10 pitanja koja ste oduvek želeli da postavite jednom pilotu

Tekst je prvobitno objavljen na VICE Nemačka.

Putovanje avionom nekada je bila glamurozna stvar, ali otkako su putnici počeli da ulaze u avione u pidžamama a avio-kompanije zapretile da će naplaćivati upotrebu toaleta, njegov sjaj donekle je uminuo.

Ipak, to je i dalje skupa rabota: letovi nisu jeftini i iako nema garancije da ćete na kraju dobiti posao, pilotska obuka ume da košta kao kupovina kuće. Manuel, iz Nemačke, nije uspeo da nađe posao kao pilot nekoliko godina posle završetka obuke – ali sreća mu se osmehnula kad se preselio u Veliku Britaniju i sada on prevozi putnike koji idu na odmor širom Evrope.

Bio je voljan da odgovori na sva pitanja koja sam oduvek želela da postavim nekom pilotu, ali nije želeo da mu objavimo prezime ili ime avio-kompanije za koju radi a koja se pominje u intervjuu. Želeo je, međutim, da istakne kako misli da je pilotsko zanimanje najbolje na svetu.

VICE: Da li je upravljanje avionom pravi posao ili samo aktiviraš auto-pilot i to mu je to?

Manuel: Auto-pilot uključim neposredno posle poletanja i isključim ga tik pred sletanje – znači koristim ga skoro tokom čitavog leta. Avio-kompanija za koju radim to zahteva od mene, da bi se minimizovao rizik od toga da njihovi piloti počnu da se ponašaju kao kauboji na nebu. Imali su problema sa sličnim stvarima u prošlosti – piloti su, na primer, počinjali da ubrzavaju kako su se približavali aerodromu. To je veoma opasno i troši mnogo goriva, jer često znači da avion mora da postigne veliku visinu da bi još jednom pokušao da sleti.

Ali kad ste na velikim visinama i sve što treba da radite je da ostanete na kursu i pazite na brzinu, počinjete pomalo da ludite. To je još jedan razlog zašto je dobro što se koristi autopilot – koji ionako radi samo ono što mu ja kažem. Treba sva podešavanja ručno prilagoditi visini, maršruti i brzini. Tokom dugih letova kad se ne dešava mnogo toga, čitam novine i knjige ili gledam u zvezde. Imamo i ajped sa svim uputstvima i informacijama o aerodromima na njemu – to je PDF od 20.000 strana. Sa tim imate pune ruke posla.

Koliko zarađuješ?
Zarađujem između 8.000 i 10.000 evra mesečno pre oporezovanja. Ali kliše da piloti zarađuju gomilu novca više nije tačan. Imate mnogo pilota čije su plate takve da jedva od njih preživljavaju. Neki zarađuju svega 1.200 evra mesečno tokom prvih godina rada, a sa tom platom od vas se očekuje da otplatite dugove koje ste napravili zbog skupe obuke.

Ako želite da postanete pilot, morate da ste sposobni i spremni da preuzmete na sebe ogroman finansijski teret. Morao sam da izvadim kredit za svoju obuku – koštala me je preko 115.000 evra. Nisam mogao da uzmem kredit na svoje ime, ali su moji roditelji srećom mogli da mi pomognu. Posle obuke, nisam mogao da nađem posao u avio-kompaniji tri godine. Mnogi ljudi koji su platili sav taj novac za obuku nikad ne budu angažovani kao piloti.

Je li istina da su mnogi piloti alkoholičari?
Ne mislim da među pilotima ima više alkoholičara nego u drugim profesijama. Ali čuo sam mnogo priča o pilotima koji su leteli pod dejstvom alkohola, to da. Postoji AA program za pilote u Nemačkoj, tako da se naširoko zna za to. A postoji i testiranje na alkohol pre i posle letova – generalno gledano, inspekcije su prilično stroge.

Može li da se prokrijumčari droga na tvojim letovima?
Nikad me nisu molili da to radim, a ne bi mi ni bilo lako. Posada se proverava još strože od putnika. Pregledamo se odvojeno da bismo izbegli redove, ali procedura je ista, a ponekad i stroža. Na primer, putnicima je dozvoljeno da ponesu sa sobom robu u vrednosti od 430 evra, dok je članovima posade to dozvoljeno samo u vrednosti do 70 evra.

Jesi li ikad bio blizu toga da srušiš avion?
Desilo mi se par sitnih stvari; jednom je, na primer, otkazao generator. Drugom prilikom se pokvario autopilot. Najviše sam se uplašio tokom sletanja u Bristol, kad sam leteo kao kopilot. Pista u Bristolu je kratka i na kraju nje nalazi se strma litica. Bilo je vetrovito i kišno toga dana, a kapetan je propustio pravi trenutak za sletanje. Uporno smo lebdeli iznad piste. Pošto avion verovatno ne bi uspeo da se zaustavi na vreme i mi bismo verovatno pali preko litice i slupali se, morao sam da preuzmem kontrolu od kapetana i pokušam još jednom da sletim.

Kapetan se ukočio – nije mogao da se pomeri. Morao sam da mu sklonim ruku sa palice. Nakon sletanja mi se silno izvinjavao, tako da nisam napravio frku oko toga. A putnici nisu imali pojma koliko smo bili blizu da se srušimo.

Sa koliko članova posade si spavao?
Nisam spavao ni sa jednom stjuardesom i nikad nisam imao seks u avionu. Ali generalno gledano kliše o pilotima i stjuardesama je istinit. Svakog dana slušam od kolega o tome sa kim su spavali prethodne noći ili dana. Na dugim letovima, posada na raspolaganju ima kabinu za spavanje – tamo sve vreme pada seks. Čuo sam i priče o kapetanima koji se muvaju sa kopilotima u kokpitu.

Da li ti uniforma pomaže da lakše smuvaš žene?
Uvek se trudim da mi je uniforma u veoma urednom stanju – pazim da su mi pantalone, košulja i kravata ispeglani. Ali posle posla rešavam se uniforme što brže mogu da ne bih privlačio previše pažnje na sebe. Svi te gledaju kad nosiš to odelo – i na aerodromu i van njega. Žene me obično ignorišu u klubovima i barovima, ali dok idem ka aerodromu u uniformi uvek me primete.

Koliko je loše ukoliko tokom leta ne prebacim mobilni telefon na avionski mod?
Ako samo jedan putnik ostavi mobilni telefon uključen, verovatno se ništa neće desiti. Ali ako više ljudi to uradi blizu kokpita, čujemo fidbek u slušalicama. Ta buka je glasnija od radio poruka i može da pravi smetnje našim navigacionim uređajima. Ne samom GPS-u, ali uređajima koji su tu da zamene GPS ukoliko se nešto desi.

Kada je nemački kopilot Andreas Lubic namerno srušio avion Džermanvingza u martu 2015. godine, da li je to nešto promenilo za pilote?
Ne radim za nemačku avio-kompaniju, ali jesam Nemac. Neke moje kolege su zbijale glupe šale. Jednom me je, dok smo zajedno sedeli u kokpitu, stjuardesa pitala da li ću i ja da počinim samoubistvo. Možda se šalila, ali je te stvari shvatam veoma ozbiljno.

Mislim da je Lufthansa [u čijem se vlasništvu nalazi Džermanvingz] trebalo da snosi ozbiljnije posledice posle Lubicove nesreće. Oni su bili i te kako svesni njegovih mentalnih problema. Kad prođete proces selekcije za posao kod bilo koje avio-kompanije, uvek postoji psihološki pregled koji nosi veću težinu od svega ostalog. On je bio angažovan iako je već tada imao problema – odsustvovao je s obuke nekoliko meseci da bi se lečio od depresije. Avio-kompanija se nikad nije izvinila zbog onoga što se desilo, a mislim da je trebalo.

Kakav je osećaj biti odgovoran za toliko života?
To je sasvim sigurno velika odgovornost. Takođe je sjajno imati autoritet da naređujete ljudima kako biste se postarali da su svi bezbedni. Posada aviona i zemaljska posada moraju da slušaju svaku vašu reč. I kad se sve sabere i oduzme, može biti sjajan osećaj znati da je toliko toga moglo da pođe po zlu, ali ste vi doveli stotine ljudi kući bezbedno.