Vodič za praznike uz grip, serije i filmove

Epidemija gripa vlada Beogradom. Što znači da se napolje izlazi samo da bi kupile kutije maramica i lekova. A pošto je kraj godine i količina posla koji može da se radi od kuće je ograničena, svi su manje više osuđeni na ležanje, šmrckanje i buljenje u ekrane (u delovima dana koji nisu ispunjeni noćnim morama inspirisanim groznicama).

Da se sve ne bi svelo na lajkovanje postova na mrežama koje su postavi zdravi, nasmejani ljudi na zimovanjima i rifrešovanje Tvitera u užasnom iščekivanju vesti o smrti još jedne kulturološki važne osobe - ako boga znate, neka neko sakrije Skorsezea na neki tavan - nudimo vam bogatu listu predloga filmova koje možete da gledate i serija koje možete da bindžujete dok čekate da otkrijete da li su grip/super-bakterije/različiti virusi postali rezistentni na lekove kojima pokušavamo da ih ubijemo.

Foto via Flickr user s_herman

Ovde svi imaju svoje favorite. Čak i ljudi koji ne traće preveliki deo svojih života na filmove, imaju svoje lične ili porodične rituale koje ponavljaju svake godine. Dobar deo ljudi se zadovolji 4334934 reprizom nekog od najpopularnijih domaćih filmova, što će se sigurno desiti i ove godine, ali van toga, favoriti su poznati: Sam u kući 1 i 2, Doktor Živago, It's a Wonderfull Life, Biskupova žena, Deset božijih zapovesti, Ben Hur, neka od adaptacija Dikensove Božićne priče, Grinč, Gremlini, Rudolf, Čarli Braun, Meri Popins, Čarobnjak iz Oza i tako dalje, i tako dalje. Izbor naslova nema toliko veze sa kvalitetom, već se radi o navici, o specifičnim ukusima pojedinačnih porodica/parova/prijatelja. Svi ovi filmovi imaju jednu, istu, univerzalnu poruku o značaju zajednice tokom praznika. Svi ovi filmovi su filmovi o domu.

Postoji samo jedan „praznični" film koji treba izbegavati, a to je Love, actually. I sve filmove kao što su Love, actually. To tupavo, jeftino, patetično đubre koje manipuliše ljude najbednijim emotivnim udicama ne pruža ništa osim predstavljanja patoloških i nemoralnih ponašanja kao „romantičnih gestova":

- kao kada treba da navijamo za tipa koji voajeriše, snima i stalkuje ženu svog najboljeg druga.

- kao kada tri različita tipa u pozicijama moći u tri različita podzapleta koriste tu moć da bi krljaju svoje zaposlene, sve sa liderom jedne od najmoćnijih zemalja sveta koji ugrožava svetski poredak zbog da bi smuvao sekretaricu, što… izgleda kao mnogo realističniji zaplet otkada je Tramp pobedio na izborima.

-ili kao kada Lijam Nison prevazilazi smrt svoje žene tako što pomaže pastorku da smuva curu koja ima isto ime kao njegova mrtva majka.

Ovde spadaju i Bridžit Džons filmovi, najveći deo kataloga Džulije Roberts (iako ona nije glavni krivac za te filmove) i bilo koji film sa ansamblom poznatih glumaca koji se zaljubljuju na jedan ili drugi način.

(pozdrav za komentare ispod teksta… oh wait)

Podgrupa ovih filmova je ono što se desi kada je deci više muka da još jednom gledaju jedan te isti film pa odluče da prekinu tradiciju. I onda uspostave svoju, sve dok se sledećoj generaciji ne smuči pa ceo proces počne ponovo.

Svake godine bukne rasprava oko toga da li je Umri muški praznični film. On to nije ni po čemu osim po tome što se odvija tokom Božića. A ako je to jedini kriterijum, onda to znači da ne samo da su Umri muški i Smrtonosno oružje praznični filmovi, već je to onda i Širom zatvorenih očiju (koji čak ima osnov i na nivou zapleta, jer za razliku od dva pomenuta, u svojoj srži, to je film o mužu koji pokušava da se „vrati" svojoj porodici za Božić. Orgije možemo da ignorišemo).

Ali poenta ovde nije oko toga da li su praznični, nego da li ima dovoljno razloga da se „vežu" za praznike. Ako se radi o velikom, uspešnom, značajnom filmu, koji je još i dug, onda skroz može da se uklopi u praznično/gripoznu tradiciju. Još ako se radi o specijalnim, retkim izdanjima tih filmova, tim bolje:

Foto via Flickr user Kai Chan Vong

Kum - prošle godine pojavila se specijalna verzija u kojoj je radnja sva tri filma izmontirana hronološki. Ovo je divan način da se film ponovo otkrije jer je ritam potpuno drugačiji. Nekima neće odgovarati jer se Kum možda gleda da bi ponovo proživelo poznato, a ne otkrilo nešto novo, ali ovako gledanje omogućava da se bolje vidi mehanizam koji je Kopola upotrebio da stvori remek-delo. Iako sam film gledao mnogo puta, tek sam ovde primetio da Kopola motiv „vrata" i „zatvaranja vrata" u odnosu Majkla i Kej prvi put upotrebljava kada preko novina saznaju za atentat na Vita. U sledećem kadru, Majkl odlazi do telefonske govornice, ulazi unutra, i zatvara vrata, ostavljajući Kej napolju.

Bilo jednom u Americi - nakon premijerne projekcije u Kanu, 2014. je izdat je DVD na kome je i verzija od 4 sata i 11 minuta koja je vredna svake utrošene sekunde, uprkos tome (ili baš zbog toga), što se u njoj nalaze scene koje nisu restaurirane u potpunosti.

Ostala potencijalna maratonska iskustva su: Lorens od Arabije, Moje pesme, moji snovi,  Engleski pacijent, Fani i Aleksandar, Troja, Lovac na jelene, Ples sa vukovima, Nebeska kapija…

Ovde se ne podrazumevaju „veliki" filmovi koji i dalje nisu zaboravljeni kao Titanik, gotovo celokupan katalog Spilberga (osim Šindlerove liste, koja takođe može da bude praznični film, ako vam ne smeta bliski, produženi susret sa ljudskim užasima i depresijom koja proističe iz gledanja istih) Gospodar prstenova trilogija, Bartonovi Betmen filmovi ili Hari Poter serijal koji je odličan izgovor ako ste pod jakim gripom, ne preterano zahtevni po pitanju kvaliteta filmova i nezainteresovani za ljudski kontakt.

Posebna vrsta su filmovi koji oni koji su jako dobro, čak fenomenalni, ali iz jednog ili drugog razloga nikada nisu stekli veliku popularnost, zbog čega uvek budu potisnuti u drugi plan kada se priča i odlučuje o gledanju tokom praznika/bolesti.

Ovi filmovi se takođe zovu i NAJBOLJI FILMOVI i u istoriji kinematografije ih ima na stotine, ako ne i hiljade, tako da će ovde biti nabrojano samo nekoliko iz ovog milenijuma:

Arthur Christmas: animirana dekonstrukcija priče o Deda mrazu i poklonima).

Kiss Kiss Bang Bang: divna 2014, screwball komedija/detektivski triler koji spada u božićne filmove na isto način kao i Umri muški.

In Bruges: katolička božićna crna komedija o pokajanju

Inside Llewyn Davis: braća Koen na temu samoće i promašenih života

Silver Linings Playbook: ljubavna priča sa mentalnom bolešću, koja se ni ne dešava tokom praznika, ali kao i svi O'Raselovi filmovi, sadrži jako praznične teme kao što su potraga za porodicom i iskupljenje.

Bad Santa: jer je Bili Bob Torton super, a biti kontraš po pitanju praznika je zabavno.

I još jedan bonus:

The Last Temptation of Christ: najljudskiji od svih filmova o Isusu.

Ako vam se ne pretura po prošlosti, 2016. je bila sasvim solidna godina za Holivud (naravno, ovde se postavlja pitanje „a zašto ne i filmovi van Amerike" ali odgovore na to mogu da daju nadmeni klinci na žurkama koji su uvereni da su jedini filmovi koji su dobri oni koje najveći deo populacije ne može da vidi i samim tim, mora da im veruje na reč, kao i komentatori ispod ovog teksta… oh wait.).

Ostvarenja od kojih se najviše očekuje (La La Land, Moonlight, Manchester by the Sea, Silence, Fences)  još uvek nisu dostupna u domaćim bioskopima, kao ni-na-onim-drugim-mestima-gde-svi-gledaju-filmove-ali-je-ilegalno-pa-ne-pričamo-o tome, ali od onoga što je do sad izašlo ove godine, najbolji su bili: Arrival, Barry, The Birth of a Nation, Deadpool, Everybody Wants Some!!, Free State of Jones, Hell or High Water i Weiner, koji je bio očigledan forshadowing (koji niko nije primetio) za ono što će nam se, kao civilizaciji, desiti do kraja godine.

Foto via Flickr user

Ali filmovi, koliko god da su dugački i dobri, mogu da ubiju samo jednu popodne, ili jedan dan. Ono što je neophodno za period praznika i gripa je jedna ili više serija.

Tu su klasici kao Sopranosi ili Simpsoni koji mogu da se gledaju od početka ako nemate ništa pametnije da radite u životu do kraja januara, ili u slučaju Simpsona, do kraja 2017. A ako imate živote koji vas čekaju nakon Božića, možete samo na trenutak da se vratite u period života kada je bilo bitno samo doći kući posle časova ili predavanja i kliknuti „play" uz „praznične" epizode ovih serija: To Save Us All From Satan's Power, Pine Barrens, Kaisha za Sopranose, ili Miracle on Evergreen Terrace i Marge Be Not Proud za Simpsone.

Dalje, Šerlok se vraća. Prvog januara. Na BBC-ju u isto vreme kada na će se na RTS emitovati finale sezone Ubice mog oca. Da, Šerlok je prošao svoj vrhunac odavno, treća sezona je bila, u najbolju ruku, osrednja, i ovaj Šerlok kao lik postaje malo besmislen, ali Morijarti bi trebalo da se vrati, a sa njim možda i kvalitet.

Što se tiče vrhunskih serija koje bih ja voleo da nisam gledao, da bih mogao sada ponovo da ih otkrijem, tu su Atlanta, najbolja serija 2016, Horace and Pete, koja je u stvari savršena serija za sezonu praznika, i pored užasne tame koja se nalazi u svakom kadru, Veep, koja je, isto kao i Weiner , nešto što je trebalo da gledamo kao upozorenje, a ne kao satiru, Fargo, koji je nekako uspeo da bude bolji od originalnog materijala, iako to nije izgledalo moguće, Rectify i Wolf Hall, koji zahtevaju pažnju i strpljenje, ali ih višestruko nagrađuju i Bojack Horseman, remek-delo seciranja savremenog života.

Westworld je bio spektakularno ambiciozan i ogroman, ali u svojoj unutrašnjosti osim referenci na Džona Forda nije imao gotovo ništa.

Foto ljubaznošću HBO

Ako je poenta više trošenje vremena dok se imuni sistem bori sa virusom, i ne želite da vodite računa o svakom detalju da bi mogli da pratite radnju, imate Crown koja je predugačka, dosadnjikva i savrešno producirana, Black Mirror, verovatno najprecenjenija serija 2016, Stranger Things, koja je izgledala mnogo impresivnije kada je izašla nego što izgleda sada, Night of, gde je svaka sledeća epizoda slabija od prethodne,  Halt and Catch Fire čija je najveća vrednost u tome što je cela serija dostupna, And Then There Were None, jako profesionalno napravljena mini-serija po romanu Agete Kristi i ogromni, prelepi Planet Earth 2 Dejvida Atenboroua.

Najveće iznenađenje godine su bila dva dramska dela o istoj temi. People vs O.J. Simpson je u najavi izgledala kao treš eksploatacija devedesetih u kojoj će se glumci sa lošim perikama blamirati zarad našeg smejanja, a u stvari je ispala jako kvalitetna dramska serija sa razvijenom pričom, sjajnim ulogama i jednom jedinom manom: Kubom Gudenom u glavnoj ulozi.

Drugo delo je verovatno najbolji film godine: O.J. Made in America. U skoro osam sati, ovaj film koristi život Simpsona kao platformu za ispitivanje istorije Amerike u drugoj polovini 20. veka, njene rasne probleme, uticaj i značaj sporta, stvaranje fenomena „poznate ličnosti" i svih užasa (a uglavnom su užasi) koji proističu iz spoja svih tih tema. Film nije bez mana, na trenutke je predugačak i naporan, ali daje kompletnu sliku jednog društva, njegovih karakteristika i vrednosti ali i zla koje se i dalje nalazi duboko u njegovoj srži. Zla koje s vremena na vreme izroni napolje i podseti sve na svoje prisustvo, što se i desilo 8. novembra ove godine.

Ali bez obzira na sve ovo, nikada ne treba izgubiti iz vida ono što je najbitnije: ova užasna godina je skoro gotova i najbolje je ispratiti je tako što ćemo je ignorisati i prepustiti se filmovima i serijama koje pružaju neku vrstu utehe, radosti i sreće. Naravno, 2017. neće biti ništa bolja, jer se vreme ne resetuje već samo ide dalje, ali Dunkirk i novi Blejd Raner izgledaju dobro, a grip ne traje duže od nekoliko dana.

Još na VICE.com

"Srećni ljudi" večno u Srbiji

Filmovi, knjige i video igre koji su inspirisali "Westworld"

Šta raditi sa sobom sada kada se završila "Igra prestola"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu