Ovaj esej probitno je objavljen u broju Privatnost i Percepcija VICE magazina, napisanog u saradnji sa Broadly. Još članaka iz tog broja možete pročitati ovde."Dakle, šta očekuješ od životnog partnera?"Ovo pitanje se uz tresak sručilo na snežno beli stolnjak. Umislila sam da su svi u restoranu to čuli – bračni par sa detetom za susednim stolom, grupa biznismena na poslovnom ručku, konobar koji je izgledao kao da ima sto godina i šunjao se oko nas sa znalačkim kezom na licu. Verovatno je navikao da služi goste kao što smo mi: muškarac i žena na prvom sastanku sa samo jednim željenim ishodom – brakom.
Reklame
Da budemo fer, to neće biti odlučeno danas. Ako sve dobro prođe, u narednih nekoliko meseci ćemo izaći još nekoliko puta, pre nego što brak bude ugovoren. Ali jedini razlog zašto sam se sastala sa ovim dvadesetosmogodišnjim oficirom trgovačke mornarice – nazvaćemo ga Abhaj – na ručku u otmenom restoranu u centru Mumbaja usred nedelje je bilo da vidim da li bih želela da provedem s njim ceo život.Kada si žena u ranim dvadesetim godina koja je tek počela da (u tajnosti) istražuje svet neobaveznog dejtinga na Tinderu, savremeni proces ugovorenog braka deluje bizarno navođen. Ali pritisci tradicije su bili tako snažni; da nisam mogla da odbijem da učestvujem u tome.Abhajevi roditelji su kontaktirali moje preko tipičnog indijskog bračnog sajta, i dve strane su razmenile brojeve telefona (svoje dece). Isprva sam pitala da li bismo mogli da se nađemo samo na kafi, da bi bilo relativno brzo i bezbolno. Međuti, Abhaj je zahtevao da se nađemo na ručku. Dok smo sedeli tamo, par minuta učtivo razgovarajući o poslu i o tome gde smo studirali, bilo je vreme da se pozabavimo slonom u sobi.Ja sam se zakikotala od neprijatnosti. "Hm, životni partner. Ne znam… nikada nisam razmišljala o tome".On je zapravo čekao.Hm, stvarno?"Želim samo da mogu lepo da razgovaram s nekim", iscedila sam iz sebe. Od težine klišea, sto pod nama je popustio.Ali to je izgleda delovalo. "I ja isto", rekao je on, entuzijastično klimajući glavom.
Reklame
Kada smo konačno krenuli ka izlazu, uhvatila sam pogled našeg konobara. Radoznali kreten mi je pokazao palčeve nagore. Nije ni čudo što kažu da je brak u Indiji kolektivni napor.Tokom mog Tinder dejta tog vikenda (aplikacija se tek pojavila u Indiji), iznela sam pitanje koje mi je Abhaj postavio. Razmatrali smo ga dok smo pili jeftino pivo u mojoj omiljenoj rupi od bara, pre nego što smo prasnuli u smeh zbog Abhajeve vrhunske iskrenosti. Šta je on znao o životu, taj momak od dvadeset i nešto, koji bi se rado oženio nekime koga jedva poznaje; i koji verovatno nikada neće pročitati, odgledali ili iskusiti sve kul stvari koje su nam dostupne u našem savremenom stilu života?Ali da li smo i mi znali išta više? Pomisao mi se pijano motala po glavi, dok sam ljubila svog udvarača ispred bara. Otišli smo kod njega, na tipično blago razočaravajuću šemu.
Mesecima kasnije, u trenutku usamljenosti, dokono sam se pitala šta bi se dogodilo da sam pristala da se ponovo vidim sa Abhajem. Da li bih birala predbračne pakete u mom lokalnom salonu lepote?Telefon mi se oglasio. Stekla sam novog parnjaka. O, dopada mu se Suzbij svoj entuzijazam! Brak može da sačeka.Ali ipak nije sačekao – barem ne njegov neprekidni, sveobuhvatni pritisak. Brak, ili ugovoren brak, da budemo određeniji, je bio konstantni šum u pozadini, kada odrastaš u Indiji – koji je sve glasniji i glasniji kako sam imala sve više godina. Moji roditelji, kao i većina, planirali su svoje finansije oko njega – brižno se starajući za to da imaju dovoljno da plate ekstravagantnu ceremoniju. Koncept neobaveznog zabavljanja jedva da je i postojao. Ideja je bila sledeća: sredinom dvadesetih godina ću se udati, a krajem dvadesetih ću početi da rađam decu.Želela sam slobodu da istražujem – da budem sa nekim ko mi možda nije idealan par, ali ko bi, preko naših razlika, mogao da me nauči nešto novo o svetu i o sebi samoj.
Reklame
Iste sekunde kada sam napunila 24 godine, masivna porodična mreža je ubacila u šestu brzinu da mi nađe „poželjnog“ mladoženju sa kojim ću ispuniti svoj obavezni životni plan. "Moramo sada da počnemo da ga tražimo, zato što bi traganje za savršenim parnjakom moglo da potraje par godina", objasnila je moja baka. Do tada ću imati 26 godina, i biti u opasnosti da ostanem usedelica.
Moji neobavezni dejting i seks su se odvijali u potaji. Na svom prvom poslu – u samosvesnom hipsterskom časopisu o kulturi – sam morala da putujem i „kosmopolitskiji“ južni Mumbaj, i stekla novi društveni krug žena koje su pile, imale seks pre braka i pričale o „jebačima“ i „radnicima“, i o unakrsnom feminizmu. Kao i ja, i one su pokušavale da shvate šta žele od života i gurale protiv onoga što se od njih očekivalo da žele.Iako nije znala da koristim Tinder, moja mama i ja smo se i dalje povremeno žestoko svađale zbog mog novog „životnog stila“ u Mumbaju. Dodajmo tome armiju entuzijastičnih rođaka koji žarko žele da mi nađu muža. Očas posla sam počela da vodim dvostruki život: upustila se u prve avanture sa neobaveznim seksom sa tipovima sa Tindera, dok sam simultano upoznavala perspektivne mladoženje, kao deo sistema u kome se ceni „čistota“ žene.Moji roditelji, nesvesni da već imam sopstveni profil za dejting, su me prijavili na službu za provodadžisanje na internetu – na neki način sličnu Tinderu, ali sa daleko drugačijim iskustvima. Sajt mi je omogućavao da filterišem parnjake po primanjima, visini, veroispovesti, kasti i podkasti – što je bio jasan podsetnik da je drevni indijski sistem kasta itekako još uvek živ i zdrav. Kao i drugi bračni sajtovi, i na ovome su tačno osetili šta njihovi korisnici žele – još ljudi kao što smo mi – i postarali su se da ih i obezbede.
Reklame
Mada, dok sam svajpovala po dejting aplikacijama, zatekla sam sebe kako odbijam apsolutno svakog tipa koji pripada mojoj zajednici. Nisam želela da budem sa nekim ko mi je delovao poznato, a nisam bila spremna da nađem Onog Pravog. Želela sam slobodu da istražujem – da budem sa nekim ko mi možda nije idealan par, ali ko bi, preko naših razlika, mogao da me nauči nešto novo o svetu i o sebi samoj.Ali s druge strane,šta ja znam, pomislila sam, dok sam pravila sopstvenu gomilu propalih susreta. Svi moji rođaci su izgleda imali priču o nekoj ženi koja je isuviše dugo čekala i koja je bila „previše izbirljiva“, a onda je pregurala tridesetu i morala da se zadovolji tipom koji ima kraću nogu, ili osmoro dece, tri oka, ili tako nešto. A svi moji prijatelji iz srednje škole su bili ili na nekom od tih premijum bračnih sajtova, ili su se oženili ili udali za ljubav iz srednje škole.Izjedala me je sumnja u samu sebe, bila sam u klopci osećaja da ću sjebati svoj život, šta god da izaberem. Ideja pretpostavke da znam više od svojih roditelja pri tako važnoj životnoj odluci mi je ponekad delovala apsurdno. Oni su me poznavali bolje od bilo koga. Osim toga, duboko u sebi sam znala da njihov trud potiče iz duboke ljubavi. I plašila sam se da ću ih svojim odbijanjem namerno povrediti, i nepovratno uništiti naš već načet odnos.
Sada sam četiri godine starija, živim u Pekingu, i moj profil na bračnom sajtu je konačno ugašen. A iako se i dalje povremeno događa da me neki rođak podseti da „treba već jednom da se skrasim“, naučila sam da ih učtivo odbijem, a da ne napravim nikakvu štetu.Zabavljam se sa tipom sa kojim se pre dve godine upoznala preko Tindera. U to vreme, bili smo ortaci za karanje, pa zatim bliski prijatelji, a sada smo partneri. Kada se za nekoliko dana završi moj godišnji povratak kući u Indiju, neću ga videti deset meseci. U međuvremenu ćemo se neobavezno zabavljati s drugim ljudima, ali on će ostati jedan od najvažnijih ljudi u mom životu.Ne znam kako bi ovaj veza izgledala da joj nije bilo omogućeno da se razvija slobodno, u pravcima koji nisu bili iznuđeni. Šta očekujem od životnog partnera? I dalje baš nisam sigurna. Ali kada bi me oficir trgovačke mornarice Abhaj to pitao danas, rekla bih mu da sam sada mnogo bliže tome da to otkrijem.