Aušvic: muzej pakla

Ovo je peti deo šestodelnog serijala. Ostale nastavke pročitajte ovde.

Pošto mi treba odmor od mojih saputnika, uspevam da se prišljamčim drugoj turističkoj grupi u Aušvicu i slušam kako vodič objašnjava da je hiljadu ljudi bilo nagurano u prostoriju za njih 200. Prisećam se pokojnog preživelog iz Aušvica Tadeuša Borovskog koji je u svojoj kratkoj priči "Ovuda do gasa, dame i gospodo" govorio o košmaru u okviru košmara kad ležiš na krevetu ispod zatvorenika sa tifusom. Znate već, zbog ceđenja. On je govorio i o smradu.

Ali danas nema smrada. Mesto je besprekorno. I shvatam da bez smrada, bez blata, ovo nije pakao. Ovo je samo Muzej pakla.

Nekako sam napustio barake i odlutao niz polje do sporednog koloseka gde na šinama stoji usamljeni stari teretni vagon. "Selekcija!", čujem sebe kako vičem. Stojim na mestu gde je zloglasni lekar iz Aušvica doktor Mengele — ili ko god da je tog dana bio bog —pravio selekciju dok je orkestar zatvorskih muzičara u blizini svirao valcer.

Preživeli su se sećali kako je Mengle njuškao cvet u svom reveru dok je odlučivao o sudbini novopridošlih. Palac udesno, gas i dimnjak. Ulevo, prinudni rad. Brza neizrecivo užasna smrt ili spora neizrecivo užasna smrt.

Nema veze koliko je ta scena klasična, dočarana u hiljadama filmova, opisivana u knjigama i dokumentarcima sve dok nije postala kliše na koji ste imuni. Kao što sam već rekao, kad jednom stojite tamo, na toj zemlji, sve predstave koje ste unapred imali o tom mestu se brišu. Zatičem sebe kako kradem De Nirovu repliku iz Lovca na jelene, kako glasno govorim: "Ovo je ovo." Tokom sveg vremena provedenog u logoru držim pogled spušten ka zemlji, kao zavisnik od kreka koji traži mrvice. Ne znam šta tražim. U pitanju je naprosto… ta zemlja, ta prašina. Tu gde su nekada marširali mrtvi. Saginjem se, sakupljam kamenje, punim džepove.

Teturam dalje obuzet neobičnim osećajem da me oči ubijenih gledaju odozdo, ne osuđujući me niti se žaleći. Glasno bauljam pored klana rumenih belaca koji sede na zemlji, kao umorni od svojih emocija, i upućujem se ka dugom dvorištu između ozloglašenih Blokova 10 i 11.

Dok stojiš ispred te dve dugačke građevine, okrenute jedna prema drugoj sa druge strane održavanog prilaza i dvorišta, mogle bi da prođu kao omanje kamene stambene zgrade u Grinič Vilidžu. Dok prilazite daljem kraju dvorišta, međutim, znak vas upozorava na tišinu i tu svaki zvuk prestaje. Ovo je Zid smrti, ispred kog su osuđeni zatvorenici — a pod zatvorenicima mislim muškarci, žene i bebe u majčinim rukama — sprovođeni goli iz obližnje "svlačionice" i pucano im je u potiljak. Na zemlju su položeni buketi. U procepima su kamenčići. Vodič objašnjava da su, kad je posla bilo mnogo, esesovci koristili vazdušne pištolje da poštede nežne uši uposlenih u zgradama.

Blok 10 bio je "Eksperimenti i sterilizacija". Tu se, između ostalog, doktor Mengele zanimao ušivanjem blizanaca jednih za druge, ubrizgavanjem gangrene u patuljastu decu, sterilizacijom legija zatvorenika terajući ih da sede na radioaktivnim klupama. Ništa posebno.

Blok 11 bila je Zgrada za mučenje. Iznad vrata se i dalje vidi mali natpis: BLOK SMIERCI. "Blok smrti", retki primer ne-eufemističkog izražavanja nacista. Blok 11 bio je gnezdo komora za mučenje u okviru mučenja pod vedrim nebom čitavog logora. Posetioci hodaju uskim hodnikom, zavirujući u svaku posebno osmišljenu paklenu rupu. Ćelija za gušenje: napravljena specijalno da stanari polako istroše kiseonik. Neki čuvari bi palili sveće i stavljali ih unutra zatvorenicima. Sveće nisu služile za osvetljenje već da potroše vazduh, da ubrzaju gušenje. Za zatvorenike uhvaćene u bekstvu tu su bile ćelije za izgladnjivanje, gde su žrtve praktično ostavljene da umru — polako — bez hrane ili vode.

Pomeramo se hodnikom do sledećih vrata. Zavirujemo u Sobu za stajanje, kutiju od 0,2 kvadratna metra u kojoj zatvorenici nisu radili ništa drugo nego stajali. "Živeo sam u takvom stanu dok sam studirao!", dobacuje šaljivdžija Timi iz Memfisa.

I tada je primećujem, najjeziviju stvar koju sam video: kosu.

Žena u hidžabu i njen partner brzo se udaljavaju od Timija, baš kao i porodica koja liči na Norvežane, plavokosi plavooki tipovi pravo iz Hitlerovog kataloga više rase. Pratim ih napolje iz hodnika pravo do stepeništa, gde se masa posetilaca otupelog pogled penje uz stepenike.

Nema više ćelija. Sada zurimo u pravu izložbu pravih artikala pronađenih kad su Saveznici oslobodili logor. Nazovimo to elokventnim haosom od predmeta: planina kofera, bezbroj izukrštanih naočara, odbačeni veštački udovi nagomilani iza stakla. (Među drugim opsesijama, čini se da su nacisti imali problem sa gomilanjem.) I tada je primećujem, najjeziviju stvar koju sam video: kosu. Nabreklu, neopisivu, nezamislivu masu ljudske kose. Dve tone, prema pločici sa natpisom. Sa sveže umrlih odsecali su je sonderkommandos, Jevreji čiji je posao bio, za dodatnu hranu ili cigarete, da izvlače sveže ugušene leševe iz komore i vade im zlatne zube iz usta, briju im i šišaju glave. Dotična kosa, zatrovana Ciklonom B, slala se dalje kako bi bila pretvarana u tepihe, odeću ili delikatna vlakna za detoniranje bombi. Pepeo, sakupljen na gomile, služio je za đubrenje komandantove baše, pošto su Nemci bili pioniri reciklaže.

Odjednom shvatam da nisam progutao pljuvačku, jedva da sam disao, otkako sam se našao licem u lice s ovom ljudskom loptom od kose veličine čitave jedne prostorije.

Isteturavši slepo napolje — ne znam da li mi se vid pomutio od tuge ili neverice — borim se za vazduh i pratim Australijanca kog znam iz svoje grupe. Iz nekog razloga ne prestajem da ponavljam u sebi: Ovo je osvešćena zemlja… Ovo je osvešćena zemlja…

Osim možda kafeterije, ispred koje se nekako zatičem. Da li je Aušvic veganski? Svi znaju da je Hitler bio vegetarijanac — ne računajući bugarske fekalije koje mu je lični lekar doktor Morel navodno ubacivao u injekcije morfina i metedrina. Ali to nije zapravo hranjenje…

Gledaući (za mene) misteriozno ogladnele posetioce kako se ulivaju u snek-bar na otvorenom, zatičem sebe kako stojim tamo, na malom puteljku ispred, zureći u njih sa nekakvim sumornim amalgamom šoka, gađenja i istinske neverice. Osetivši moju zgađenost, gospodin starog kova sa šeširom marke homburg i u odelu, što nije mala stvar na tridesetak stepeni celzijusa, staje pored mene i zuri u kampere smrti dok u sebe tovare picu i pileća krilca.

Zurimo zajedno, čini nam se dugo, a možda se radi samo o sekundama. Ne gledajući u mene, on progovara, akcentom koji bi mogao biti danski, finski ili čak islandski. "Znate, ljudi pretpostavljaju da je centar za posetioce — radnja za suvenire, kafić, toaleti — izgrađen nakon što je mesto ponovo otvoreno za turizam. A istina je da je građevina podignuta ranih četrdesetih. Tu gde oni jedu je mesto gde su zatvorenici tetovirani i dezinficirani, gde su im brijane glave. Njihov prvi traumatski ulazak u pakao. Danas se komemoracija održava tako što turisti proždiru picu."

Moj novi prijatelj odlazi pre nego što stigne da se predstavi, zaustavivši se samo da doda: "Potražite to."

Minutima posle ne mogu da sklonim pogled sa kafeterije. Ljudi, nema načina da se to drugačije kaže, žvaću sve u šesnaest. Šta je to u vezi s genocidom što je ovim ljudima otvorilo tako zdrav apetit? U kom trenutku će se neki umešni trgovac ugledati na estradne lokale kao što su "Karnegi Deli" ili "Kanters" u Los Anđelesu i ponuditi sendviče nazvane po zvezdama? "Kanters" ima Džerija Luisa i Džeka Benija. Zašto Aušvic ne bi prisvojio Elija Vizela? Sendvič "Primo Levi"?

Ko zna da li bi to bilo veće nepoštovanje od onoga što je već na jelovniku — ili same činjenica da uopšte postoji jelovnik?

Ne pitajte mene. Ja sam potpuno izgubio apetit i vraćam se u autobus.

Još na VICE.COM:

Velika zaliha nacističkih umetničkih dela otkrivena u Argentini

Zaboravljena ruska snajperistkinja koja je ubila 75 nacista

Iza kulisa haosa i mržnje u Americi