Dušan Ivković kao jeretik lažnog boga

Kada danas pogledate srpsku košarkašku reprezentaciju, ne možete a da ne osetite divljenje prema visprenosti i košarkaškoj inteligenciji Teodosića, eleganciji Bjelice, borbenosti i požrtvovanosti Kalinića, neverovatnom talentu Bogdanovića. A tek Nikola Jokić, čovek zbog koga Nagetse gleda više Srba nego stanovnika Denvera. Teško je poverovati da smo pre samo deset godina bili na rubu potpune propasti.

U periodu od 2003. do 2007. godine, doživeli smo seriju razočaravajućih rezultata, toliko loših da je budućnost srpske košarke dovedena u pitanje. Nismo mi imali loše selektore, dovoljno je pomenuti imena kao što su Željko Obradović ili Duško Vujošević. Potrajalo bi mnogo duže nabrajanje velikih igračkih imena u tim timovima. Prava katastrofa desila se na Evropskom prvenstvu u Španiji 2007. godine kada smo zauzeli poslednje mesto i bili bačeni u krug timova koji moraju da igraju kvalifikacije za sledeće. Jednostavno, neopisiva je atmosfera potpune ravnodušnosti i malodušnosti koju je javnost pokazivala  prema košarkaškoj reprezentaciji u tom trenutku.

Tada se na čelo reprezentacije vraća Duda. Izborio se sa sumnjivcima iz Košarkaškog saveza u zahtevu da se utakmica kvalifikacija igra u Beogradskoj areni, hali koja prima 20,000 gledalaca. Niko nije očekivao da će tim koji je završio poslednji na Evropskom prvenstvu napuniti makar pola hale, iako su karte bile besplatne.

Bio sam među deset hiljada ljudi koji su na vrelom letnjem suncu ostali van prepune Arene. Tako je počela magija koja će se završiti osvojenom srebrnom medaljom na Evropskom prvenstvu 2009. i pobedom nad Španijom u četvrtfinalu Svetskog godinu dana kasnije - a ne budite lenji i pogledajte sastav Španije, da vidite kakav smo tim dobili - trojkom Teodosića sa devet metara koja je jedan od najblistavijih trenutaka srpske košarke.*

Po meni, taj momenat stoji rame uz rame sa titulom iz 1995. godine i ludnicom od dočeka na balkonu Skupštine Beograda, upravo zbog ponora u kome se reprezentacija prethodno nalazila. Zašto je Duda preuzeo taj posao iako je, svakako kao veliko trenersko ime, mogao da za mnogo veće pare trenira bilo koji klub u Evropi? Zašto je rizikovao sopstveno neokaljano trenersko ime i besprekorni ugled? Zašto i se u vreme sankcija lomatao oko organizacije turnira za reprezentaciju i pravio onaj veličanstveni tim iz 1995. godine?

Da li ste nekada čuli Dudu Ivkovića da je bilo šta ružno rekao o ovoj zemlji? Bilo gde? Bilo kad?

Taj čovek koji ima dovoljno novca da može da bira mesto na svetu u kome će da živi, odlučio je da penzionerske dane provede u gradu koji voli najviše na svetu. Tu je sagradio kuću, tu hrani sgolubove i tu misli da je slobodan da govori ono što želi. Ako ništa drugo, ovoj zemlji je dao toliko da je zaslužio da svako od nas ustane, skine kapu i mirno ćuti i sasluša šta ima da kaže.

Ne mora da mu se pokloni.

Zar je toliko teško shvatiti da neko voli svoju zemlju iako misli i govori drugačije od vlasti? Zar automatski taj neko mora biti obeležen žigom izdajnika i plaćenika? Ili se radi o onoj narodnoj da je lopov u stvari onaj koji prvi i najglasnije viče: "Drž`te lopova."

Duda je doživeo da ga u njegovom gradu, u njegovoj Srbiji, razvlače po blatu i vređaju po novinama poltroni čoveka koji je izdao svakoga i sve zašta se u svom životu zalagao. Oni koji smatraju da je laž i manipulacija legitimno sredstvo političke borbe, oni koji su spremni u ime stranačke discipline da izdaju i rođene očeve.

Greh Dušana Ivkovića je samo jedan i, u njihovim očima, neoprostiv. Toliko veliki da je, u njihovim očima, ne samo poništio sve one medalje i sve one predivne trenutke koje nam je Dušan Ivković kao trener pružio, nego ga je pretvorio u samu reinkarnaciju nečastivog. Njegov greh je što je njihov politički protivnik. I ne samo to, nego se i usudio da govori na političkoj konvenciji protivnika njihovog jedinog hodajućeg boga kome se mole. I čak da na kraju iznese mišljenje da je ovo najgora vlast u Srbiji ikada.

Nebitno je za njih to što on, isto kao i vi i ja i bilo ko u ovoj zemlji, ima Bogom dano i Ustavom garantovano pravo da kaže ono što misli. Jer ,izgleda da ako ne misliš onako kao što misli njihov bog, automatski spadaš u nižu kastu ljudi koje je dozvoljeno gađati verbalnom balegom štampanog propagandnog pamfleta.

Bez obzira ko si i bez obzira kakve su tvoje zasluge. Sve će to biti bačeno pod noge i zgaženo. Sve medalje, svi uspesi, sve lovorike.

Previše puta smo se kao narod ogrešili o naše velikane, bez obzira na to da li se radi o glumcima, piscima ili vojnicima,  samo zato što nam se nije sviđalo njihovo mišljenje ili njihovi stavovi. I ponovo se to čini, iz najbednijih, dnevnopolitičkih razloga.

U njihovom svetu, gde se sve meri stepenicama u stranačkoj strukturi i sigurnim glasovima, ljubavlju prema lažnom bogu, gde se sve plaća sopstvenom dušom i uverenjima, gde je novac vredniji od obraza i ljudskosti, gde je vrhunska umetnost demagogija, Dušan Ivković je enigma. Oni ne razumeju da postoje ljudi bez mrlje u karijerama, koji su sve uradili svojim rukama, nisu gazili preko mrtvih i nepotkupljivi su. Koji jasno i glasno govore ono što misle. Bez straha.

Oni ne razumeju šta znači biti pošten čovek.

Ili su to, možda, nekad bili, možda su imali uverenja i verovali u nešto, pa sada, kada su poklekli, iz sujete i ljubomore za sopstvenim izgubljenim čistotama bljuju vatru na svakoga ko ih na to podseća.

A Dušan Ivković ih podseća kao Pobednik brodove na Savi i Dunavu da su uplovili u Beograd.

Fotografija MN Press

* U tekstu je sada ispravljena faktografska greška.

Još na VICE.com

Koje je boje košarka u Srbiji?

Kraljevački NBA "konjanik": VICE u gostima kod Miloša Babića

Nikola Jokić i novo zlatno doba srpske košarke

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu