Na samom kraju spiralnog, rasklimatanog stepeništa u zgradi Sixteen Films-a nalazi se tavanska prostorija pod ključem, koja kad se otvori izgleda savršeno za scenu policijskog ispitivanja. Produkcijska kuća iz Sohoa mesto je gde režiser Ken Louč osmišljava svoje soc-realističke napade na kinematografiju i svakodnevicu; ova ogoljena prostorija je i lokacija našeg intervjua s njim.To je prikladno – mada pomalo hladno – mesto, imajući u vidu da je 80-godišnji Louč proveo životni vek iza kamere preispitujući moć i privilegije u Velikoj Britaniji. Rođen u Vorikšajeru, školovan na Oksfordu, ovaj sin električara izgradio je ime šezdesetih nizom doku-drama na BBC-ju, kao što je Keti se vraća kući, koje su ponudile iskreni opis života radničke klase u Britaniji kakav pre toga niste mogli da vidite na malim ekranima. Njegovo nepokolebljivo oko bavilo se beskućništvom, nezaposlenošću, ilegalnim abortusima i životom pod stegama klasnog sistema. Njegov proslavljeni igrani film Kes pokazao je koliko su tačno potlačena deca iz radničke klase pod jednim takvim sistemom.
Reklame
Iako je od tada Loučova karijera imala padova, usponi su bili vrtoglavi a njegova posvećenost socijalnoj nepravdi na filmu nije posustajala. Osvojio je Zlatnu palmu za film o irskom ratu za nezavisnost, Vetar koji njiše ječam, 2006. godine, i ponovo ove godine za Ja, Danijel Blejk, oštru kritiku britanskog sistema socijalne pomoći. Film – nastao na osnovu studija slučajeva iz stvarnog života – prikazuje dvoje ljudi u tom sistemu koji se udružuju pod teretom nejednakosti i poniženja kažnjavanja, CV klase i banaka hrane.Ja, Danijel Blejk nije ostao bez svojih kritičara. Optužili su ga da je "pornografija siromaštva", ali publika je dala glas svojim prisustvom, tako da je Ja, Danijel Blejk postao Loučov drugi najveći uspeh na bioskopskim blagajnama u Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj. Louč nam objašnjava zašto je njegov rad na savremenom filmu trenutno potrebniji nego ikad.Da li svoj rad vidite kao korektivan?Radim u agresivnom okruženju tako da ume da bude korektivan. Film nije dnevna štampa. Film može da ponudi samo jedno viđenje tokom 90 minuta koje provedete u bioskopu. Novine i televizija tumače vesti svakog sata, svakog dana, govoreći vam šta se dešava. Njihova verzija onoga što se dešava veoma je iskrivljena. Film ne može da se nadmeće s tim.U Ja, Danijel Blek likovi iz radničke klase su bezgrešni. Nije li to korektivno?Oni su samo ljudi. Navikli smo da ih viđamo u filmovima kao lopove, gangstere, narkomane. Navikli smo na svo to neprihvatljivo ponašanje. Koliko komšija znate koji su lopovi i zlikovci kakve inače stalno viđate na filmu? Danijel je samo običan čova. On ne pokazuje ništa od neprihvatljivog ponašanja koje kinematografija tako često predstavlja.
Reklame
Je li vaš cilj bio da ponudite alternativu stereotipu o grebatorima?Ne bi uopšte trebalo da pričamo o tome zato što to iznosi 0,7 odsto populacije [koja se neosnovano "grebe" za socijalnu pomoć]. Dakle, na svaku priču kad je neko prigrabio pomoć bez osnova, zašto ne ispričati deset priča o nekome ko nije? Poenta je u tome da se prema ljudima svesno postupa svirepo, da bi bili uniženi i poniženi.Scena u banci hrane posebno je teška za gledanje. A opet tu pojavu prihvatamo kao sastavni deo slike o socijalnoj pomoći 2016. godine. Zašto?To je odjednom postao prihvatljiv deo života. One su se raširile spektakularno brzo. Pre šest godina delilo se oko 25,000 paketa s hranom. Prošle godine, samo jedna grupa banaka hrane podelila ih je 1,100,000. Preko 400.000 tih paketa otišlo je deci koja inače ne bi imala šta da jedu. Činjenica da to bespogovorno prihvatamo pokazatelj je koliko smo temeljno izmanipulisani. Ne možete samo da se pojavite tamo i dobijete hranu. Mora da vas uputi socijalni radnik, lekar ili radnik biroa za nezaposlene, možete otići jednom da uzmete zalihu za tri ili četiri dana i posle toga ne možete da idete ponovo jedan ili, u nekim slučajevima, dva meseca. Radi se, dakle, o privremenom, neefikasnom načinu rešavanja problema gladi.Kako smo to bili izmanipulisani?Jezikom političara. Njihovim delima. Suština je u tome da se ljudi sami odreknu socijalne pomoći tako što ćete ih naterati da odustanu, zatrpavajući ih birokratijom koja je svesno neefikasna kako bi im dojadili pokušaji da od sistema dobiju ono što im po pravu pripada. Manipuliše nas štampa, koja nam uvaljuje ideju "o grebatorima za socijalnu pomoć", TV emisije koje ljude predstavljaju kao nesposobne, glupe, pohlepne i bezvoljne. To je svega 0,7 odsto ljudi, dok je većini očajnički potrebna pomoć, ali ljudi misle da se to odnosi na sve koji dobijaju socijalnu pomoć. U toku je masovna propagandna operacija satanizovanja siromašnih.
Reklame
Zašto ste odlučili da se usredsredite na ovu konkretnu priču za Ja, Danijel Blejk?Uporno smo slušali slične priče i to je nešto o čemu se naprosto ne govori u medijima. Shvatili smo da su sve češće priče o ljudima koji su kažnjavani iz najbizarnijih razloga. Žena je počela prevremeno da se porađa, tako da je muž morao da je odveze u bolnicu. Ali on je bio kažnjen zato što je propustio zakazani sastanak [u birou za nezaposlene]. Jedan drugi čovek doživeo je srčani udar i bio na socijalnoj pomoći za podršku zaposlenima. Njegov lekar utvrdio je da nije radno sposoban. Država je ipak insistirala da ga ona proceni. Tokom tog razgovora, on je doživeo novi srčani udar, nije mogao da dovrši razgovor. Ali ipak je na kraju kažnjen. Pričali smo s insajderima iz biroa koji su nam rekli da su pod ogromnim pritiskom da neprestano kažnjavaju ljude. Oni tvrde da nema konkretnih meta, samo očekivanja da se ispune kvote.Koji su najveći politički problemi u Velikoj Britaniji?Čitavo to pitanje zaposlenosti. Morali bismo da imamo društvo u kojem svako može nekako da mu doprinese. To znači planiranje zaposlenja i javno ulaganje posebno u oblastima koje su pretrpele najteže udarce, kao što je severoistok zemlje. Trebalo bi da proučimo plan ministra iz senke Džona Makdonela za banku javnih investicija koja bi ulagala u nove tehnologije i održivu zelenu infrastrukturu. Moramo da povratimo Nacionalni zdravstveni sistem od privatnih preduzimača i ojačamo saobraćajni sistem.
Reklame
Mislite li da kinematografija može da utiče na te promene?Najviše što kinematografija može da uradi jeste da ljudima ponudi jednu novu perspektivu. Film nije politički pokret. On može da predstavlja tek malo agitovanja. Da kaže, čekajte malo, imamo mi ovde o čemu da pričamo.Neko je pogledao vaš film i želi nešto da uradi. Šta biste ga vi savetovali?Ljudi mogu da pomognu dobrotvornim organizacijama i na taj način će do nekoga stići ta pomoć. Tu nema nikakve sumnje. Problem je samo što dobrotvorni prilog nije rešenje. Rešenje ja pravda. To znači pridružiti se kampanjama. Definitivno se učlaniti u sindikate. Što se mene tiče, ja bih se učlanio u političku partiju i u ovom trenutku – iako nisam član – mislim da će se Laburistička stranka pod vođstvom Džeremija Korbina i Džona Makdonela uhvatiti u koštac sa problemima.Da li ste ohrabreni trenutnom političkom klimom?Jesam. Sve zavisi, ona jeste veoma agresivna. Izbor Korbina i Makdonela bio je neverovatan razvoj događaja koji niko nije mogao da predvidi. Laburistička stranka bila je u stagnaciji, dvaput je izgubila na izborima, članstvo stranke bilo je u opadanju. Korbinu su dopustili da se nađe na izbornoj listi zato što su mislili da nema šanse i odjednom je na stotine hiljada ljudi glasalo za njega. Sada je to najveća politička partija u Zapadnoj Evropi koja istovremeno nije nimalo zastupljena u domaćim medijima. To je izuzetan fenomen i naš zadatak je da održimo tu energiju, da istinski regenerišemo članstvo i omogućimo mu pravu političku snagu.
Reklame
Zašto trenutno postoji jak levičarski pokret među mladima?To je naša prirodna pozicija. Zašto moramo da živimo tako da su neki ljudi ekstremno siromašni? To je nešto što desnica nikad neće moći da razume. U ljudima postoji urođeni osećaj za fer plej, da se bude dobar komšija, da podržavate jedni druge. Ako to prevedete u politiku, sve se svodi na socijalnu pravdu.Kad ste shvatili da je politika ključna za postizanje promena?Ono što definiše ljude, što određuje njihove odnose i kako se ponašaju jedni prema drugima, jeste ekonomija i vrsta posla koji obavljaju. Mesto gde žive, šta su njihovi izbori, šta mogu i šta ne mogu sebi da priušte. Taj socijalni kontekst određuju naše političke odluke i političke odluke vremena. Političke odluke pod Margaret Tačer i njihove posledice koje danas proživljavamo takve su da mi to prosto ne radimo. Svi se bore samo za sebe. Sve je u zaradi, ljudski rad je sve jeftiniji i jeftiniji, sve dok potpuno ne izgubimo svaku sigurnost: ugovori koji mogu jednostrano da se raskidaju, agencijski rad. Svi su potrošna roba.Kako promeniti takvu klimu?Ljudi se bore protiv problema u lokalu. Ako morate da idete negde kad doživite saobraćajnu nesreću, a oni vam kažu: "Gasimo ovu bolnicu, morate ići 30 kilometara dalje", ljudi se pobune protiv toga. Borite za lokalne probleme i iz toga onda izvlačite zajedničke sadržaoce. Tako je bilo kad su počinjali sindikati. Ideja o sindikatima nije nastala iz edukacije o njima; oni su nastali zato što su ljudi bili svesni da su iskorišćeni i prevareni, pa su se udružili. Taj osećaj kolektivne snage koju vidimo danas potiče od činjenice da smo prevareni.
Reklame