje , ali ulazak u Drač je bio jako prijatan jer smo uočili nove hotele i zgrade sa obe strane puta, letovalište je delovalo krajnje moderno i vratilo je razgovor u naša kola a Dina Merlina opet u drugi plan. Prvi kontakt sa Albanijom

Ulazimo lagano u Fier gde smo smo se našli sa uticajnim rođakom našeg frizer -menadžera nakon čega smo onako iscrpljeni otišli pravo u restoran u kome nas je čekao najbolji prijatelj uticajnog rođaka koji je bio kratko ošišan, prilično snažan i išaran tetovažama. Naš prvi susret sa Albancem. Kada nam se osmehnuo pri upoznavanju nekako nam je bilo lakše. Bilo nas je sedmorica za stolom: mi igrači, menadžer, rođak i njegov prijatelj.  Rođak je znao malo srpskog jezika jer je oženio ženu poreklom iz Novog Pazara, što je i dovelo do konekcije sa frizerom. Tokom klope jedan od zalogaja je prekinulo pomalo uspaničeno guranje ispod stola koje je postajalo sve jače. Mislim da sam bio i uštinut kako bih posvetio vreme kolegi iz Beograda. Delovao je malo bledunjavo i čini mi se da mu je tanjir bio prilično pun. Nije mi bilo logično jer smo bili baš gladni. Diskretno sam mu se približio i pitao ga o čemu se radi.

„Brate gledam kuda možemo da bežimo, čini mi se da ovo nema veze sa fudbalom". Umirio sam ga šalom: "Tebra ne brini imaš viljušku - brani se. Da je frka dali bi nam plastičan escajg".

Sve je prošlo OK na klopi. Inače, gradić je većč na prvi pogled delovao jako lepo, sa dosta novih zgrada, bar nam je tako izgledao sa terase našeg stana na osmom spratu solitera u koji smo smešteni. U novinama i na TV-u se već vrtela vest da stižu Srbi u klub tako da je javnost uveliko bila upućena da smo tu. Nalazimo se sutradan sa sportskim direktorom koji nam daje da potpišemo ugovor sa pričom da pare dobijamo nakon par dana od potpisa. Naravno mi to ne prihvatamo i to neko ubeđivanje traje par dana pri čemu je tenzija bila poprilična, na ivici povratka za Srbiju. Na kraju mi nekako potpisujemo ugovor i posle par dana dobijamo pare na ruke od sekretara kluba, jednog čikice koji pare doneo na biciklu, zajedno sa ugovorima u naš stan. Otišao je a mi nakon prvog udara mirnoće ponovo se vraćamo u mod panike. Sada treba prespavati sa lovom u stanu, sa scenarijima našeg paničara iz restorana - naravno besana noć je bila pred nama: Što je sigurno - sigurno. Ujutru smo bili pre početka radnog vremena banke ispred banke čekajući da stavimo lovu na račun koji je trebalo da otvorimo. Mogu misliti kako smo izgledali ljudima kao idioti izbuljeni bez sna koji uznemireno cupkaju ispred banke. Kada je lova bila na sigurnom bili smo spremni za početak boravka u Albaniji. Barem ja.

Prvi kontakt sa fudbalom

Stadion je izgledao sasvim pristojno, uz glavni teren koji je imao tribine sa obe strane koje su na svakom domaćinstvu bile dobro popunjene sa oko 2000 do 3000 ljudi. Do glavnog terena na kom smo igrali prvenstvene utakmice nalazio se teren sa veštačkom travom na kome smo uglavnom imali treninge. Navijači kao i sama uprava kluba su nas sjajno prihvatili, nijednog momenta nisam osetio da nisam dobrodošao, bili su jako prijatni i svaki zahtev koji smo imali zaista su se trudili da ispune, i samim tim nama stavljali odgovornost da sve to vratimo igrajući kvalitetno za Apoloniu. Prva utakmica je bila kod nas protiv Lušnje, kluba koji se zove kao i manji gradić 50 km udaljen od Fiera. Uspeli su da nam objasne da je bolje da ispadnemo iz lige nego da izgubimo od njih kod kuće. Euforija je bila tolika da su naši navijači dolazili organizovano da nam pruže podršku veče uoči utakmice u hotel gde smo imali karantin kako bismo bili spremni za veliki derbi. Dan tekme i sam izlazak iz svlačionice na teren napravio mi je osećaj one prve strane medalje koju sam spomenuo što i predstavlja i vrhunac našeg zanimanja. Pun stadion, veoma glasno navijanje, podrška kakvu do sada nisam imao prilike da osetim i naravno naježen i spreman izlazim da im objasnim kako mi Srbi igramo fudbal. Početak utakmice, tenzija na terenu, namešta mi se situacija po strani, inače igrao sam na poziciji levog beka, prolazim dva igrača, centriram a naš igrač postiže gol, pobedonosni 2:1, tako da su mi se stvari poklopile i na samom početku sam ostavio dobar utisak koji se prenosio iz utakmice u utakmicu.  Fudbalski deo je bio sasvim dobar, dobili smo status nekih "zvezdica" u gradu jako brzo što nam je prijalo. Nije moglo da se desi da prođemo glavnom ulicom a da nas neko ne zaustavi, pohvali ili nas nešto pita, pogotovo se to odnosilo na ulične prodavce. Sećam se jednog koji je prodavao diskove i uvek kada nas vidi on pusti da ulicom trešti muzika Viki Miljković. Valjda je mislio da je gotivimo…Policajac koji je pričao srpski mi je tražio disk Zdravka Čolića kao I lepe Brene , njemu sam sećam se donosio i bukvar. I danas se čujem sa njim, često me pozove.

Gradski život

Grad je bio živ preko dana, dok uveče nakon 22h bi sve stalo, čak je dan pomalo podsećao na film "Zone Zamfirsko": mislim da su posebno u to vreme bila dva kafića koja su imala u sklopu naziva oznaku per familiar što je značilo da momci sami ne mogu da uđu. To su bili kafići u koje su išle devojke ili mešano društvo. Mi smo naravno imali prolaz jer je gazda bio fan kluba. Znam samo da su nas čudno gledali u početku ali su posle svi navikli na nas. Ostali kafići su uglavnom bili puni muškaraca, jer devojke nisu sedele u kafićima koji nisu imali oznaku per familijar tako da smo se osećali nekako čudno tu pa smo ipak išli u one sa oznakom.  Ono što me je razočaralo to su svakako pekare i poslastičarnice jer koliko su mi ljudi ovde pričali Albanci su dobri pekari i poslastičari. Ono što sam primetio je da je ljudima bilo interesantno što smo stranci bez obzira odakle dolazimo.

Kraj 

U principu sve je bilo super do promene trenera u sred sezone. On je doveo svoje igrače a ja sam se nekako održao celu godinu jer uprkos raznim pokušajima da me skloni nije uspevao. Imao sam veliku podršku navijača kao i predsednika kluba  jer sam igrao jako dobro. Nakon godinu dana morao sam da odem kao i dva Brazilca. Meni je ostala lepa uspomena i odlično životno iskustvo, ali pre svega prijatelji sa kojima sam i dalje u kontaktu. U suštini tu dolazimo do pravih vrednosti moje priče, nekoga ko je živeo za fudbal i od njega živeo, a nisam bio reprezentativac svoje zemlje niti sam igrao u nekom velikom klubu. Sada se nakon teške povrede koja me je zadesila u 30. godini bavim individualnim trenirajem fudbalera sa ciljem nadogradnje njihovih fudbalskih sposobnosti, konstantnom pričom o njihovom usmerenju,  jer je nekada samo savet ume da bude daleko korisniji od treninga, kao i pisanjem knjige na temu tehnike fudbala. Sve fotografije su vlasništvo autora ČITAJTE JOŠ: Trenirao sam fudbal za podmladak Real Madrida i bilo je užasno

VICE film:  YU'll Never Walk Alone