Sjaj i beda kad si ekstremno visok

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Alpi

Majkl je visok 210 centimetara, što ga svrstava u najviša tri procenta ljudi u njegovoj rodnoj Austriji. U školi je bio ubedljivo najviši učenik, što mu nije baš olakšavalo život — njegove formativne godine obeležili su uznemiravanje i izopštavanje. Vremenom je naučio da se opusti i prihvati svoju visinu i nosi se sa reakcijama ljudi, pa čak i da prihvati svoj gigantizam. Sastao sam se s njim da popričamo o svakodnevnom životu jednog diva. Priča koja sledi su prepričana Majklova razmišljanja na ovu temu.

Oduvek sam bio visok. Ne sećam se kad sam poslednji put bio u prostoriji punoj ljudi u kojoj nisam bio najviši. Dok sam bio u srednjoj školi, moja majka je tražila da idem kod lekara jer se ozbiljno zabrinula da možda nikad neću prestati da rastem. Toliko je to ozbiljno bilo. Biti u tinejdžerskom dobu dovoljno je stresno samo po sebi i kad ne moraš da brineš da nikad nećeš prestati da rasteš. I nisam bio samo preterano visok, već sam bio i strašno mršav. Uz mešavinu ta dva faktora osećao sam se kao vanzemaljac. Mrzeo sam da idem u školu jer su me ljudi neprestano maltretirali zato što sam krakat. Naravno, nisu svi znali kako se zovem, ali su svi znali na koga se misli kad se kaže "onaj visoki". Moja visina činila me je lakom metom za svu ostalu decu, tako da sam na kraju samo prestao da idem na časove. Pao sam u pravu depresiju. Ponekad zaboravim koliko je zapravo užasno bilo u školi.

U nekom trenutku, međutim, to osećanje je prošlo. Posle škole sam počeo da shvatam da kad si visok to nije sasvim loše — zapravo je imalo svojih prednosti. Hodao sam brže od svakoga, lako sam se peo dva stepenika odjednom, i tome slično. Mnogi ljudi automatski pretpostave da visoki ljudi imaju zdravstvenih problema, ali sa mnom je sve u redu. To možda ima veze s tim što sam dok sam odrastao radio razne vrste fizikalne terapije da bih ojačao svoj mišićni sistem. Zbog toga mi lekari govore da mi je danas kapacitet pluća prevelik da bi se uopšte izmerio njihovim instrumentima. I to je navodno veoma dobro.

Drugi uobičajeni mit je da tvoja visina utiče na tvoj ljubavni život, da ne možeš da imaš devojku normalne veličine ili slične gluposti. To su čiste budalaštine, nemam apsolutno nikakvih problema na tom polju.

Naravno, kad si visok to nije sasvim bez svojih mana — neki aspekti svakodnevnog života utoliko su teži. Za visoku osobu, gradovi prestaju da budu samo gradovi i umesto toga se transformišu u staze s preprekama pune saobraćajnih znakova, bankina i tendi — svih tih banalnih stvari na koje niski ljudi ne moraju da obraćaju pažnju. Zamislite da iz prve ruke morate da otkrijete da većina saobraćajnih znakova u Austriji ne poštuje propis o obaveznih minimalnih 240 centimetara visine.

Javni saobraćaj takođe nije uvek lak. Dobar deo bečkog tramvajskog sistema prosto ne mogu da koristim. Njihovi vagoni suviše su mali da u njima mogu da stojim uspravno, a ne mogu da sednem, sem ako se ne sklupčam kao lopta i pritisnem kolena uz lice.

Moram neprestano da pazim da ne udarim glavu u sve oko sebe. Na primer, odlazak na odmor u Južnu Evropu ume da bude zastrašujući zbog njihovih neobični niskih ventilatora na tavanici. Ali i to je valjda bolje nego da vam se na indijskim ulicama dive kao da ste neko božanstvo, što mi se desilo na skorašnjem putovanju tamo.

Uspeo sam umnogome sebi da olakšam život kad sam praktično reorganizovao svoj stan. Visoke tavanice bile su prve na spisku, ali morala je da se uradi i gomila sitnih, banalnijih stvari. Nameštanje glave tuša da mi nije u nivou pupka. Podizanje kuhinjskog pulta da ne moram više da seckam povrće pod uglom od devedeset stepeni. Ormarići, ogledala, sudopera — sve sam morao da podignem toliko više da ne bih morao da idem na jogu kako bih mogao sve to da koristim.

Oblačenje je problem koji zaslužuje kategoriju za sebe. Ne nalazim često mesta koja prodaju odeću sa brojevima za mene, ali kad nađem, izbor im je užasan. Možda vam je teško u to da poverujete, ali visoki ljudi takođe prate modu. I ne, nismo svi gojazni. Zašto svaki par pantalona koji je dovoljno dug da mi pokrije noge mora istovremeno da ima struk pravljen za slona? Ovih dana pantalone kupujem samo preko interneta. Ostatak moje odeće — ili šijem sam ili zamolim profesionalca da mi to uradi.

Ulaganje dodatnog napora u prekrajanje odeće definitivno je mala cena za to što ne moram da idem u prodavnicu i trpim što svi zure u mene dok čekam prodavačicu da prekopa čitav magacin samo da na kraju ne bi pronašla ništa za mene.

Kako ljudi reaguju na moju visinu — to zavisi. Mnogo mi prilazi na ulici — neki su radoznali, drugi su samo šokirani. Puni su komplimenata i vole da me obasipaju anegdotama o svojim drugarima koji su stvarno visoki, ali ne baš toliko visoki kao ja. Uvek saslušam njihove priče zato što, iz nekog neobičnog razloga, oni zaista misle da mene to zanima.

Uopšte nije neuobičajeno da me horde ljubopitljivih prolaznika opkole na ulici, prepuni pitanja koja iskazuju različite stepene inteligencije. Osećam se kao nekakva superzvezda, ali mnogo češće to samo razbesni osobu sa kojom sam u društvu.

Jedan od neočekivanih problema sa kojima se susreću visoki ljudi je razgovor. Pošto sam dve glave viši od većine, retko razumem šta se govori. Odlazak u pab posebno je košmaran, nema šanse da čujem bilo šta od buke. Postane prilično neprijatno ljudima kad moram da provedem pola našeg razgovora nagnut skroz dole da bih razumeo o čemu se radi. Nećete verovati koliko puta sam u životu čuo: "Možeš li, molim te, da staneš negde drugde, osećam se tako nisko" ili "Bilo bi mi mnogo lakše kad bi samo seo." Zapravo volim da izlazim, ali takve stvari umeju da vam ogade život.

Kad god se prvi put upoznajem s ljudima, uvek me dobro odmere, gledajući me od glave do pete da vide stojim li na štulama ili tako nešto. Kad shvate da ne stojim, ispaljuju jednu te istu baražnu vatru klišea: "Kakav je vazduh tamo gore?"; "Igraš li košarku?" i samo malko manje drkadžijski: "Koliko si visok?" U redu, to je prvo što vam padne na pamet, ali stvarno mi se već smučilo.

Ne, ozbiljno, zašto bih morao da igram košarku? Samo zato što sam visok? Da li biste ikad nekom rekli: "Hej, ti si debeo, treba da se prijaviš na takmičenje u brzom jedenju"? Verovatno ne biste. Zašto? Zato što je to uvredljivo. Još jedan klasik: "Šta jedeš pa si tako izrastao?" Stvarno, o čemu ti ljudi razmišljaju? Zapravo, nisam sasvim siguran da želim da znam. U redu, svestan sam da ljudi ne žele namerno da zvuče kao kompletni govnari niti bilo šta slično, ali zar je toliko problem iskazati samo trunčicu saosećanja? Uprkos svemu tome, i dalje više volim ljude koji se usude da mi sve to kažu u lice, nego da samo pokazuju prstom u mene i šapuću. Srećom, velika većina se navikne na moju visinu prilično brzo.

Hvala Bogu, ne moram samo ja da prolazim kroz sve to. Ima sasvim dovoljno još visokih ljudi koji su u potpunosti istom položaju kao i ja. To vam je kao da ste deo nekog neobično ekskluzivnog kluba. Pričamo o raznim stvarima, kao što su koliko nas nerviraju vrata u podzemnoj železnici, veličina automobila, gde da kupimo rukavice

Najčešće vodim prilično normalan život, isto kao i svi ostali. Ali morao sam da utrošim mnogo vremena i truda da bih stigao u tu tačku, da se opustim i da osećam samopouzdanje u vezi sa svojim telom. Naravno, voleo bih da su ljudi ponekad malo uviđavniji, ali moja negativna iskustva su sasvim prihvatljivo retka. Uglavnom se radi o mnogo neželjene pažnje i to je sve.

Uvek imam najbolji pogled na sve, mogu da zamenim sijalicu bez stolice, pobeđujem u svakoj trci i uvek dobijem ono sedište pored izlaza za hitne slučajeve. Pomirio sam se sa činjenicom da nisam greška prirode, već sam više neko ko je poseban.

I da, često me pitaju koliki mi je penis.

Još na VICE.com:

Zavirite u brazilski "Grad patuljaka"

Naučnici tvrde da nizak rast izaziva depresiju

Hej, visoki, stanite pozadi da bolje vidimo