Pričali smo sa mladim levičarima iz Srbije o budućnosti komunizma

Ne znam da li zbog toga što je u kombinaciji populizma i „demokratizacije“ medija putem interneta stvoreno nešto poput Donalda Trampa, ili zbog toga što ljudi polako shvataju da kapitalizmu pod hitno mora da se nađe alternativa što zbog jačanja desnice, što zbog uništavanja planete, ali čini mi se da komunizam, socijalizam, levica i slični pojmovi nisu više u toj meri reči sa negativnim kontekstom.

Meni lično, te reči nikada nisu bile obeležene negacijom, ali verujem da je za jednog prosečnog Amerikanca, vraćanje reči socijalizam u igru prilično radikalno. Pa ipak, to se desilo zahvaljujući Berniju Sandersu i njegovim saradnicima – Sintiji Nikson, Aleksandriji Okasio Kortez i mnogim drugima. Međutim, ono što je posebno zabavno je to što Aleksandrija brine konzervativce više nego demokratski kandidat za guvernera Mičigena muslimanskog porekla Abdula El Sajeda. Postoji nešto u vezi sa ovom devojkom zbog čega je konzervativni mediji, od skora, predstavljaju kao veliku pretnju i negativca. Pa ipak, izgleda kao da njoj ide sve bolje i bolje. Jedno od objašnjenja takvog fenomena analitičari pronalaze u činjenici da je generacijski ona bliža milenijalsima nego bilo ko drugi.

Što me je navelo na misao punu nade da možda, komunizam, odnosno socijalizam, odnosno ideje leve orijentacije mogu da se vrate na scenu i kod nas u Srbiji. Ipak, i u Srbiji, gde se cela opozicija nedavno orijentisala u desno, levo očigledno nije omiljena strana. Mnogo je stvari iz prošlosti koji su negativno „brendirali“ ovo ideološko opredeljenje i sa tim je teško boriti se. To možemo najbolje videti rekacijom ljudi na to kada su aktivistkinje organizacije Ne davimo Beograd pokazale nultu toleranciju spram napastvovanja žena u slučaju sa Nikolom Rackovićem.

Obratila sam se mladim ljudima za koje znam da se izjašnjavaju kao levičari ili se, ako se ne deklarišu tako jednostavnim etiketama, svakako bave kritikom kapitalizma. Evo šta su mi rekli o tome kako se suočavaju sa optužbama da su salonski levičare i pomodari kao i to šta je potrebno da se leva misao vrati na pravi put.

Komunizam će popraviti reputaciju tako što se socijalističke ideje pretvaraju u nužnost, nejednakosti kod nas i u svetu, sve su veće. Ni mi ne smemo da sedimo skrštenih ruku, moramo da se konsolidujemo, definišemo svoje ideje, napravimo otklon od grešaka iz prošlosti, a sve to možemo jedino ako prošlost kritički sagledavamo. Levica će postati relevantna kada bude ponudila kreativnija rešenja.

Čak i ako stvari sagledamo iz nacionalne perspektive, moderna srpska država izborena je u ime egalitarizma i neke vrste anti-imperijalizma, mi imamo snažnu slobodarsku tradiciju. A ja komunizam vidim tako, kao slobodu, ekonomsku, kulturnu i političku. Ako komunizam unosi razor, to je zato što ukazuje da je lažno ono nacionalno jedinstvo koje se zasniva na nejednakosti.

Socijalizam, po mom uverenju, i jeste vodeća ideologija, ne još uvek po kvantitetu, ali po snazi kritičke oštrice i veličanstvenosti cilja kome teži, svakako jeste. Ne smemo da čekamo da se nešto desi, "neka bude borba neprestana", a mi u njoj moramo da budemo dosledni. Svi smo jednaki, samo to još moramo iskreno da usvojimo.

Pitanje kako danas praktiovati ideologiju jedno je od najkompleksnijih koja se mogu postaviti nekome ko se smatra komunistom/kinjom danas. I mislim da bih tu, uz sve ograde, ipak razdvojila dva nivoa: lični i javni.

Tako da, na primer, različite lične odluke koje praktikujete u svom životu, bile one male ili velike, zahtevale malo ili mnogo hrabrosti, i dalje nisu nešto što bih ikada podvela u bilo šta drugo do specifičnog lajfstajla (zanemarujem ovde da je i to upravo posledica funkcionisanja kapitalističkog društva). Drugi nivo, javni nivo delovanja, jeste nešto drugo. Danas imamo zanimljivu situaciju u kojoj komunizam, ili barem načelni levi antikapitalizam, svuda u (zapadnom) svetu doživljava neku vrstu rehabilitacije, možda čak i popularnosti. Ono što je u tome problematično jeste šta je, u tom rebrendiranom komunizmu, ostalo od njegovih osnovnih ideja ili barem njegovih osnovnih kritičkih postavki? U tom smislu, rekla bih da svoju ideologiju praktikujem jako ograničeno – iako načelno podržavam određena proleva strujanja u svetu i kod nas, ostajem na pesimističnim i kritičnim pozicijama, dok svoj konkretni angažman vidim pre svega kroz edukaciju i novinarstvo. Pomenuti levičarski lajfstajl nije nešto čemu se preterano divim, karikaturalan mi je i odbojan.

Mislim da je danas kontekst u kome se na komunizam gleda kao na ideologiju razdora u srpskom društvu drukčiji nego recimo dvehiljaditih i da takvih više nema mnogo, a i da ih više niko ne uzima previše za ozbiljno. Dovoljno je vremena prošlo od raspade te predivne, a ipak kontradiktorne države, socijalističke Jugoslavije, i dovoljno postoji „novih“ razdora u svim državama regiona (premda mi se čini da je krivljenje jugoslovenskog socijalizma prisutnije u Hrvatskoj, nego u drugim državama) koji se apsolutno nikako ne mogu objasniti socijalističkom prošlošću, koliko kapitalističkom sadašnjošću.

Biti levičar/ka danas, a kamoli biti to u nekakvom navodno čistom, besplatnom aktivističkom smislu, predstavlja izuzetnu privilegiju. To je još uvek veliki kamen spoticanja svih levičarskih organizacija i pokreta kod nas, premda se uvek pokušava izaći iz sopstvene čaure. Ono što me u poslednje vreme jako pribojava jeste nekakvo ustoličeno uverenje da se radi dovoljno na tome, da su pojedine akcijice ili učešća na nekim građanskim protestima, već veliki korak napred. Nisu. Ali ja sam verovatno samo salonska levičarka, i sigurna sam da se drugovi/ice aktivisti ne bi složili.

Zanimljivo mi je kako je uvek na komunizmu da popravlja svoju reputaciju, da dokazuje svoje vrednosti, kao da su ostali politički sistemi (bili) bezgrešni. Insistiranje na “izbeljivanju” biografije komunizma potiče od povesne zablude u ispisivanju znaka jednakosti između njega i staljinizma, titoizma, maocedungizma, kastrizma, polpotizma i tome sličnog.

Salonska levica je zlonameran i teorijski neupotrebljivi termin, potiče od abrevijacije “komsalonac”, koji je usrdno propagirao Miloš Crnjanski na stranicama svog časopisa “Vidici”, povremeno ideološki bliskog fašizmu. To nam pokazuje kako je jedan od naših najuspešnijih i najdarovitijih pisaca istovremeno mogao biti i politički idiot (uzmimo idiot u svom izvornom značenju). Tačno je, naime, da je među potomcima predratne buržoazije bilo iskrenih komunista, ali njihovo klasno poreklo, tj. saloni u kojima su sticajem okolnosti odrastali, nije ih sprečilo da se finansijskog blagostanja odreknu i pridruže narodu u borbi protiv nacizma. Jedan od njih je i legendarni Koča Popović, koji se svojevoljno posle rata odrekao svoje imovine. Stoga, nije naročito inteligentno ne uviđati kako, i dan danas, nema razloga da polje borbe ostane zaključano pred tim famoznim salonskim levičarima, ukoliko su spremni da se suoče sa svojim poreklom i ideološkim aparatima u okviru kojih su inicijalno obrazovani i odgajani.

Komunizam globalno globalno nikad nije bio vodeća ideologija. Na Balkanu – zbog činjenice da je neoliberalizam drastično mutirao kapitalizam od sredine XX veka naovamo, moramo priznati da su neke metode borbe komunizma danas prevaziđene, te stoga on mora uvažavati savremene teorije i strategije, i samog sebe izmeniti tako da može da odgovori na nove izazove. Nove tehnologije i novi načini komunikacije i razmene informacija mogu dovesti do udruživanja i povezivanja radničke klase na načine koji su ranije bili nezamislivi, a i dobronamerna konsultacija tradicionalnog marksizma nikad nije naodmet. Mislim da možemo reći da je najefektivnija baza redefinisanja komunizma i dalje permanentna revolucija.

Jedan od osnovnih principa moje ideologije jeste princip ženske solidarnosti, što znači da preferiram da sarađujem sa ženama i da svaki javni prostor koji osvojim delim sa drugim ženama. Naravno, princip ženske solidarnosti podrazumeva i da se u svakom rodno-mešovitom kolektivu reaguje na seksizam i bilo koji oblik nejednakosti.

Drugi važan princip tiče se podrške svim borbama radničke klase, a u širem smislu svim borbama u kojima potlačene i potlačeni u kapitalističkom sistemu ustaju u odbranu svojih prava (nažalost, situacija je još uvek takva da se svi uglavnom borimo za odbranu krhkih postojećih prava umesto da se borimo za proširenje i nove oblike jednakosti).

Članstvo u organizaciji Marks21 je, kako bih rekla, okvir iz kojeg praktikujem ideologiju i obrnuto - nastojim da svaka od mojih praksi ohrabruje (samo)oslobođenje i borbenost svih koji su na udaru kapitalističkog sistema, a onda to postaje deo našeg zajedničkog, organizacijskog isksutva.

Sa jedne strane, vrlo je važno da levica proizvodi znanje o tzv. "komunističkim" državama u 20.veku, jer te države zaista nisu donele punu vlast radničke klase, oslobođenje žena, nacionalnih manjina, donele su im određen nivo emancipacije, ali su suštinski gušile dalje oslobođenje. Istovremeno je važno odati priznanje emancipatorskom nasleđu koje su stvorili komunistkinje i komunisti (8-časovno radno vreme, univerzalno pravo glasa, univerzalno pravo na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu npr.), ali i biti nedvosmisleno kritičan prema staljinističkim praksama, gušenju političkih prava i sl.

Komunizam će postati vodeća ideologija kad levica uspe da organizuje radničku klasu i sve potlačene društvene slojeve u ofanzivu protiv sistema i da pobedi u nekoj borbi (npr. pravo na stanovanje ili na svima dostupno besplatno zdravstvo) - jer solidarnost u borbi i osvajanje nekog prava onda postaju dokaz i garant da je drugačije društvo realna opcija.