Kako samoubistvo uz lekarsku pomoć utiče na doktore

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu Tonic.

Kad je moja majka proživljavala svoje poslednje mesece, pateći od srčane bolesti i drugih problema, pozvala me je bolnim izrazom lica kraj svoje postelje. Uzela mi je ruku i pitala me iskreno: “Kako da se izvučem iz ovoga?”

Kao lekar, plašio sam se pitanja koje bi moglo da usledi: da li bih joj pomogao da okonča sebi život prepisavši joj smrtonosni lek?

Srećom po mene, moja majka je istrpela svoje poslednje nedelje kod kuće, uz pomoć sestara iz negovateljskog doma i povremenih palijativnih lekova. Nikad nije potegla trnovito pitanje nečega što se različito zove kao “medicinska pomoć pri umiranju” (MAID) ili “samoubistvo uz lekarsku pomoć” (PAS).

Kao sin i član porodice koji je prisustvovao teškim poslednjim danima svojih roditelja i voljenih osoba, mogu da razumem zašto podrška za MAID/PAS raste u najširoj javnosti. Ali kao lekar i medicinski etičar, verujem da se MAID/PAS direktno kosi sa 2.000-godišnjim imperativom Hipokratove medicine: “Nikada pacijentu neću naneti zlo.”

Studije ističu da čak i mnogi doktori koji učestvuju u MAID/PAS-u i dalje imaju nelagodna ili “sučeljena osećanja” povodom njega.

Kad se povede priča o problemima okončanja života, i najšira javnost i sami lekari moraju da umeju da razlikuju tri različita pristupa.

MAID/PAS podrazumeva lekara koji pacijentu daje recept za smrtonosni lek koji pacijent može da uzme bilo kad da bi sebi okončano život. Za razliku od toga, aktivna eutanazija ili “ubistvo iz milosrđa ” podrazumeva izazivanje smrti osobe, obično putem smrtonosne injekcije koju ubrizgava lekar. I konačno, izraz “pasivna eutanazija” odnosi se na ubrzavanje smrti terminalne osobe uklanjanjem nekog vitalnog oblika pomoći. Jedan primer bio bi isključivanje respiratora.

U Sjedinjenim Državama, neki oblik zakonski odobrenog MAID/PAS-a (ali ne i aktivna eutanazija) legalan je u pet saveznih država i u Distriktu Kolumbija. U mojoj rodnoj državi — posle ostrašćene rasprave — Medicinsko udruženje Masačusetsa nedavno je odlučilo da povuče svoje dugogodišnje protivljenje ovoj praksi. Udruženje je zauzelo stav “neutralnog angažovanja” za koje tvrdi da će omogućiti da “služi kao medicinski i naučni resurs… koji će pomoći zajedničko donošenje odluka između terminalnih bolesnika i lekara kojima oni veruju.”

U nekoliko zemalja, MAID/PAS postao je sve uobičajenija pojava. U Kanadi, na primer, MAID/PAS je legalizovan 2016. godine. U Belgiji i Holandiji, i aktivna eutanazija i samoubistvo uz lekarsku pomoć dozvoljeni su zakonom, čak i za pacijente čije bolesti možda mogu da se leče, kao u slučaju teške depresije; i čiji bi svestan pristanak mogao da bude kompromitovan, kao u slučaju Alchajmerove bolesti. U Holandiji, predloženi “Kompletni zakon o životu ” omogućio bi svakoj osobi starijoj od 75 godina koja odluči da joj je život “okončan” da dobije eutanaziju — čak i ako je ta osoba inače zdrava.

Među američkim lekarima, MAID/PAS i dalje je kontroverzan, ali nacionalni podaci ukazuju na njegovo sve veće prihvatanje. Izveštaj objavljen u decembru 2016. godine pokazao je da se 57 odsto doktora slaže da bi smrt uz lekarsku pomoć trebalo da je dostupna neizlečivim bolesnicima — što je skok sa 54 odsto iz 2014. i 46 odsto iz 2010. godine.

Možda ovaj trend ne bi trebalo da iznenađuje. Na kraju krajeva, kakav bi to lekar uskratio umirućem pacijentu opciju okončanja njegove patnje i izbegavanje smrti u bolu i agoniji?

Ali ovo pitanje zapravo navodi na krivi trag. Većina osoba koje traže PAS ne osećaju aktivno ekstremnu patnju ili neodgovarajuću kontrolu bola. Podaci iz PAS programa u Vašingtonu i Oregonu pokazuju da većina pacijenata bira PAS zato što se plaši gubitka dostojanstva ili kontrole nad svojim životima.

Doktori koji sprovode samoubistvo uz lekarsku pomoć imaju širok dijapazon emocionalnih i psiholoških reakcija na njega. U strukturisanoj, temeljnoj telefonskoj anketi sprovedenoj nad 38 američkih onkologa koji su se izjasnili da su učestvovali u eutanaziji ili PAS-u, više od polovine lekara osetilo je “olakšanje” zato što je sprovelo eutanaziju ili PAS.

“Olakšanje” nije eksplicitno definisano, ali, na primer, ovi lekari smatrali su da su pomogli pacijentima da okončaju svoj život onako kako su to pacijenti želeli. Međutim, skoro četvrtina lekara zažalilo je posle zbog svojih dela. Još 16 odsto njih izjasnilo se da je emotivni teret izvršavanja eutanazije ili PAS-a loše uticalo na njihovu medicinsku praksu.

Na primer, jedan lekar se osećao toliko “istrošenim” da se preselio iz grada u kom je radio u jedno manje mesto.

Drugi podaci potkrepljuju opservaciju da primenjivanje MAID/PAS-a može da bude emotivno uznemirujuće po lekara.

Kenet R. Stivens Junior, profesor emeritus na Oregonskom univerzitetu za zdravlje i nauku, rekao je da je za neke lekare iz Oregona učešće u PAS-u bilo veoma stresno. Na primer, godine 1998, prve godine otkako je u Oregonu na snagu stupio “Zakon o dostojanstvenoj smrti”, 14 lekara ispisalo je recepte za smrtonosne lekove za 15 pacijenata koji su umrli tako što su izvršili samoubistvo uz lekarsku pomoć.

Godišnji izveštaj države iz 1998. godine istakao je da:

“U slučaju nekih od ovih lekara, proces učešća u samoubistvu uz lekarsku pomoć nosio je ogromnu emotivnu cenu, što se ogleda u komentarima kao što su: ‘Bilo je to izuzetno bolno… nateralo me je da preispitam svoje životne prioritete’, ‘To mi je jezivo teško palo, naročito zato što sam bio prisutan kad je uzeo pilule’ i ‘To je za mene predstavljalo izuzetan emotivni udarac.’”

Na sličan način, reakcije među evropskim doktorima ukazuje na to da PAS i eutanazija često izazivaju jaka negativna osećanja.

Kao lekar i medicinski etičar, protivim se svakom obliku lekarske pomoći prilikom pacijentovog samoubistva. Štaviše, mislim da izraz “medicinska pomoć pri umiranju” lekarima omogućuje da izbegnu surovu istinu da zapravo pomažu pacijentima da se ubiju. To je stav i veoma uticajnog Američkog koledža lekara.

Mislim da je ambivalentnost i nelagoda koju oseća značajan procenat lekara koji učestvuju u PAS-u direktno vezana za Hipokratovu zakletvu — verovatno najvažniji osnivački dokument medicinske etike. Zakletvu koja jasno i glasno kaže:

“Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov, niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt.”

U Grčkoj iz petog veka pre nove ere, Hipokrat je bio neka vrsta revolucionara u ovom pogledu. Kao što je klasičar i istoričar medicine Ludvig Edelstajn istakao, neki lekari koji nisu radili pod Hipokratovom zakletvom verovatno su davali otrov svojim umirućim pacijentima, da bi ih poštedeli produženog mučenja. Hipokrat se protivio ovoj praksi, mada nije verovao da pacijenti koji pate od neizlečivih smrtonosnih bolesti treba da budu izloženi nepotrebnom i uzaludnom zdravstvenom lečenju.

Specijalista za palijativnu negu Ira Bjok primetio je da:

“Od samog svog nastanka, medicinska profesija formalno je zabranjivala svojim članovima da koriste svoje posebno znanje kako bi izazvali smrt ili naneli zlo drugima. To je bila – a i dalje je – neophodna zaštita kako se moć medicine ne bi koristila protiv ugroženih ljudi.”

Umesto toga, kad pacijenti koji se približavaju kraju svog života iskuse strah od gubitka kontrole ili da će im biti oduzeto dostojanstvo, potrebno je saosećajno savetovanje koje pruža podršku – a ne pomoć pri samoubistvu.

Jedna stvar da bude jasna, sveobuhvatna palijativna nega, uključujući negu profesionalnih negovatelja, treba da bude pružena podgrupi pacijenata koji boluju od neizlečivih smrtonosnih bolesti i kojima je potrebno smanjenje bola. Ali kao što je to najbolje rekao lekar i etičar Leon Kas:

“Mi moramo da se staramo o umirućima, a ne da ih ubijamo.”

Ronald V. Pajs je profesor emeritus psihijatrije i predavač bioetike i humanosti na Medicinskom univerzitetu SUNY, kao i klinički profesor psihijatrije na Školi medicine Univerziteta Tafts.

Još na VICE.com:

Doktor je napravio mašinu koja pomaže ljudima da umru

Terapeuti nam pričaju kako je to kad pacijent overi

Život sa najboljom drugaricom koja preti samoubistvom