Čemu smo se nadali u 2016, a šta nas čeka u 2017. godini

Iako se uvek nadamo boljoj godini od prethodne, što je nekako i u prirodi čoveka, stekao sam utisak da građani u Srbiji iz godine u godinu imaju sve manja očekivanja. Kao da smo se navikli na trenutno (teško) stanje. Nakon 1990-ih, usledile su godine velikih nadanja i očekivanja – boljeg života, političke stabilizacije i ekonomskog napretka - dok smo tumarali prethodne decenije. Poslednjih par godina, kao da živimo u redovnom vanrednom stanju. Ali ne onakvom kakvo je bilo ranije: makar se više ne plašimo oružanih sukoba, iako nas je skorija istorija naučila da i vremenski uslovi mogu da ugroze bezbednost čitave zemlje. Redovno stanje čini razmišljanje kako ćemo dočekati kraj meseca sa platom za koju mukotrpno radimo ukoliko smo te sreće da imamo posao. Redovno stanje je i da mediji dominantno služe za zabavljanje masa i takvim programima se skreće pažnja sa svakodnevnih političkih, ekonomskih i socijalnih problema. Ipak, krenimo redom.

Vlada RS na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem je na ulazu u 2016. godinu započela 21. mesec rada, sada uz podršku 202 poslanika u Narodnoj skupštini. Tako snažnu parlamentarnu većinu nijedna vlada nikada nije imala. Zato smo se nadali da će konačno krenuti da radi ono za šta su ih građani manje od dve godine ranije izabrali. Međutim, godina koja je za nama jeste bila izborna godina. U njoj je trebalo da se održe redovni pokrajinski i lokalni izbori u gotovo svim jedinicama lokalne samouprave. Dobra uporedna praksa je da se lokalni izbori uvek održavaju odvojeno od republičkih kako bi dobili na značaju i zaista bili ono što bi trebalo da budu. Ali, kako Srbija ni u čemu ne kopira dobre prakse iz sveta, tako nije ni ovu. Iako su građani očekivali stabilnu političku 2016. godinu, već 17. januara su raspisani i vanredni republički izbori (koji su se mogli naslutiti iz svega što je premijer do tada radio) za koje nije postojalo ni jedno jedino logično opravdanje i obrazloženje. Makar za građane. Onaj ko je o njima odlučivao je imao dobre razloge za njih. Da sebi produži mandat dok mu je rejting među građanima visok i da „pogura" svoju partiju na pokrajinskim i lokalnim izborima. Tako je Srbija dobila novi izborni proces na republičkom nivou u 2016. godini u kojem se unapred sve znalo – izbore sa već poznatim pobednikom i opozicijom kojoj je maksimum bio nekoliko mesta u parlamentu.

Foto via Flickr/ korisnik Jorge Láscar

Ipak, dva događaja su posebno obeležila izbore, pre svega samu izbornu noć: neverovatna smušenost i neprofesionalnost Republičke izborne komisije koja danima nije mogla da obradi materijal i proglasi rezultate, izazvavši brojne nedoumice u regularnost izbornog procesa. Održan je i protest opozicije i ovo udruživanje je pobudilo kratkotrajnu nadu za bolju budućnost srpske opozicije. Na kraju je komisija proglasila rezultate koji su potvrdili ulazak u parlament i dve liste koje su visile oko izbornog praga i odjednom je cela priča zaboravljena, a opozicione stranke su ponovo krenule svaka svojim putem.

No, ono što je definitivno obeležilo godinu iza nas je što je izborna noć postala scena za zločin u kome su porušeni objekti u Hercegovačkoj ulici u Beogradu, na trasi budućeg Beograda na vodi. Rušili su ih maskirani muškarci sa fantomkama na glavama, ljudi su lišavani slobode i vezivani. Sve to je začinjeno nereagovanjem policije koja nije postupila po službenoj dužnosti što je pobudilo slutnje da iza svega stoji grad, država i institucije. U toj noći, država je prestala da postoji i svi su očekivali da će makar oni koji su odgovorni – odgovarati. Kako politički, tako i krivično.

Međutim, iako je sam premijer prvo izjavio da su „kompletni idioti" rušili te objekte, a nakon toga i da neko iz grada Beograda stoji iza toga – ni osam meseci kasnije država nije ništa uradila kako bi se pronašli i kaznili oni koji su ukinuli državu te noći. To je bio povod za nekoliko masovnih protesta incijative „Ne da(vi)mo Beograd" čiji je cilj pritisak na nadležne da sprovedu istragu i kazne oni koji su sebi dozvolili da sruše objekte u Hercegovačkoj - ali i državu - u izbornoj noći. Nismo se nadali da ćemo u 2016. godini doživeti da država organizuje zločine, ali je dobro što su građani pokazali da će se, ako je potrebno, boriti za državu i vladavinu prava i na ulici.

Foto: Nenad Vujanović

Iako smo nakon izbora očekivali da će nova Vlada biti brzo formirana jer se sve znalo odmah po proglašenju rezultata - a i mnogo ranije – proces se pretvorio u skoro četvoromesečni rijaliti šou. Tako smo drugu Vučićevu Vladu dobili tek 11. avgusta. Međutim, tek što je Vlada formirana otvorila su se nova pitanja. Zašto smo je tako dugo čekali i šta će se dešavati 2017. godine kada je termin za redovne predsedničke izbore?  I tako je, čim se formalno završio izborni proces 2016, praktično otvorio novi izborni ciklus. Sve su češće najave da će se uz predsedničke održati još jedni vanredni parlamentarni izbori, četvrti u poslednjih pet godina. Ni ti najavljeni izbori nemaju smisleno opravdanje, baš kao što ih nisu imali ni prošlogodišnji. Jednostavan je zaključak da su političari bukvalno shvatili termin „izborna godina" i da se u političkom životu Srbije gotovo ništa ne dešava osim izbora i priče o njima. Tako da, šta god da smo očekivali u 2016. godini u političkom kontekstu – dobili smo isključivo besmislene izbore i sve ono što ih je pratilo, a izgleda da ni naredna godina neće biti drugačija.

Foto: VICE Srbija

U godini koja je ostala za nama, dobili smo povratak Vojislava Šešelja u parlament, kao i skupštinsku premijeru pokreta Dosta je bilo i Dveri. Za razliku od prethodnog saziva, mnogo je više opozicionih opcija osvojilo poslaničke mandate i zato ne bi trebalo da čudi što je gledanje parlamentarnih zasedanja teže neko ikada. Kada državom upravlja vlast koja nije navikla da sluša i prihvata bilo kakav vid kritike, a sa druge strane stižu novi politički akteri željni političke borbe, dolazi do situacije koja bi bez problema mogla da se nazove „parlamentarno nasilje". Možda jesmo očekivali neki pristojniji parlament sa argumentovanim raspravama, ali ga nismo dobili. Pitanje je kako i novi opozicioni akteri uspevaju da odgovore na tiraniju većine u parlamentu.

Ono čemu se sigurno nismo nadali je da političari i funkcioneri ne samo da ne poštuju, već i urušavaju nezavisne institucije, pre svega Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ove dve institucije i osobe na njihovom čelu postale su neprijatelji vladajuće stranke i konstantna prljava kampanja protiv njih govori tome u prilog. Još jedan argument tezi da sadašanja vladajuća elita ne trpi nikakvu kritiku, čak ni od institucija kojima je to posao i koje su osnovane kako bi eksterno kontrolisali upravu i štitili prava građana.

Bez obzira koliko su građani u Srbiji izgubili uverenje da će jednog dana dočekati život iz naslova kultnih domaćih serija, političari nas svakodnevno ubeđuju da su upravo oni ti koji će nas povesti tim putem i omogućiti bolji životni standard. Iako smo svi izgubili uverenje, nada u to uvek postoji i to nam niko ne može oduzeti. Siguran sam da je svako u 2016. godini očekivao ekonomski napredak, i iz ličnog ugla, i na državnom nivou. Politika i sve što se dešavalo 2016. godine nas je teralo da poverujemo u to. „Teške reforme" koje su otpočele krajem 2014. su već u 2015. godini donele određene dobre rezultate, kao što je rast BDP Srbije od 0,8 odsto i pored najava MMF-a da ga neće biti i čestih promena prognoza samog rasta bruto društvenog proizvoda. Dobili smo najave da je rast rezultat fiksalne konsolidacije i da nas tek očekuju godine dinamičnog rasta u 2016. godini, a pre svega u 2017.

Tako smo još jednom dobili obećanje da će se u Srbiji konačno bolje živeti, jer će rast značiti brže zapošljavanje, veće plate i penzije. Zaista, rast BDP-a u Srbiji u 2016. godini jeste oko 3 odsto - duplo veći od prosečnog rasta u Evropi za prethodnu godinu, tvrdi premijer ponosno. Ovakva informacija lepo zvuči i može se protumačiti kao da Srbija stvarno „krupnim koracima hita" ka prosperitetu, ali samo za one koji su potpuno ekonomski nepismeni. Pre svega, ekonomski rast izražen u procentima nam govori o porastu proizvoda jedne zemlje u odnosu na prethodnu godinu. Normalno je da ekonomski bogate i razvijene zemlje, sa proizvodom koji se meri u stotinama ili hiljadama milijardi dolara ne mogu ostvarivati stalan visoki procentualni rast BDP-a. Dovoljno je reći da je, na primer, Nemačka sa 10 puta manjim procentualnim rastom od Srbije ostvarila deset puta veći rast BDP-a, ukoliko ga merimo u novcu. Brojke umeju da budu varljive i moraju se precizno tumačiti.

Svakako je da smo se u 2016. godini nadali smanjenju nezaposlenosti i rastu plata, odnosno životnog standarda. Kada se radi o nezaposlenosti, dobili smo opštu manipulaciju tim brojkama koja nije počela ove godine. Nezaposlenost je jedan od najvećih problema u Srbiji i statistika pokazuje da je od 2012. godine do danas stopa skoro prepolovljena. Čak i državni organi poput Fiskalnog saveta su u izveštajima ukazivali na manipulaciju ovim podacima jer tvrde da je uz rast koji je Srbija imala, tako nešto nemoguće. Tu su i podaci da je u prethodnih nekoliko godina privatna potrošnja građana opala za oko 3 odsto, a trend bi trebalo da je obrnut ukoliko je zaista došlo do smanjenja nezaposlenosti. Na kraju 2016. godine smo dobili podatak da ovu godinu završavamo sa stopom nezaposlenosti od 13,8 odsto, na šta svako od nas može da odreaguje isto: očigledno je da ministar Vulin i svi mi ostali ne živimo u istoj zemlji, te da ovakvi podaci služe samo za politički marketing.

Foto: Lazara Marinković

Prosečna zarada u Srbiji 2015. godine je iznosila 361 evra, najmanja u regionu. U 2016. godini smo svi očekivali da na krilima ekonomskih i fiskalnih "uspeha" krene ozbiljno da raste i zarada, samim tim, i životni standard. Ipak, na osnovu podataka za 11 meseci u 2016. godini, prosečna neto mesečna zarada je stigla do oko 45 hiljada dinara, odnosno 367 evra. Porasla je, dakle, šest evra u odnosu na 2015. godinu. Čak i ukoliko bismo zanemarili sve ostale ekonomske indikatore, teško da je bilo kakav ekonomski cilj ostvaren. O tome da su naša nadanja o boljem životu ostala samo nadanja govore i podaci Kancelarije Evropske mreže protiv siromaštva u Srbiji objavljene krajem 2016. godine. Naveli su da je riziku od siromaštva u Srbiji izložena četvrtina stanovništva (25,4 odsto), dok trećina građana smatra da teško živi i da je sa tom stopom rizika od siromaštva Srbija prva u Evropi.

Deluje da su podaci i percepcija ekonomskih tokova Vlade Srbije i realnih podataka i osećaja građana o ličnom životu u ogromnoj koliziji. Ono čemu su se građani nadali u 2016. godini nisu osetili na svojoj koži. Bolji život se vidi na televiziji, ali ne i u novčaniku.

Politička i ekonomska nadanja i želje iz 2016. prenosimo u 2017. godinu. Okolnosti ukazuju da ćemo i u njoj imati slične rezultate kao i 2016, te ćemo nadanja odlagati još nekoliko godina. Voleo bih da grešim, ali nekako više verujem sebi nego televiziji i političarima.

Boban Stojanović je doktorand i saradnik na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i osnivač Grupe za analizu i kreiranje javnih politika

Još na VICE.com

Šta će nam ostati od Zaštitnika građana posle Saše Jankovića

Pravda u Srbiji 2016: borba sa vetrenjačama

"Volim i ja vas": Dan kada je Milošević doveo Srbiju na ivicu

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu