illustration of boss entering bathroom where employee is showering
Ilustracija: Joel Plosz
poslovni svet

'Kako da objasnim šefu da ne mogu da budem uvek dostupan tokom pandemije?'

Nije razumno očekivati od ljudi da budu dostupni 24/7 samo zato što su zarobljeni u svojim kućama.
15 April 2020, 11:01am

Pitanje čitaoca: Želeo bih da počnem od toga da sam svestan da se trenutno nalazim na izuzetno privilegovanoj poziciji: imam siguran posao, koji trentuno radim iz udobnosti svog stana, i tako je već mesec dana. Problem koji imam je postavljanje granica.

Od kada sam počeo da radim od kuće, počeo sam da povećavam obim posla koji sam sebi zadavao da odradim. Bio sam srećan što to mogu da izvedem, posao je išao dobro, što je osnivača kompanije za koju radim učinilo nešto zadovoljnijim, a inače je pod velikim stresom, što je i očekivano. Ipak, teško mi je jer, uzevši u obzir to da smo uvek kod kuće, očekivanja su da bi trebalo da budemo uvek onlajn i dostupni. (I, da se razumemo, nije kao da smo u nekoj kritičnoj situaciji i da pokušavamo da spasimo posao.)

Trenutno živim tako što svaki svoj obrok (doručak, ručak, a često i večeru) jedem ispred laptopa, proveravam grupni čet sa telefona dok pravim kafu u svojoj kuhinji. Takođe su me pitali da radim i uveče nekoliko noći nedeljno - ne toliko zbog pandemije, nego jer znaju da smo svakako kod kuće. Sada, kada više nemamo izgovore i planove koje obično imamo, teže mi je da kažem ne ili da odbijem nekoga.

Znam da je trentuno krizni period, i da je prošlo tek nekoliko nedelja, ali već vidim da smo i kolege i ja ozbiljno “izgoreli“ od posla. Kako da se vratim u normalu i postavim razumne granice, a da ne delujem nezahvalno što uopšte imam posao, ili kao neko ko neće da se potrudi na poslu u vreme krize? Molim vas, pomozite!

Elison Grin: Jedno je tražiti od zaposlenih da se potrude tokom krize, ali je potpuno nerazumno ponašati se kao da su dostupni 24/7 samo zato što poslodvac zna da ste zarobljeni kod kuće.

Treba da radiš i druge stvari tokom večeri, ili tokom vikenda! Treba da gledaš filmove, da skuvaš sebi večeru, da čuješ šta rade drugi ukućani, da odremaš, da gledaš kroz prozor satima sećajući se nekih bezbrižnijih vremena... ili šta god drugo da ti srce ište. Nisi pristao na to da se u potpunosti odrekneš svog slobodnog vremena samo zbog toga što sada radiš od kuće.

Zapravo, treba i da praviš kraće pauze tokom normalnog radnog vremena, takođe. Da radiš iz kancelarije, šetkao bi do kuhinje, proćaskao sa kolegama, zatvorio vrata da bi mogao da se koncentrišeš, i radio još ko zna šta što bi prouzrokovalo da nisi odmah dostupan na svaki poziv. Ne bi nervozno proveravao grupni čet dok praviš kafu na poslu, tako da ne treba to da radiš ni kad radiš od kuće.

Kako bi se efektivno izborio za sebe, prvo dobro osmotri koliko se traži od tebe zaista, a koliko si zapravo samo pomislio da bi mogao baš ti da radiš. Ukoliko ti je menadžer eksplicitno tražio da uradiš nešto što nije hitno uveče ili ti je direktno rekao da treba da odgovoriš na poruku što je brže moguće, onda je situacija poprilično jasna. Ipak, nekada se može desiti i da se posao učini kao da mora da se završi odmah, iako u realnosti može biti odložen bez ikakvih posledica.

Na primer, ukoliko vam menadžer šalje mejlove kasno uveče, može se lako desiti da se osetiš kao da treba da odgovoriš odmah. Ipak, u većini slučajeva, menadžer prosto tek tada sedi za svojim kompjuterom i odgovara na mejlove izvan svog vremena, ne očekujući da iko uradi isto to. Isto važi i sa zadacima koji stignu na kraju radnog dana - možda ti pretpostavljaš da treba odmah da se baciš na posao, ali je tvoj menadžer uzeo zdravo za gotovo da se ti nećeš baviti time do sutra, a možda čak ni tada. Slično, činjenica da poruke u grupu stižu češće nego inače može da te povuče da se osetiš kao da treba da odgovaraš revnosnije, iako tvoj šef to ne očekuje zapravo.

Ukoliko te ovo nije ubedilo, pokušaj sa eksperimentom - vidi šta će se desiti ako postaviš drugačije granice. Možda možeš ponovo odmarati uveče i piti kafu na miru i nikoga neće biti briga.

Ipak, ukoliko ova očekivanja zaista dolaze direktno od menadžera, i dalje bi trebalo da pokušaš da uspostaviš granicu i vidiš šta će se desiti. Ukoliko ti traži da uradiš nešto što nije hitno uveče, pokušaj da kažeš nešto poput, “Ne mogu da radim večeras, ali ću se potruditi da to završim ujutru čim pre.“ Ukoliko bude dovoljno nepristojan da te pita zbog čega to ne možeš da radiš (a važno je da shvatiš da razuman menadžer tako nešto nikada ne bi uradio), onda je u redu reći, “Imam planove koje ne mogu da odložim,“ ili “Obećao sam porodici da ću to vreme provesti sa njima” (što možeš da kažeš čak i ako živiš sam; može biti i video poziv, ukoliko ga baš zanima) i tako dalje.

Ukoliko bude neophodno, možeš i da dodaš: “Od kada radimo od kuće osećam se kao da sam pod pritiskom da budem dostupan 24/7 i zabrinut sam da ću pregoreti jer ova situacija traje već neko vreme. Pokušavam da budem disciplinovan i trudim se da imam vremena i da se malo odmorim, kako bih mogao da nastavim da radim na zadovoljavajućem nivou.“

Nemoj da se plašiš da će te kolege ogovarati zbog ovoga, takođe! Možda se desi da, ukoliko vide da si ti to uradio, ohrabriš i njih da se izbore za sebe. Nekada je u životu kao u onoj priči “Carevo novo odelo,“ kada niko ne želi da bude prvi koji će progovoriti. Ipak, kada prvi skupi hrabrost, i ostalima je lakše da se priključe.

Još dobrih saveta Elison Grin možete pročitati u okviru Ask a Manager ili u njenoj knjizi.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.