Da li je sada bezbedno da priznam da mi se dopada "Sumrak" saga

Evo mog priznanja: posedujem "Sumrak" sagu na blureju. Pročitao sam sve knjige, i do dan-danas pripadam Džejkobovom timu. I priznaću to svim srcem, dok ću u isto vreme ovu izjavu smatrati za čin vrhunskog sampožrtvovanja – koji će me možda progoniti do kraja života.

Ali verujem da ima još nas tamo negde, koji se ponašamo kao da smo prozreli ovu rak-ranu društva – bestidno tupavi Sumrak, zasnovan na knjizi Stefani Mejer o ljubavi između vampira – ali krijemo činjenicu da uživamo u tom sranju. Mladi ljudi kao što sam ja su se pretvarali da su ih devojke vukle na gledanje filmova iz ove franšize; da nismo zavoleli ovu franšizu, potpuno shvatajući da je ispljuvana zbog lošeg i neinteligentnog pisanja. I nismo ovo mogli da priznamo: ja nisam mogao to da priznam. Trebalo je da u budućnosti postanem jebeni filmski stvaralac, a zatekao sam se zaljubljen u ovu limunadu za devojčice.

Ono što je čudno je to što ne mogu da vam kažem da sam pre "Sumraka" bio ljubitelj romana za mlade, zato što, pod jedan: nisam bio njihova ciljna grupa (tinejdžerke), i pod dva: ovaj žanr tada nije bio toliki gigant kakav je postao do kraja četvorodelnog serijala Sumrak. Nismo imali "Sve momke koje sam volela", "Vampirske dnevnike", "Igre gladi" niti "Drugačiju" sa kojima bismo mogli da ga uporedimo. Ali trinaestogodišnji fanovi "Sumraka" su napravili literarnu pomamu sa entuzijazom koji nije mogao da prođe neprimećen. Primećivao sam devojke koje nose primerke knjige na čijem omotu su ruke držale jabuku. Slušao sam o zatvaranju tržnih centara zbog deljenja autograma glumaca.

A onda bi me drugarice ložile na to, poznajući moju detinjastu slabost prema vampirima, vukodlacima i svim paranormalnim sranjima. Danima kasnije, ležao bih sklupčan u svojoj sobi – sa piratskim primerkom knjige u rukama – i čitao taj tinejdžerski dnevnik o dosadnoj Beli Svon, upoznajući takođe dosadnog vampira Edvarda Kalena. Dok si rekao keks, okretao sam stranice kao da su posute heroinom.

Jednostavno sam morao da budem tamo 2008: bilo je nečeg buntovničkog u tome što sam spustio svoj šovinistički gard da bih u tišini učestvovao u ovoj pomami za obične devojčice. Knjige su bile prepune ljigavih rečenica, tipa:

"Povodom tri stvari sam bila sasvim sigurna: kao prvo, Edvard je bio vampir. Kao drugo, postojao je deo njega – i nisam znala koliko bi taj deo mogao da bude dominantan – koji je bio žedan moje krvi. I kao treće, bila sam bezuslovno i nepovratno zaljubljena u njega."

Ljigavi mitovi o stvorenjima namenjeni tinejdžerima – vampiri koji svetlucaju kao dijamanti kada su izloženi suncu. I naravno, pošto su filmovi bili zabranjeni za mlađe od 13 godina, starog vampira koji ne može u potpunosti da voli mladu ženu, zato što želi, znate, sok iz njenog vrata , kao i samu devojku – igraju dva tragično božanstvena super-modela. I svi ostali u ovom prokletom serijalu paradiraju kao da su doterani super-modeli, sa savršenim frizurama i isklesanim jagodicama; opčinjavajući tinejdžere podivljalih hormona, nespretne, mlade i sentimentalne do te mere da su dezorijentisani.

Nikada nisam daleko odmakao od tinejdžerskih filmova devedesetih i dvehiljaditih – od kojih su mnogi dolazili kao kemp horor prezentacije, kao što je "Znam šta ste radili prošlog leta", "Na dohvat ruke", "Opasne čini" i "Vrisak". Oni su tinejdžerske teme krili u utrobi veoma strašnog eroticizma/seksizma, i to je mom polu uvek delovalo itekako prihvatljivo. Kod Sumraka je postojala nekakva ljigava iskrenost – iako teško da je bio od progresivnijih – koja je odlikovala svaki od filmova franšize, koji su svi od reda bili najgledaniji. Uvodili su nova romantična rivalstva i porodičnu dinamiku, i mic po mic stvorili su uslove, kao što je Kventin Tarantino to sumirao u serijalu Istorija horora Eli Rot, da se odrastao čovek oseti kao trinaestogodišnja devojčica.

I dalje se sećam kako sam sedeo u bioskopu, lažno ironičnog izraza na licu, pored moje najbliže drugarice koja je otvoreno izražavala svoje obožavanje. Nikada nije saznala da i ja to volim, ali ja sam sedeo tamo u tišini, ceneći ideje koje su me privukle romanima, i iskusio taj isti osvežavajući osećaj novog – nešto što volim kao kritičar – što je bilo toliko slično prvim trenucima kada sam gledao 90210, sa svojim prikazom bogatog, belačkog sveta. Suprotno od toga, Sumrak je vodio ka drugačijoj vrsti "stvarnosti", koja je isuviše naivna, pomerena, čudna i stvarna za demografsku grupu za koju ja isprva nisam imao strpljenja.

"Sumrak" nije zanimalo da se povinuje da bi privukao najzahvalniju demografsku grupu Holivuda – mlade muškarce. A zbog toga, u sadejstvu za manijom, i reakcijom kritičara koja mu je donela ocenu na Rotten Tomato, bio je više nego kvalifikovan za to da privuče poruge koje su mu sledovale.

Reklamiran je kao film za tinejdžerke, i zbog toga su ga obožavali. Smeo potez, kada uzmemo u obzir koliko je demografska grupa tinejdžerki bila pljuvana i potcenjivana; što je važilo i za svaki proizvod namenjen njima. Sumrak je prirodno bio lak plen za svakog nadobudnog kritičara koji je želeo da ga natovari sa još govana – što su u ovom serijalu odlučili da ignorišu, ostavši usmerni na tinejdžerke i prilikom četiri naredna nastavka.

Čak i pored blesavog zapleta, kod "Sumraka" je uvek postojalo nešto što sam kao strejt muškarac mogao da ukapiram: nespremnost franšize da se povinuje muškoj ideji zabave (Rediteljka Ketrin Hardvik je odbila rukovodioce koji su želeli da prvi film bude privlačniji dečacima.).

Pre ove franšize, moje ideje o konzumaciji medija su poticale iz vizure muškarca. Izbor da izbegavam filmove za mlade, ili da slušam Britni Spirs je bio reakcija na to što sam bio okružen hiper-muževnošću. Pokušavajući da shvatim zašto volim "Sumrak", bio sam u stanju da odvojim društvenu definiciju muškosti; to je bio moj trenutak kada se dečak igra lutkama. To što mi se dopao film za mlade nije bilo u suprotnosti sa mojim DNK, kao što sam nekada mislio, bilo je prirodno koliko i ljubav između vampira i mlade žene.