Ova knjiga istražuje navike u ishrani najčuvenijih žena u istoriji

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na MUCHIES

Žene bukvalno oduvek hrane čovečanstvo, ali do nedavno za to nikoga nije bilo briga, osim reklamne industrije. „Ozbiljni“ naučnici, biografi i istoričari su bili preokupirani „ozbiljnim“ temama – uglavnom muškim temama. „Veliki umovi su bili postojano posvećeni istim velikim temama kojima su se bavili vekovima, a to su bez izuzetka bile politka, ekonomija, pravo i moć“, piše Lora Šapiro u svojoj novoj knjizi, Šta je jela: šest izuzetnih žena i hrana koja priča njihove priče, koja je objavljena ove nedelje u UK.

Domaća kuhinja je smatrana za beznačajnu stvar, i vezivala se ne samo za žene, već i za kućne poslove, „što je bilo fatalno po nju“, piše ona. Ali Šapiro je znala da su svakodnevni obroci uvek bili „vodič za uvid u ljudski karakter i ozbiljan istorijski faktor“, i nije želela da sedi i čeka da joj neko da dozvolu da to istraži. Sedamdesetih godina, uključena u pokrete za ženska prava, Šapiro je bila novinarka koja je radila u alternativnoj štampi, koja je sa odobravanjem dočekala njenu ideju da dokumentuje svakodnevnu ishranu žena i njeno značenje.
„Naravno da su žene provodile više vremena u kuhinji nego u spavaćoj sobi, a ipak su svi proučavali žene i seks, a niko nije proučavao žene i kuvanje, osim kompanija koje su prodavale mešavinu za kolače“, dodaje ona.

Ono što je Šapiro napisala nisu memoari o hrani. Ona se osvrće na živote facinantnih žena o kojima su pisali mnogi biografi, i iskopava priče o tome šta su jele, kuvale, pa čak i šta su mislile o hrani. Njen kulinarski detektivski metod, piše ona, je „kao da stojiš u redu u supermarketu i zagledaš u tuđe korpe“.

Među šest žena čije živote je opisala su Elenor Ruzvelt, koja je čuvena po tome što je servirala najgore obroke u istoriji Bele kuće (ne zbog toga što je hrana nije zanimala, otkriva nam ona, već zbog toga što je bila duboko nesrećna), Helen Gerli Braun, legendarna urednica Kosmpolitana, čiji je odnos prema hrani, ili njegovo odsustvo, bio povezan sa njenim odnosom prema muškarcima i muškim pogledima; i Eva Braun, čija se odanost Hilteru ogledala u oborocima koje mu je servirala, uključujući i poslednji u bunkeru.

Decenijama kasnije, pop kultura se nalazi „usred kulinarske orgije“, i svi su fascinirani, opsednuti ili paralisani hranom. MUNCHIES je sa Šapiro, jednom od prvih žena koje su otvorile ovu Pandorinu kutiju, razgovarao o radoznalosti, o tome šta jedemo i šta to znači.

MUNCHIES: Obožavam kada pišete da smisao hrane nisu samo prijatna porodična sećanja, već da je podrobnije istraživanje priča ovih žena o hrani promenilo narative koji su predstavljali njihove živote.
Lora Šapiro: Godinama sam pisala o hrani, i jedna od priča koju sam milion puta pročitala i citirala je ona u kojoj poslednja rečenica glasi: „I tako su ravioli spasili moj brak“. Hrana je nešto što nas uvek okuplja. Smisao hrane je povezivanje, ljubav, hrana se smesta povezuje sa svim toplim, srećnim osećanjima. I to je istina. Ali ja sam počela da mislim da se i mnogo toga više dešava za trpezarijskim stolom. Ako stvarno pogledate šta se još krije iza poslužavnika, otkrićete i druge stvari o nečijem životu.

Dokumentujete društvene i ekonomske faktore koji su isprepletani sa onime što jedemo i kuvamo – kao u čuvenom slučaju edvardijanske kuvarice Roze Luis, hrana je bila i sredstvo da se napreduje na klasnoj lestvici. Ali takođe pričate i o izuzetnom psihološkom prtljagu koji sa sobom donosimo za trpezu.
Da. Pomislila sam, ako na živote tih žena gledam prvenstveno kroz hranu, a u stranu stavim sve vesele priče, pojaviće se komplikacije karaktera koje svi imamo. Jer kada biramo hranu, svaki segment našeg života u tome igra ulogu. Biramo na osnovu klase, ekonomskog standarda, svojih političkih stavova, porodične istorije, i na osnovu toga šta mislimo o osobi koja nas hrani.

Veoma sam zaintrigirana time zašto ste počeli da pišete o hrani i ženama. Kako ste uvideli da taj treba premostiti?
Bila sam novinarka sedamdesetih godina, tokom procvata ženskog pokreta u SAD – otkrivala sam ga, identifikovala se s njim i u isto vreme izveštavala o njemu. To je bio ogroman deo mog života. Dok sam izveštavala o pravnim pitanjima i protestima, sve što smo radili je imalo svoje korene u 19. veku. Počela sam da čitam istorijske knjige iz zabave, i shvatila sam da je na početku 20. veka došlo do interesantne prekretnice u istoriji američkog kulinarstva: do propadanja tradicionalne kuhinje i onoga, „spremaj to kao što je tvoja majka spremala“ i, „vodi računa o tome koje je doba godine i o sastojcima“. Žene su počele da kuvaju po receptima koji su se zasnivali na nauci i principima hranljivosti. Drugim rečima, došlo je do nastanka barijere između žena i date hrane kao takve. I od tada pišem o ženama i hrani.

Sada se svuda piše o hrani. Kako se vaš posao promenio od sedamdesetih – da li je došlo do promene u tome kako ga prihvataju čitaoci i kultura?
Da, hrana je sada ozbiljna kategorija u našem kulturnom životu, književnom životu, novinarstvu, televiziji i u svim medijima. U zapadnom svetu su u toku bahanalije oko hrane. Ono što je dobro kod toga je što smo prevazišli pitanja kao što su „Šta bi trebalo da jedem“ i „Šta je to sa mnom i sa mojim kuvanjem“ i počeli da vidimo širu društvenu i političku sliku, i počeli da uviđamo da je hrana veliki svetski biznis, a da su poljoprivreda i održivost ozbiljna pitanja koja će uticati na svaku generaciju koja dođe posle nas. Vidimo kako se o hrani mnogo više piše kroz vizuru jednakosti, a to je zaista ključni novi pravac.

Sada ono što jedemo ima potpuno javnu dimenziju – mnogi ljudi pažljivo pokazuju nešto od svoje hrane, što takođe ima klasne implikacije, naravno. Šta to znači za vas, kao istoričarku hrane?
Za mene reči imaju veće značenje nego slike. Znam da je to jeres u svetu hrane, zato što sada sve mora da se predstavi fotografijom! Ali po meni, ako čitate o nečemu, možete nešto o tome i da naučite. Meni su zanimljivi ljudi koji pišu blogove i memoare, i koji beleže i objašnjavaju šta su jeli i zašto – čak i kada naprave svoju fenomenalnu tortu u obliku Tadž Mahala.

Kakav je danas odnos amerčkih žena prema hrani? U kojoj smo sada eri?
Mislim da danas viđamo ono što je u Americi oduvek bio slučaj, a to je da smo nacija koja ima veoma specifična tržišta: imamo žene koje veoma vode računa o nutricionizmu i veoma paze šta jedu, i žene koje po ceo dan jedu brzu hranu, zato što ne znaju, ili zato što ih nije briga, ili zato što misle da samo to mogu sebi da priušte. Imamo žene koje šest sati spremaju večeru, i žene kojima kuhinje služe samo da podgreju hranu koju donesu.

Jedan od trendova koji najviše obeshrabruju su ona već pripremljena jela, kada ljudima – koji pripadaju određenim klasama – donose već začinjena jela sa svim sastojcima, spremno za kuvanje. Ne znam šta bi to trebalo da bude, ali kuvanje svakako nije.

Stvarno?

Ježim se od toga. To mi deluje kao korak unazad u razumevanju hrane i postupanju prema njoj. Velika je razlika kada iz supermarketa doneseš kući gomilu brokolija i napraviš nešto od njega, nego kada ti na kuću dostave kutiju sa tri cvetića brokolija. Spremaš ga po receptu, ali ne naučiš ništa o brokoliju. Amerikanci kroz čitavu svoju istoriju imaju strah od pripremanja hrane.

Još na VICE:

Koliko košta savršena ishrana

Kombuha vas ne čini zdravijima

Kako sam se skinuo sa šećera